Кад умине

Не једном, восак је моје дланове палио,

тамјаном сам ближње призивала.

У јутрима где се кантар поштењу церекао,

лаж се плаштом покривала.

Плаштом од бездана непопуњивих.

И пад лепоту има.

Кад се усправиш.

Не једном, наоко целовитој,

крцкало је у мени преосталих костију,

невидне сам вране осмехом растеривала,

други да крваве кораке не опазе.

И крик памти радост појања.

Кад утихне.

Не једном, преци су ме с обале враћали,

новчиће сам у реку бацила,

чамац се опасно љуљао без весала и лађара;

пијавице се из воде грохотом смејаху.

И бол има мати осмехнуту.

Кад умине.

Без бојазни

Никада нисам помислила

на смрт. Она је реч што

непце опогани, а сласним

си се залогајем утолио.

Чему мисао на оно што

обрисе има твоје и полагане

откуцаје корака ка улици у

којој фењере нису попалили.

Никада на смрт нисам помислила.

Чак ни у тренуцима

разапињања на повелики

јарбол срамоте уз очи радознале,

повике гласне, јетке да ћу канџе орлове

добро запамтити.

Само бих се у сигурну кућицу

пужеву сакрила јер, он понајбоље

зна како је у себи самом

лавиринте правити, да претрајеш.

Никада се нисам на вешалима

видела, ни у постељи која би

одћутала последње молитве моје,

но, ветрови ме често ка вешалима

носише.

Ветрови чађавих

душа сатрулелих што су се у лепа

видела оденули, кошаре плодова

рајских нудили, а за њима је на плач

заударало.

Нејаких.

Никада нисам помислила

на смрт и пресечене зене

светлости у ћошку неком

полумрачном, да те довољно

дуго пусте на миру колико ти

је до барке доћи,

чак иако новчић не носиш.

Уместо тога, сузама сам беоњаче

опшивала, рукама почесто мењала места,

са стопала пажљиво трње

одвајала и у сребрне их кутијице слагала,

да се тако лако у добру не узохолим.

Камен ме је на топлину подсетио,

кад ме је отровом змија залечила.

Зато се смрти не плашим.

Преходали

Хајде да учинимо нешто док

жирафе не подигну главе, слонови

репове не сустигну,

вода не повуче са хоризонта у који

смо се једном загледали.

Да се унапред вратимо,

громови гребене заобиђу,

славуји свраке милопоју науче,

даждевњаци у сусрет трсци похрле

што од недостатка нежности одумире.

Хајде да једном испрва схватимо све

што ће икада бити изречено, налете ветра

што се на нејаке обрушавају, кикот

роваца које је творац на тамни ред осудио.

Да само будемо ми у одећи од

разумевања тешких једначина времена,

у обући која се камењем испунила да

не одлетимо пре но што је речено

пред једноистину Свепознања.

Са нарамком ситно просејане ражи која

ће нас на почетак вратити ондагранч када се

дна дотакнемо, кад дрвцетом фосфорним

све потамнело олучимо, ако смо због тога

светом преходали.

Сачувана

Да си ме само у длан десни целивао,

довољно би било да киша се

у свету водицу преобрати.

А ти, ти си ми поглед од понора

одвратио рекавши како је веверица

жирове сакрила у дупљу снова које

ћемо тек одсањати.

Паучина је плес срамежљивих

покушаја да се онај други истине досети.

О томе нам немо пауци приповедају.

Погледом само да си ме верио,

било би довољно.

А ти, ти си ме од крње стране месеца

чувао, не умејући да говориш високопарним

језиком празнословаца, првом си ме женом

учинио коју је љубав ћутањем зачарала,

у соби са палом завесом и напуклим

наслоном столице за удвојено јутро

од времена украдено.

Да си ме само у молитвама поменуо,

било ди довољно.

А ти, ти си ме нежношћу овенчао

онда када сам око себе просењено

обавијала, од веровања крила да

ветар покоји пламен може сачувати.

Због свега, због Тебе самог,

никада се више нећу остуденити.

СВЕПИСАНО

У покушају да савршенство

пронађе, 

човек се на надмоћ

ослонио

заборављајући колика се

снага у наклону крије;

огрубелом нежност не

измакну.

Изданак да закорени,

разлетело уједини,

исушено оизвори,

силом не иде.

Свеписано кад одреди,

звекет с Мук‐планине узбраћу,

трећом зором да га 

за ревер заденем,

не би ли ме појем

овременио.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: