О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориВестиМедијиКОЛУМНА


















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Шуковић
Марија Викторија Живановић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Миленковић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


ОПЕТ ЈЕ ПОЧЕО ЈЕДАН РАТ

Небојша Јеврић
детаљ слике: КРК Арт дизајн
  · 


ОПЕТ ЈЕ ПОЧЕО ЈЕДАН РАТ


Небојша Јеврић
 
„НЕ РАТ, РАТ, НЕ РАТ“ викао је професор Ликовне академије Драган Лубарда са раширеним рукама. На врховима кажипрста држао је две пивске флаше. Професор је био мршав и ситан. Прсти су му били дугачки и танки. Улазили су у грлиће флаша. Имао је развучен и дуг црн џемпер на раскопчавање. Коса и брада рашчупане дуге седе. Брада му је би8ла до седмог ребра дуга. Истрчао је на улицу испред „Бранковине“ и зауставио саобраћај. Возачи аута узалудно су трубели. После га је одвела милиција. У затвору је одбио да се купа.
 
„Ви сте ме овде довели зато што сам прљав. Зашто да се купам“
 
„НЕ РАТ, НЕ РАТ“ викао је омиљени професор чија су предавања вечерњег акта посећивали и они који нису ликовну академију студирали. И студенти других година. У затвору је цртао лица робијаша.
Имао их је пун блок. Држао је тај блок замотан у крпе испод ормара. Једном ми га је показао. Били су то записи из „Мртвог дома“. Блок после његове смрти није пронађен. А сви су мислили да је одавно престао да црта. Као ни његов „Чаробни брег“ Блок са лицима туберкулозних док се лечио у планинама изнад Сокобање. Пре тога је штрајковао. Био је то штрајк у којем је једино он учествовао. Држао је предавања али је одбијао да прима плату. Од глади и пића добио је туберкулозу.


И тај блок је нестао.
„Не рат, не рат!“ викао је Драган Лубарда.


Из села Сијерка, крај Сокоца ,са Романије. Соколац су звали Изгор. Много пута је горео. Сећао се Професор рата и Францетићевих дивизија. Свега се сећао професор.
„Црта, то је кад мој отац на Романији откује косу, па онда палцем гледајући према сунцу превуче поред оштрице“
Хтели су да га избаце са академије. Увредио је принцезу уваженог друга коју су уписали на академију да би јуе лакше удали за дипломату од каријере. Касније концептуалисту, заговорника НАТО-арта како је концептуалце звао покојни Шобајић.
Рекао јој је на предавању да би најболје било да се свуче и пред огледалом нацрта своје међуножје.
Што је уваженог друга из комитета погодило јер је принцеза дошла кући уплакана.
Тражио је да га одмах удаље.
Јуродив је био Професор!
Покојни Шоле Боксер повукао је за браду чувеног мафијаша и кума Даду Цровића. Мислећи да је то Драган Лубарда.
И никад више никог није повукао. Јер и Дада је био онижи. Јер и Дада је имао дугу и седу косу и браду.
Из опљачкане и заузете Приштине из стана Даринке Јеврић песникиње која није хтела да оде
( „Зар је моја глава скупља од главе монахиње из Девича говорила је), из града из којег су прогнани Срби, свакога дана звали смо Професора.
Направили смо дописну ликовну академију.
„Цртајте сатове. И сваки нек буде навијен на подне. Реците им да су лепи“ подучавао је у бескрајним разговорима.
„Не рат, не рат“ викао је разбарушене седе косе и браде са пивским флашама на прстима заустављајући саобраћај Професор.
Сваке ноћи арнаути су лупали на врата. Разбијали их. Једина одбрана су нам биле поређане цигле у ходнику и греда на вратима коју је уградио Кфор. У суседном празном стану из којег су прогнани Срби на зиду изнад радног стола дечјим рукописом, поред распореда часова стоји исписана порука. Теодорина. Теодора више не станује овде. Не знам колико је година имала Теодора.
„Не смем да изађем у ходник.
Не сме да ми падне на памет да отворим врта. Не смем да трчим за мамом кад хоће да отвори врта. Морам да слушам мајку. Морам да слушам Мају.“И анекс великим словима:
 
НИЈЕ МОЈА БРИГА, ЗВОНИ ЛИ ЗВОНО НА ВРАТИМА ИЛИ НЕ!
 
Подне је.
 
Ево ме на Брезовици. На Косову. Некада српској планини. Ту су многи Срби имали викедице. Планина је покривена снегом. Ишао сам у Штрпце па ме је пут тамо одвео. Преко пута хотела је кафана. Стакла нису затамњена. Напротив.
Година 2001.
Кафана је пуна војника Кфора. Газда кафане са белом капом на глави задовољно трља руке. Код Арнаута газде мора да се ради. Око шипке игра гола Украјинка.
Подне је.
А Зеленски курцем свира по диркама од клавира.
 
 
 


 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"