детаљ слике: КРК Арт дизајн

Милици

Смрти се не плашим.

Плашим се ако ме болест дохвати

обема рукама за врат и удове.

Плашим се, јер

шта ако ти збогом не кажем?

Шта ако не успем то наглас изговорити ни очима,

што милион речи кажу!?

Шта ако одем брже од невремена,

и не успем у дело спровести

све своје замисли

да теби добро учиним!?

Волим ти очи, Милице.

Оне ме, од свег' што мојим видим,

никада нису разочарале.

НЕДЕЉА

Òсвану, и свет се од прашине и блата òкупа.

Умили смо слепе очи што ево данас прогледаше.

Најсветлији се дан по светим литургијским јутром познао,

а ми спокој свој молитвама негујемо,

ставши сви до једног у пламен своје свеће.

Наше мисли сјаје у воску мира,

до свог првог остварења,

а брига нам се једном мишљу размотри,

Вољом Божијом.

Испочетка

Оставила ме је у Недељу.

Баш онда када се све поново рађа

и када се уморна душа од страха одмара.

Време је савршено одглумило вечност

уз мојих безброј сломљених и уплаканих погледа,

упућеним беспутним небесима.

Журила је за месецом,

а ја бих јој прекинуо нервозне кораке,

само да бих изговорио нешто радосно.

Моје речи се више ни на кога не односе,

сем на усамљен понедељак.

Баш када се све мора ил' жели испочетка...

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: