детаљ слике: КРК Арт дизајн

Положај жен(к)е у друштву

Маја Вучковић

Осврнемо ли се уназад кроз историју, приметићемо да је у савременом друштву остварен значајан напредак у еманципацији жена, на многим пољима деловања и у различитим деловима света. Ипак, сложићемо се да је остало још много простора где се жена налази у подређеном, па и угроженом или чак крајње нехуманом положају. Иако жене данас имају мноштво права која раније нису имале, оне су, по том питању још увек скрајнуте.

Мас-медији којим смо непрестано изложени нуде стереотипизацију жене односно банализован приказ улоге жене у друштву.  Оне се у њима најчешће појављују као манекенке, певачице, глумице или домаћице, заинтересоване за моду, трачеве, шопинг и кување. Жене које су стручне у области којима се баве, рецимо друштвеним наукама, економији или образовању, веома ретко се могу видети и чути у јавном мњењу. И кроз филозофију положај жена остао је подређен, не само зато што у њу нису уврштаване, већ и зато што су у самим теоријама мушкараца оне биле махом инфериорне. Довољно је поменути два водећа мислиоца западне традиције, Аристотела који на својој лествици бивања жене поставља испод мушкараца, и Хегела који сматра да жене могу бити добро образоване, али да оне нису створене за вишу науку као што је филозофија.

Бројна традиционална и патријархална друштва и друштвене групе и даље остварују вечиту тежњу да жена остане заробљена у приватној сфери, везана за кућу и децу, да “служи” мужу и породици, да се жртвује, те да остане неприметна, далеко од јавне сфере и слободног грађанског живота.  Интересантно је да су се упоредо са стварањем услова за напредак и еманципацију жена у друштву, развијали инструменти спречавања остваривања ових услова. Иако је евидентно формално-правно изједначавање жена с мушкарцима у свим сферама живота, у савременом друштву постоје разни облици потискивања и самопотискивања жене - психолошко, правно, политичко, економско, па чак и културно, пристајање на вредности и правила која им се постављају.

Врло сличан однос приметан је не само према женама – припадницама хомо сапиенса, већ и према женкама – припадницама других врста, па дискриминација није уочљива само према особама друге расе и пола, већ је веома раширена и дискриминација на основу врсте (тзв. врстизам, односно специзам ). Стога се може рећи да је родна неравноправност у спрези са врстном. Данас је због индустријализације више него икада раније у историји заступљена масовна експлоатацију не-људских животиња због производње меса, млека и јаја. Женке у томе играју посебну улогу будући да су женска тела одувек била коришћена због своје способности да стварају млеко. Раније је била раширена једна форма сурогат мајчинства, када се жена ангажовала за дојење туђег детета. То су углавном биле робиње које су коришћене од стране привилегованих да би храниле њихову децу, што је значило да су требале да престану да доје сопствену како би дојиле децу својих власника . Данас се исто чини са припадницама других врста – кравама, козама, овцама итд. Попут сурогат мајки, женке такође немају могућност  да доје своју децу јер се њихово млеко користи за људе. На тај начин посматрано, могло би се рећи да робовласништво заправо никада није ни престало.

Тежња да се доминира не само над женом од стране мушкарца и од стране друштва већ и над целом природом представља веома стару праксу познату под називом антропоцентризам. Такав поглед на свет и живот не укључује само деловање у корист човека, већ исто такво размишљање каналисано кроз начин изражавања. Као што се жене идентификују са улогом која им се (за)даје у друштву, исто се чини и са женкама других врста: оне се називају према улози која им је додељена па тако постају „фармске животиње“ – животиње које се узгајају да би им се узело месо, кожа, крзно, потомци  итд., затим “краве музаре” – краве искоришћаване због њихове способности да производе велике количине млека, или “медне пчеле” – домаће пчеле које производе мед за људску употребу. Специстичким термином „давања“ меса, млека, јаја, крзна, коже и сличног, означава се продукција животињских производа. Приметан је и врстизам у језику када се жена која се не цени назива именима женки одређене животињске врсте, нпр. крава, кокошка, коза, ћурка и слично. Иако несумњиво постоје многобројни примери слављења жен(к)е, поготово у многобожачким религијама, и у њима женски ликови имају карактеристике типичне фемине.  Занимљиво је да латински израз фемина дословно значи она која је сисана (од. латинскога корена фело – сисати). 

Подређеност жене и њен неравноправан положај у друштву често се тумаче као последица биолошке разлике између мушкарца и жене. Извесне теорије сматрају да је разлог ове дискриминације тај што су мушкарци због своје хормонске структуре склонији агресивности и доминацији, док су жене својом биолошком конституцијом погодне за рађање и одгој деце. То је једна од претпоставки о улогама која има за циљ да жену смести у приватну сферу и да је изолује од јавног живота, али и да је искоришћава за потребе друштва.  Ипак, већина аутора се слаже да су културни разлози у основи свих подела између мушкарца и жене и доминације која је са тим у вези. Жене су експлоатисане и подређене и у оним друштвима где се то правда поделом послова према половима, као и у оним друштвима где те поделе нема.

Без обзира на значајан напредак у еманципацији жена до ког је дошло у другој половини XX века, махом захваљујући неофеминистичком покрету, може се констатовати да и даље остаје доста простора где женама предстоји напоран и дуг пут да се изборе за равноправан статус.  Иако борба за људска права није завршена, она доноси своје плодове, па тако данас можемо рећи да живимо у равноправнијем друштву него пре неколико стотина година. Векови активистичких залагања за права Других (жена, робова, животиња…) довели су до тога да данас препознајемо туђу патњу и потлаченост и да смо подстакнути да на њу реагујемо. Међутим, насиље и опресија се и даље свакодневно упражњава према свим врстама, расама и половима, и то управо у оним земљама које се сматрају “хуманим”. Стога, обликовање ваљаног карактера путем правилних избора акција и уз неговање етичке врлине ненасиља, зване ахимса (санскр. ахимса – неповређивање ), важан је циљ едукације и креирања личности, али и начин промене друштвеног система.

Основно питање које се намеће јесте, ко и како може помоћи савременој жен(к)и да поправи свој статус и положај у друштву? Историја се не може схватити само као историја угњетавања жена, већ и као историја њиховог отпора и борбе за стално побољшање положаја, за учешће у друштву, за проширење поља еманципације.  Дакле, можемо рећи да су кроз историју то биле оне саме. Када је реч о припадницама других врста, у њихово име то су углавном чинили стриктни вегетаријанци (вегани) и активисти за права не-људских животиња.  Да би истрајали у задобијању својих и туђих права, сви они треба да буду истрајни и доследни у својој борби, како у јавном дискурсу тако и у пракси. 

LITERATURA:

1. Conte, Auguste: Kurs pozitivne
filozofije. Nikšić: ΝΙΟ “Univerzitetska riječ”, Centar za
istraživačko-izdavačku delatnost RK SSO Crne Gore, 1989.

2. Hegel, G.W.F.: The Philosophy of
Right, Oxford: Oxford University Press, 1967.

3. Šijaković, Ivan: Nova područja
sukoba između muškarca i žene. Niš: Univerzitet u Nišu, Časopis “Teme”, br.
3/2005.

4. Šijaković, Ivan i Vilić, Dragana:
Sociologija savremenog društva. Banja Luka: Ekonomski fakultet, 2010.

5. Vilić, Dragana: Potiskivanje žena
u savremenom društvu – socio-ekonomski aspekti. Banja Luka: Udruženje sociologa
– Banja Luka, “Sociološki diskurs”, naučni
časopis iz oblasti drštvenih nauka, Godina I, broj 2 / decembar 2011.

6. West, Emily and Knight R.J.: Mothers’
Milk: Slavery, Wet-Nursing, and Black and White Women in the Antebellum South. Houston,
Texas: The Journal of Southern History, Volume LXXXIII, No. 1, February 2017p.
37-68.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: