детаљ слике: КРК Арт дизајн

ХОМО ЕСТЕТИКУС И УСРЕДСРЕЂЕНОСТ

Нису у истој кући сви укућани домаћини, увијек се зна у кога се гледа. Ако је у истом домаћинству више од једног који се сматра за газду, такво стање ствари подстиче неспоразум. Ту треба бити сталожен и проницљив. Такве ситуације се не смију препуштати случају. Изједначавањем се постиже напредак и такве особе треба ослобађати, пружајући им шансу, али и проналазити начин да се оне осамостаљују и постижу добре резултате у великом стилу. За постизање естетског, превасходно је заслужан одгој у оквиру породице. Усмјеравање кроз принцип добра и подршка у томе помажу умној активности у опажању, проналажењу начина и рјешења, контроли страха и свијести. Тако усмјерена свијест с лакоћом одређује смисао околини, стварима и бићима у њој. Удахњује љепоту, уноси је у визуелни процесор у којем се емитује материјализована свјетлост. Без таквог облика опажања, естетско би било ускраћено, сводило би се само на елементарно. Естетско ослобађа ум, али само под условом да га ум осмисли. Можда. Али, чим кажемо „можда“, значи да нисмо сигурни сами у себе, или нам није стало до тога што би требало да предузмемо. Нисмо у стању да се усредсредимо. Умјесто можда, зар није љепше рећи, „могу“ или „хоћу“? Није чак ни добро говорити: морам! То нас обавезује да размишљамо о оним пословима које нисмо у стању да урадимо. Чак и ако кажемо „не могу“, то је признање које нас не обавезује, али смо се њиме барем приказали искреним. „Нећу“ је неугодно чути, то увијек треба избjегавати, а не би требало ни навикавати се да га изговарамо. Иза сваког „нећу“ стоји цијена коју платимо; ако се и противимо том плаћању са тим истим „нећу“, вјерујте ми да се тај дуг не брише. Стигне на наплату кад-тад

Желио сам се усредсредити на усредсређење, неко то зове концентрација, концентрисати се. Тешка ријеч, домаћа и страна. Било би занимљиво послушати шта лингвисти мисле о њој. Свеједно, има свој снажан утицај, означава важан елемент у успостављању односа духа и тијела. У овој причи нам је важнији општи појам усредсређивања: на одређену прилику или неприлику, на посао, људе, самог себе, природу, биљни и животињски свијет, ствари, мисли, машту, простор који нас окружује, атмосферу и промјене у њој, космос! Има ли даље? Дух! Тај недокучиви свијет бесконачног у нама самима.

Прије извјесног времена разговарао сам са човјеком који вози аутомобил више од пола вијека. Откако је почео да вози, никад није био без аута. У свом досадашњем возачком стажу, био је власник дванаест аутомобила. Занимљивост његове приче је у чињеници да никад није имао саобраћајну несрећу, па чак ни најмањи инцидент у саобраћају. Полиција га заустављала неколико пута, али то су биле рутинске контроле на путевима и никад није морао да буде санкционисан због било какве неисправности возила, документације, или због властитог психофизичког стања. Све сам га разумио; то је, прије свега, дужност сваког возача ‒ да има такав однос према свом возилу и саобраћају у којем учествује. Међутим, моје питање је било који је главни фактор тог његовог односа и одговорности према врсти посла коју је скоро свакодневно обављао у посљедње четири деценије. Није се двоумио ниједног трена, одмах је на моје питање одговорио, као из топа:

˗ Концентрација!

˗ Ааа, био си усредсређен на вожњу читаво вријеме за воланом!

˗ Јесте, управо то, драги пријатељу. Слушао сам свог инструктора док сам ишао на часове вожње. Увијек ми је, прије него што бисмо кренули, истицао усредсређеност на вожњу. Чак ми ни за вријеме вожње није ништа говорио, осим онога што је морао: „Скрени лијево. Идемо право. Овдје десно. Заустави!“ Створила се навика и тако је остало, а тако ће бити и док год будем могао возити.

Замишљао сам послије тог разговора како би било добро кад би се човјек према сваком послу који ради односио са потпуном усредсређеношћу. Увидио сам колико је та прича за мене била корисна јер ме је подстакла да, сваки пут кад пођем да нешто урадим, помислим на усредсређеност. Моје ангажовање у било ком смислу постало је продуктивније. Добијао сам и на времену, што ме је посебно веселило. Рутина ми се почела чинити важном јер је попримала облик професионалности. Мир је почео да се усељава у околину моје менталне свијести. Страх је побјегао толико далеко испред мене да га нисам могао ни назријети. Све је било сложеније, а изгледало поједностављено.

И даље се држим златног правила усредсређености и намјерно такво проширено емотивно стање свијести називам ријечју „усредсређеност“, а не „концентрација“, јер боље утиче на мене, док концентрација некако не улива довољно повјерења да бих прихватио њен значај.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: