О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориВестиМедијиКОЛУМНА


















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Шуковић
Марија Викторија Живановић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Миленковић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


МОЈ СВЕТ - 6

Симо Јелача
детаљ слике: КРК Арт дизајн, Lima, Peru

МОЈ СВЕТ - 6



КОРДИЉЕРИ ИЗ ПТИЧИЈЕ ПЕСПЕКТИВЕ

Кордиљери су планински масив, најдужи на свету, који се протеже дуж Јужно-америчког континента, пролази кроз седам држава: Венецуелу, Колумбију, Еквадор, Перу, Боливију, Чиле и Аргентину. Дугачак је око 7000 км, а широк 200 до 700 км. Највиши планински врх му је Чимборазо, Аконкагва, висок 6961 м у Еквадору. Планине Кордиљери подсећају на кичму Јужне Америке.
Аутор је Кордиљере прелето на путу од Кјуросао до Лиме. На том путу надлетео је слив реке Ориноко, а затим језеро Маракаибо у Венецуели, па планинске масиве Колумбије и слетео на међународни аеродром у Еквадору. Тај аеродром, иако је у котлини, на надморској је висини 2830 м и између околних планина изгледа као да је птичије гнездо. А током прелетања преко Екватора, стјуардесе вам предају налепницу на којој пише: ''Прелетео сам Екватор са КЛМ''. То му дође за успомену и дуга сећања.

ЛИМА – ПЕРУ

укупно становништво је било 14,5 милиона, а у Лими 4,5 милиона, што значи да се за 40 година удвостручило. Лима је град лоциран уз обалу Пацифика, у централном делу земље, у пустињском делу између Пацифика и планинског ланца Анда. Град је дугачак 80 км и заузима површину 2700 км². У Лими никада не падају кише, а град има прелеп део града са парком препуним цвећа Мирафлорес. За Лиму кажу да ју је основао шпански освајач Франциско Пизаро 18 Јануара 1535. године. Пре садашњег имена Лима се звала Ла Сиудад де лос Рејес, што има значење ''Град Краљева''. Лима има одличну климу, изванредну храну, људи су пријатељски и има много места за забаве, па многи посетиоца мисле да је то град у коме би желели остати доживотно. Лима је тако импресивна да се о њој може причати кроз генерације. Температуре у Лими су у децембру 25-32°С, а у јуну 12-20°С.
Етнички, у Лими живи 70% Местизо становника (мешавина Европљана и Индијанаца); 15% белих; 10% Америдианса и 5% Азијата и Црнаца. У Лими је најстарији универзитет у Јужној Америци Национални Универзитет Сан Маркос основан 1551. године. Интернационални аеродром је Јорге Чавез, а морска лука Каљао. Из Лиме иде воз преко Анда за Хуанкајо, где је највиша тачка железничког превоја у свету. Главни аутопут је Панамерикана (север-југ) и Централни аутопут (исток-запад), који спаја Лиму са перуанским висоравнима. Саобраћај у Перуу је левом страном. У градском саобраћају Лиме су аутобуси на гас од 2010. године, Лима има и Метро, од 2012. Године, звани Трен Електрика.
Перу је једна од најфасцинантијих земаља света, земља Инка очаравајуће лепоте. Перу има прашуму другу по величини у Јужној Америци. Највеће језеро у Перуу је језеро Титикака, које је делом у Перуу, а делом у Боливији, на надморској је висини 3812 м. Запремина воде језера Титикака износи 898 км³. Највиши врх у Перуу је Ел Хуаскаран (6768 м), а најдубљи кањон у свету је близу Арекипе (3535 м). Захваљујући џунгли, у Перуу постоји око 25000 биљних врста, око 2000 врста рибе, 1736 врста птица, 1200 врста лептирова и 287 врста рептила. Од животиња у Перуу су широм света познате Ламе и Алпаке. У Перуу се гаји 55 врста кукуруза и имају око 3000 сорти кромпира. Имају кромпир који достизе тежину до 4 кг. Перу је познат произвођач кинуе. У Перуу постоји 1625 врста орхидеја, од којих 425 расту у пределу Маћу Пићу. Хотел Инкатера, уз Маћу Пићу гаји их око 500 врста.У Перуу се Гинеја прасе гаји ради употребе меса, док се у САД третира као кућни љубимац. Перу је земља са доста руднога богаства: бакар, злато, жива, сребро, калај и цинк. Перу је шеста земља у свету по производњи злата. Јиш су Инке знале да ковањем састављају злато и сребро, били су велики љубитељи злата, а то их је коштало и опстанка, Франциско Пезаро их је тотално уништио ради злата, које је све поробио. Све до Колумбовог освајања Инке су владале пределима ЈУжне Америке, и са седиштем у Кускоу држале све територије од Еквадора до Сантјага у Чилеу. Маћу Пићу је скривени град у џунгли, где су се Инке били повукли пред Пизаровом најездом. Данас је Маћу Пићу једно од седам светских чуда и под заштитом је UNESCO-a. Саграђен је 1450. године, а Хајрам Бингхам га је пронашао 1911. године. Данас је Маћу Пићу једна од највећих светских туристичких атракција, коју посећују милиони светских туриста. Отуда је туризам једна од главних грана перуанске економије. Перу, такође, има међу значајним објектима историјске музеје и уређене паркове. Од индустријских производа познати су: одевни предмети, текстил, храна, хемикалије, кафа, риба, кожа и папир.
Познат град Инка у Перуу је Куско, на надморској висини близу 3500 м, са интернационалним аеродромом, је место одакле полази воз уског колосека за Маћу Пићу. То је град са доста специјализованих ресторана и објектима, који су остаци културе Инка, вредни посете. У Кускоу постоји манастир Custodia de la Merced, у коме је златна статуа висине 130 см од 22.200 g 22-каратног злата, рађена од 1720 до 1804. године у стилу француског Неокласицизма и у Бароку. Садржи 1518 дијаманата и брилијаната и 615 бисера састављених од рубина, смарагда и топаза. Инке су волели злато и иза себе оставили златне цивилизацијске тековине. Званични језици у Перуу су Шпански, Кечуа и Ајмара. Кечуа и Ајмара су језици Инка. У Перуу 84% становништва говори шпански, 13% кечуа и свега око 1,7% говоре ајмара језик. Национални празници Перуа су три дана, везани за ослобађење од Шпанаца, који се заједничким именом зову ''Патриотски празници'' (Fiestas Patrias). Ови празници падају у дане: Народни дан (24 јуни); Дан независности (28 јули) и Дан армије и полиције (29 јули). Перуанска новчаница је Сол.
Лима је град где је дочек Нове године специфичан и необичан. У Лими никада не пада снег, а уочи Нове године улице побеле од ситно сецканих папирића, који се бацају са свих прозора и у излозима су постављени декорисани Деда Мразеви.
Перу је земља која има својих проблема: Пребрзи раст становништва, који је неконтролисан, велика незапосленост, готово неконтролисан градски саобраћај, превелико загађење ваздуха, недостатак киша и многи социјални проблеми. Неке од градских улица су животне пијаце, за многе радно место, за многе и преноћиште. На тим улицама се рађа и умире. У Лими има лопова, који вам из ока могу украсти. Непревазиђени су у својим захватима.


Мирафлорес, Лима, Перу

Перуанац Карлос Вилачика патентирао је поступак издвајања злата из песка без примене живе. Уместо живе користе се биолошки разградљиве хемикалије. Перуанци су такође пронашли вештачко дрво које спречава загађивање ваздуха.
У Лими је веома популарна шпанска корида. На кориди многи навијачи од узбуђења падају у транс, а само понеки странац навија за бикове. У Перуу сунце иде левом страном и првих дана збуњује новодошле. А Мирафлорес и пацифичка плажа су чаробни рај.
Аутор је у Перуу боравио три месеца 1976/77 године, као експерт југословенске владе за техничку помоћ у развоју пекарске индустрије. Радио је у CONAPS-u, на универзитету Сан Маркос својим очима видео кромпир тежак 4 кг, уживао на плажама Пацифика, стекао дивне пријатеље међу Перуанцима, боравио у Кускоу и обишао околна места Инка, попео се на сам врх Маћу Пићуа ''Хуајна Пићу''. Био је и у џунгли и у пустињи, и спаковао све своје утиске да их чува доживотно. Доста их је већ и публиковао. Незаборавни су. Перу му је прирастао за срце.

ПАНАМА СИТИ – РЕПУБЛИКА ПАНАМА

Панама Сити је главни град Републике Панаме, са око 1,5 милиона становника, лоциран на улазу Панамског канала у Пацифик. Град је политички и економски центар земље. Обилује високим пословним зградама, а окружен је џунглом. Његов међународни аеродром Токумен, лоциран је такође у џунгли, а највећи је аеродром у Централно-америчким државама. Панама Сити је основао шпански освајач Педро Ариас Девила 15 августа 1519. године.
Панамски канал градиле су Сједињене Америчке Државе од 1904 до 1914. године, на коме је радило 25.000 радника. Канал је дугачак 65 км, а широк 33 м. Он спаја Атлантски са Пацифичким океаном и кроз њега се дневно провози око 280 милиона тона роба. Пре изградње канала вожња од Њујорка до Сан Франциска износила је непуних 20.000 км и трајала 67 дана. А након изградње канала пут је скраћен за готово 13.000 км.
Аутор је, на повратку из Перуа, прелетео Еквадор и Колумбију без слетања, а на аеродрому Токумен боравио је само толико док су се укрцали путници из Гватемале, Хондураса, Костарике и Панаме, на путу за Кјурасао и Каракас. Из знатижеље је изашао из авиона, прошао кроз транзит, само да би сам себи могао рећи да је својом ногом додирнуо тле Панаме. Панамски канал је гледао из авиона, при слетању када су се палила прва градска светла и приликом узлетања при мрклом мраку, када је канал са бродовима изгледао чаробно у звезданој ноћи.

КАРАКАС – ВЕНЕЦУЕЛА

Главни и највећи град Венецуеле је Каракас, са око 2 милиона становника. Аеродром Каракаса је Симон Боливар, удаљен око 40 минута вожње од центра града. Валута у Венецуели је Венецелуански Боливар, приближног курса 1 Канадски $=64 Боливара (или око 1,20 Динара). За туристе важна места су: Жичара Телеферико, до Националног парка Авила; градски Трг Боливар; Музеј модерне уметности; Ботаничка башта; Кампус Централног универзитета и Ел Хатиљо, град из 16-ог века кога је Каракас прогутао својом изградњом. У Каракасу влада криминал свих врста и црно тржиште.
Венецуела се граничи, копнено, са: Гајаном, Бразилом и Колумбијом, а у Карибском мору са: Тринидадом и Тобаго, Гренадом, Барбадосом, Кјурасаом, Бонером, Арубом, Ст. Винсантом и са Гренадским Антилима.
Аутор је само боравио ноћу у авиону на аеродрому Симон Боливар, на путу за Мадрид, и није се имао времана, овога пута, више информисати о граду Каракасу и држави Венецуели.

ИНДИЈА

Република Индија има површину од 3,287.590 км² и 1.203,710.000 становника (попис из 2011. године). Сувоземних граница има 15.200 км, а морских обала 7.516 км. Највиши планински врх Индије је Канченјунга (Kanchenjunga) 8.595 м. Главни град је Њу Делхи (New Delhi), са око 14 милиона становника, централни део града има свега око 300.000. Саграђен је на обалама реке Јамуна (Yamuna) од 1912. gодине, од када је главни град пренет из Калкуте. Најбројнији град у Индији је Мумбаи (раније Бомбај), званично са 15 милиона становника, мада их објективно има знатно више. Њу Делхи спада у најзеленије градове, око 20% његове површине су под шумама. Од 14 постојећих капија на зидовима око Њу Делхиа, пет су стално отворене. Њу Делхи има највећу отворену пијацу у Азији, а вероватно највећу и у свету. Њу Делхи је град мешавине старог и новог. Централни део града има три авеније, у којима се налазе Парламент и Врата Индије. Град, има и модеран Метро, болнице, спортске објекте и интернационални аеродром ''Gandhi''. У новије време саграђен је и храм ''Лотус'', са 27 гигантских латица.
Неки историчари сматрају Индију колевком људске цибилизације Друга је земља у свету по броју становништва, после Кине. У Индији око 125 милиона људи говоре енглески. У Индији живи највећи број вегетеријанаца, око 20-40% од укупног броја становништва. Индија је земља у којој су прво откривени дијаманти. У Индија се крава сматра светом животњом. Индуси су дали значајан допринос у развоју математике, први су увели децимални систем, око 100-е године п.н.е.


Таџ Махал, Агра, Индија

Алксандар Велики (356-323 п.н.е.) први је Индију довео у контакт са западним светом, са Европом. Велика Британија је имала веома велики утицај на Индију од 1858. године. У Индији религија је веома утицајна на становништво. Главне религије су Хиндуизам, Будизам, Јаинизам и Сикизам. Око 87% Индуса су Хинду, док Муслимана има око 13%. Званични језици у Индији су Хинду и Енглески. На целој територији Индије је једна временска зона. У Индији сваке године падају обимне кише, ''Монсуни'' (летњи и зимски). Индија је највећи светски произвођач пасуља, чаја и млека. У Индији се сматра учтивим јести десном руком. У Индији је бела боја знак жалости.
Индија је Суверена Социал-Демократска Република са парламентарним системом владе. Државни празници су им: 26 Јануар - Дан Републике; 15 Август – Дан Независности и 2 Октобар – рођендан Махатма Гандиа. Махатма Ганди (1869-1948) посветио је свој живот мирном отцепљењу Индије од Велике Британије. Његово име на Санскрит језику има значење ''Велике душе'', целокупна Индија гаји дужно поштовање према њему и његов рођендан се слави као државни празник.
Индија има око 297 милиона хектара обрадивог земљишта, од чега се око 60 милиона хектара наводњава. У новије време Индија задовољава сопствене потребе у производњи жита, преко 104 милиона тона, од чега 72 милиона тона пшенице. У Индији постоји 89.451 врста биљног света и 91 врста животиња. Национално воће у Индији је манго, национална птица је паун а национална животиња је Бенгалски тигар. Сада их има око 4000. Смоква се у Индији сматра симболом дуговечности и као таква спомиње се у многим митовима и легендама. Индија је такође богата налазиштима руде гвожђа и угља. Развијене су индустријске гране челика, цемента, нафте, цинка, боксита, олова, сребра и драгог камења. У новије време нагло се развила електроника и научна истраживања, па је Индија од 2005-е године имала раст од око 11.7%.
И Индија има интересантних места за посете, ''Jantar Mantar'' из 1724. године. Затим споменике ''Qutub Minar”, “Red Fоrt” и “Humayun’s Tomb”. У Делхиу има више музеја, између осталих и ''Музеј тоалета''. Најатрактивнији споменик у Индији је ''Taj Mahal'', споменик љубави, који је саградио Mughai Emperor Shah Johan (1592-1666) својој супрузи Mumzat Mahal (1593-1631). Споменик је градило 20.000 радника двадест година.
Мумбаи (Бомбај) је главни трговачки град Индије, град за који се каже да никада не спава. Име је добио по богињи Мумбаи Деви Мандар. Град лежи на седам острва, нека су спојена мостом ''Раџив Ганди'', дугачак 5,6 км. саграђен од 90.000 т цемента и челика, делује као архитектонско чудо. У Мумбаиу је седиште филмске индустрије ''Боливуд'', а ту је и највеће насеље сиротиње (slum). У Мумбаиу недостаје око 65.000 тоалета. Оснивач компаније ''Tata'' Jamsedhji Nusserwanji Tata први је имао аутомобил у Индији, давне 1901. године. У центру Мамабаиа је Национални парк ''Sanjay Gandhi''. У Мумбаи сваке године мигрирају фламингоси из Афро-азијских земаља.
Град Чандигар (Chandiggarh) је први планирани град, основан 1947. године. Пројектовао га је чувени француски архитекта Корбизије (Corbusier). То је главни град две државе Пенџаба (Punjab) и Харијане (Huryana). За Индију је значајан по куктурним збивањима, фестивалима и бројним играма, а у новије време све већчи значај добија у економском и туристичком смислу. Град се простире на 115 км². Има око 900.000 становника. Лоциран је у сликовитој области, недалеко од Хималаја.
Аутор је службено боравио у Индији у Фебруару 1978. године и том приликом посетио Њу Делхи, Бомбај и Чандигар. У Њу Делхију је са фирмом ''Тата'' учестовао у стварању конзорцијума за изградњу силоса за жито; у Бомабају спавао у кући Махатма Гандиа и рукова се са председником владе Републике Ирске; а у Чандигару присутовао састанку са министром пољопривреде. Посетио Таџ Махал у Агри и видео многе контрасте Индије. На завршетку сложбене посете примио га је југословенски амбасадор у резиденцији Амбасаде у Њу Делхију.

ДРЕЗДЕН - ДДР

Дрезден (Dresden) је главни град Саксоније у Немачкој, трећи је град по величини у источној Немачкој, после Берлина и Лајпцига. Број становништва Дрездена рачуна се на око 780.000 (2008 године). Налази се на реци Елби, тридесетак километара удаљен од Чешке Републике и око 100 км од Берлина. Уз Елбу су бројни паркои, а преко реке неколико лепих мостова. Дрезден је током Другог светског рата бомбардован и готово потпуно разрушен, а од 2004. године потпуно је обновљен и долина око Елбе је проглашена светском баштином од стране UNESCO-a.
Дрезден је прелеп град, старинског изгледа, претежно грађен у Бароку, између 1694. и 1733 године, y време владавине Краља Augusta Strong, који је истовремено био и краљ Пољске. Дрезден има више музеја и уметничких галерија. Најпознатији су: Zwinger (1711-1732); Semper Gallery (1846) и Renaissance. Дрезден је познат и као град музике, у коме су радили Carl Maria von Weber и Richard Wagner, и у коме су извођена премијерна дела Richarda Straussa. Вредна посете је свакако и Semper Opera House. У Саксонији су деловали још и Johann Sebastian Bach и Robert Schumann.
Дрезден је познат по неколико иновације: као што су прва примена филтера за кафу и пасте за зубе. У Дрездену је највећа радионица порцелана, а има и највећи ресторан млечних производа.
Аутор је боравио у Дрездену два пута 1978. године, као пројектант, одабрао је опрему за млинове у Ади и у Младеновцу, заједно са директорима датих предузећа. Немци су у то време производили опрему за млинове првокласног квалитета.


МИНХЕН, С.Р. НЕМАЧКА

Минхен (Munich) је главни град Баварије, са око 1,3 милиона становника. Минхен је доминантан град јужне Немачке, као комерцијални и политички центар. Атрактиван је у пословном смислу, као и центар за различите изложбе. Као светски познат је и као културни центар и по својим музејима, галеријама и фестивалима. Трећи је по величини град у Немачкој, после Берлина и Хановера. Истовремено Минхен је град који се најбрже развија у доменима електронике, информација, у науци, аеро-спеису и биотехнологијама.
Кроз источни део Минхена протиче река Исар, притока Дунава. Минхен је познат по свом високо-квалитетном пиву, на које су Немци веома поносни. У Минхену делују Минхенска Интернационална Школа и Баварска Интернационална Школа, обе на енглеском језику. У Минхену су 1972. године одржане Олимпијске игре, које су увелико допринеле развоју града.



Атрактивни објекти у Минхену су: Marienplatz; Peterskirche; Catedral of our Lady; English Garden; Promenade platz; National Teater и Bavarien State Opera. Минхен обилује бројним парковима и уређеним цвећњацима. Отуда је леп и чист град, пријатан за посете.
Аутор је 31 марта 1979. године у Патент бироу у Минхену потписао патентни захтев са Леслијем Пали и још неколико пута касније боравио у Минхену службено и приватно.

ЛАЈПЦИГ - ИСТОЧНА НЕМАЧКА

Лајпциг (Leipzig) се налази у средини бивше Деморатске Републике Немачке (DDR) и у њему се налази најстарији сајам у свету, преко 825 година. Град има око 525.000 становника. Током Другог светског рата град је много уништен, али је после рата обновљен. Нарочито је доживео велики развој после поновног уједињења са западном Немачком. Лајпциг-Хале аеродром саграђен је 1996. године. Дотада Лајпциг је користио Берлински аеродром. Источна Немачка сада има најмодернији телефонски систем. Има и добру путну мрежу.



Лајпциг је спортски град, у коме је веома популарно пливање, куглање и коњски спортови. Лајпциг има чувену оперу, која делује током целе године. Негују се такође и друге музичке представе. Лајпциг има неколико музеја, претежно негујући лепе уметности, као и Етнографски музеј, Египатски музеј и музеј у коме је представљен Наполеонов пад 1813. године.
Лајпциг је град у коме живе разне нације, различитих вероисповести: Протестанти, Католици, Мурмони, ортодоксни Руси, Јевреји, а од недавно и Муслимани. У лајпцишким школама енглески језик је обавезан од обданишта до деветог разреда. На универзитетима се поред немачког језика изучавају музика и различите уметности, као и техничке дисциплине. Лајпциг је веома развијен индустријски град.
Аутор је боравио у Лакпцигу неколико пута током 1985. и 1986. године, присуствујући Лајпцичком сајму. Тих година ''Интерсервис'' из Новог Сада је био значајан извозник у Источну Немачку.

Наставиће се,,,


ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"