детаљ слике: КРК Арт дизајн

ПРИЧЕ РАНКА ПАВЛОВИЋА О ЗЛАТАРУ И КАЗАНЏИЈИ

(о причама „Златар“ и „Казанџија“ из Павловићеве збирке „Мајстори

и мајсторије и друге кратке приче“)

Борис Ђорем

                                                             

Ранко Павловић на самим почецима истоимених кратких прича о златару и казанџији говори о двојици занатлија чија је основна преокупација обрада метала и његово претварање у за човјека употребљиве, сврсисходне елементе. (Данас је тешко и пронаћи оне који се на изворни начин баве овим пословима, али и оне који купују њихове производе, док су то некадa били међу најцјењенијим занатима.)

У причама „Златар“ и „Казанџија“ у центру пажње ипак није предочавање болних истина о прохујалим за златара и казанџију добрим временима, већ то како се ове занатлије уклапају у данашњицу, односно како се ново вријеме односи према њиховим животним позивима. Ради се заправо о односима предака и потомака једних према другима, према прошлости и будућности – самим тим и садашњости, према традицији и модерном, шта већ подразумијевали под тим појмовима.

Прва прича, унеколико краћа и, рекло би се, једноставнија, приказује нам златара, али не у послу израде накита и сродних му предмета, него како „од јутра, а већ је вријеме ручку, претура по фиокама и фиочицама“. Све вријеме под прстима су му готови и за ношење спремни: прстење, наушнице, ланчићи, а затим и материјали од којих ће неки нови накит и понека зубна навлака у скорије вријеме настати.

За некога би наушнице, брошеви, златне копче, које се у даљем набрајању нижу, биле благо или барем задовољство због добро обављенога посла. Али – наратор испред цијелог низа, не без разлога, употребљава ријечцу само! И за златара, који ниједногa тренутка не одустаје од претраживања фиока, однос према евентуалној материјалној вриједности израђених предмета у цјелини стаје заправо у оно једно само, дакле – за њега постоји нешто што је много вредније од тога, што се новцем не може мјерити. На то у неку руку упућују и три тачке које долазе на крају набрајања ствари по ладицима, пукога набрајања које повремено прекине одсјечан коментар који гласи: „Па гдје је, дођавола, та драгоцјеност?!“

Читалац ишчекује да види шта је то златара нагнало на журне покрете, нестрпљивост и трагање без помисли на одустајање. Као некада давно Архимед са својим чувеним и громогласним „Еурека!“, према легенди толико значајним за развој физике, тако се и овдје побједнички узвикује: „Аха, коначно! Ево драгоцјености!“ У занатлијиним рукама, појављује се, као непроцјењиво благо, први испали синчићев млијечни зубић. Поносни отац тај зубић замотава у фину ланену крпу, у којој би неко можда чувао неке скупоцјене предмете од племенитих метала или чак од дијаманата. Да се за јунака ове приче заиста ради о великој драгоцјености сликовито говори и чињеница да зуб ставља – у сеф. У свем том усхићењу сада, умјесто музике коју производе алати и метали које иначе обрађује, чује глас супругекоја њиховом мезимцу пјева стихове из једне од најпознатијих пјесама намијењених тренуцима када испадају млијечни зуби: „Прхнуо голубић, испао зубић...“

Шта ова кратка прича истиче у први план? Она је проткана ведрином и једном у данашње вријеме пријеко потребном поруком. Колико год људима значио и значи успјех на пословном плану, колико год да су на томе пољу остварени и уважени, ипак је човјек у потпуности испуњен, тј. нашао је смисао свога постојања, ако је стекао породицу, брачног друга који ће му бити сапутник, како кажу, и у добру и у злу, и ако је створио потомство које је заправо и продужење његовога живота. У срећној и складној породици, на крају крајева, тешко је не добити крила и за остварење пословних циљева. Златар из ове приче је спознао да његов живот не добија на вриједности због већег или мањег материјалног богатства или, рецимо, престижа у друштву.

Пуноћа живота види се из тзв. малих ствари, али оних духовних, које се не могу трампити или продати. Златар као своју драгоцјеност види што може бити ту уз своју породицу, што може гледати дијете како одраста и како пролази све физичке и психичке промјене да би израсло у једну добру, разумну и етички исправну особу. Када је са најдражима, златара не дотиче шта се збива у спољњем свијету, нити му много представља оно што посједује ни оно чиме се бави. Златар је свјестан и да његови коријени имају изданак на који, како се развија, постепено треба преносити и пренијети идеју о очувању правих вриједности. Ако је злато заиста право, на њега не дјелују и не могу дјеловати никакве непогоде.

У другој причи, под називом „Казанџија“, не можемо осјетити такву атмосферу. И овдје имамо питање прошлог, садашњег и будућег, питање предака и потомака, али из потпуно изврнуте перспективе. Главни јунак је, како наслов приче каже, стари казанџија, који „без предаха, у дворишној потлеушици, прави казане и казанчиће“. Лупа његовога чекића зачује се са првом помрчином. „И траје. До поноћи, често и дуже“, каже наратор, „понекад побјесњела лупа слушаоцима пробада мозак све док јутро не испрати ноћ на починак“.

За разлику од приче „Златар“, обојене свијетлим бојама, смјештене у пријеподневни амбијент – прича „Казанџија“, са радњом изнова и изнова смјештаном у касне сате и помрчину, њој је сушта супротност. Лупа по бакарном или поцинчаном лиму засигурно није случајност. Треба сада, колико је могуће, размотрити околности под којима лупкање настаје.

Мрачан декор често је у српској традицији у вези са нечистим силама, разним хтонским бићима која не могу наћи смирај док не остваре оно што су наумила. Шта мучи старца да се тако оглашава у тмини? Његов син није хтио да наслиједи занат, али се из каквог-таквог поштовања према старцу љути на свога сина, старчевог унука који ради, ваљда, у великој компанији за производњу компјутера, „гдје прецизним пинцетама уграђује чипове у рачунаре“. А унук, опет, свим силама жели да сруши потлеушицу, дједову радионицу.

Старац као да лупањем чекићем упозорава на то да (по ко зна који пут!) долази неко ново доба које неће имати нимало разумијевања за оно које му је претходило. Али, како је могуће да се дјед нимало не одупире унуковој идеји о сравњивању радионице до темеља и давањем алата и лима у бесцијење? Разрјешење дилеме нуди нам сљедећи исказ наратора: старац „одавно није међу живима“. Унеколико бизарно звучи да је дјед који цијелу ноћ лупа по лиму, вјероватно вампир, али то је вампир који не може да се сложи са тако радикалним брисањем свих трагова свога земаљског постојања и рада.

Није у потпуности јасно ни ко старчеву лупу по лиму чује. Јесу ли то код унука звукови нечисте савјести или код дједовог сина звукови немоћи да се на било који начин одупре непоколебљивој одлуци свога потомка о рушењу кућице? Син се љутио, али код њега пак нема назнака било каквог одупирања уклањању радионице. У неку руку, унук можда и јесте у праву. Јер, као да се пита: Коме треба нешто од чега су сви одустали?

Дједови унук и син, међутим, неће срушити само тек тако неку оронулу, непотребну и опустјелу радионицу за прављење казана и котлова. Све њихове даље радње симболично су усмјерене на свако затирање и самога помена на прошлост. Без икакве жеље да друкчије поступају, или да барем буду блажи, умјеренији у раскидању са прошлошћу, обојица одмах дижу руке од оставштине непосреднога претка. Унука ништа не држи уз старо огњиште – он тамо негдје прави рачунаре. Може се, рецимо, разумјети то што су старчеви потомци одлучили да своју срећу потраже у неким вјероватно сигурнијим водама, у исплативијим пословима, али не и то што су у таквој потрази на неки начин одлучили да раскину са прошлошћу и оним што су били, али и да се одвоје чак и један од другога. То би могла показати већ помињане чињенице – да се отац само љути, али да њих двојица немају разумијевања један за другог, и то да ће унук урадити по своме, ма шта год му се каже. Можда у томе контексту и треба разумијевати нараторову констатацију да је старца-вампира брига и за то што у послу нема насљедника али и за то што одавно није међу живима. Можда, али можда, једино да његови потомци у коначници не би повукли неки потез који ће их, овако несложне, и потпуно удаљити...

Такође, ни из посљедње реченице приче „Казанџија“, реченице која у цијелости гласи: „Сутра ће, богами, његов унук, ма колико му се отац љутио, срушити ту потлеушицу у дворишту, а Циганима, кад наиђу, дати остатке лима и алат, да се коначно може као човјек наспавати“, у ствари и није најјасније ко се то коначно може као човјек наспавати када рушење заврши. Ако би се то односило на дједа, онда нам је јасна нараторова опаска да је старога казанџију брига што се све ово догађа, а ако се односи на унука, то значи да процес унуковог одрођавања убрзано напредује. И у једном и у другом случају, старчева бојазан је оправдана...

За казанџијине потомке, изгледа да је дио њиховог насљеђа само нека стара радионица преминулога старца. И ништа од већег значаја...

За разлику од њих, када се у причи „Златар“ помене ријечца само, она означава јунаково окретање истинским вриједностима, тј. породичној срећи неоптерећеној материјалним, пролазним задовољствима. Златар, обасјан том духовном свјетлошћу, истовремено је свјестан и своје прошлости, и садашњости, и будућности, те се савјесно и односи према њима и зна гдје су му коријени, шта жели и куда иде. Казанџијини потомци, и поред свих његових опомена, под окриљем таме, како вањске, тако и унутрашње, нису свјесни ни шта им (је) нуди(ла) прошлост нити шта их то очекује у будућности. То пак и јесте суштинска разлика између ове двије и иначе контрастно постављене кратке приче Ранка Павловића.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: