детаљ слике: КРК Арт дизајн

Дугине змије

         Ра-Теа се полако уливала у расед између блокова стена. Осећала је груби, смврљени материјал, честице које су је боцкале и пружале отпор уљезу који је непозван стизао у њихово царство. Није се обазирала на то. Све у њој је певало и треперило , у ишчекивању доласка Великог. Чак и на овој дубини, њена истанчана чула могла су регистровати панику бића на површини. Чула је топот  копита, крештање птица, лавеж паса, узнемирени зов слонова, безумно и бесциљно зујање инсеката. Њене боје су плесале, разигране, модра је прелазила у зелену, црвена у ватренонаранџасту, плава у модру, и све се мењало и повезивало у чаробном вртлогу. Ра-Теа се протегну, пажљиво избегавајући оштре врхове стена. Тихо је шапутала бебама које је носила у утроби. Мили моји. Када Велики наиђе, биће довољно енергије за све вас. Моћи ћете безбрижно да запловите ваздушним струјама, да се уливате у стене и мешате своје боје са пламеним и зеленим одорама дрвећа...

         Из сањарења је прекину  потмули звук. Почиње. Велики долази. Посматрала је хиљаде , стотине хиљада малих лопти светлости које су чекале дуж раседне равни. Раоми. Досадни мали паразити. Ра-Теа је презирала Раоме, као и остале ниже облике живота.  Памтила је  речи учитеља, Ор-Меа. Дугине змије су најсавршенији облик живота.  Еволуција је , говорио јој је Ор-Меа, полако одбацивала учаурене и бескорисне облике живота затворене у физичка тела и ограничена кожом, костима и крвљу. Сви ће они изумрети. Будућност припада Дугиним змијама- интелигентној, бестелесној раси. Раоми, те мале лоптице звука и светлости, само су грешка, тек нешто напреднији од заосталих облика живота са физичким телима, и убрзо ће завршити на сметлишту еволуције.  Ра-Теа је схваћала да њен народ поседује знање и свест, али тешко су на свет доносили младе и било их је сувише мало. Раоми су пак, недостатак свести и интелигенције надокнађивали бројношћу.

        Сада ће се то променити. После безброј јалових временских циклуса, Дугине змије ће коначно добити младе. Ра-Теа радосно ускликну. Блокови се набраше, па склизнуше, раван се помери, и божанство се ослободи окова.

      Удар је био страховит. Не, ни Велики. Највећи. Таласи и вибрације које су се шириле, цепале су континенте,  постојеће планине мрвиле у мора, и уздизале нове планинске ланце. Енергија је куљала у сваки атом њеног бића. Боје су се радосно мешале. Ра-Теа је осећала да је добила нешто јединствено, посебно.  Ор-Меа ће бити поносан на њу. Колико пута јој је говорио да интелигентна раса не може пропасти. Знање увек нађе пут кроз Хаос. Задовољство јој је било тим веће, што ће баш она бити спасилац своје расе.

      Изненада осети талас хладноће. На хиљаде, на стотине хиљада малих лоптица светлости и звука забадало се у њу. Вриснула је. Ужаснута, пребирала је по свести, по ускладиштеном знању. Раоми су одувек купили само мрвице енергије, отпатке, хранећи се дуж раседне равни. Никада се није десило да нападну Дугину змију.

      Ра-Теа је покушала да се пробије према површини, али била је трома и спора ; силна енергија коју је упила отежавала јој је кретање. Слабила је, бројност паразита узимала је данак. У последњем бљеску свести, она схвати да од безброј лоптица расте ново, монструозно створење, и да ће оно да се нахрани и њеним бебама, и да је ништа што је учила и знала није припремило на то.

       Џиновска лопта, сачињена од светлости и звука, пробила се на површину и лебдела над ваздушним струјама. Није поседовала интелигенцију, само инстинкте. Један од њих је био Глад. Свидео јој се укус тог змијоликог створа шарених боја. Одаслала је поруке мањим копијама себе- радницима. Добили су само једно задужење. Уловити још змијоликих створова. Нахранити Краљицу-Мајку.

     Милијарде, билиони, трилиони светлећих лоптица кренуше у правцу ветра, пратећи последње ударе и трзаје Највећег. Након тога наступи изненадна, готово свечана тишина.

    Звук. Најлепши је звук било одсуство истог. У домовима Дугиних змија, више није било никога ко би пожелео тишину.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: