детаљ слике: КРК Арт дизајн

ПЕРАСТ

Госпа од шкрпјела, острво Светог Ђорђа

Има тих посебних дана када ме,, не држи место''. Заправо, не волим статичност и време које цури као песак између прстију. Сваки дан је непоновљиви дар, чист лист папира на коме нам се нуди могућност да испишемо поетичност или прозаичност, да га пустимо да истече или да га уградимо као сјајни каменчић у мозаику нашег живота.

 Рана је јесен.Кишно будванско јутро. Већина Будвана ће осмотрити са балкона тмурне облаке, што са мора доносе кишу и вратити се у топлину дома. Јужина, тако овакво време зову староседеоци. А јужина може трајати данима, да се увлачи у одећу, кожу, дах, да нас буди и испраћа у снове. Али ја сам,, чудна сорта'', како кажу моји пријатељи, они који ме познају у душу. Ја видим лепоту и тамо где је нико други не види. Дивно се слажем са природом и када је силовита, груба, хучна. Станем јој на црту, па ко дуже издржи у непокору.

 Понекад сам се спуштала до мора, када се таласи разгоропаде, изврну море из дубине, истресу из морских џепова изгубљене минђуше, прстење, шнале за косу, наруквице. Преплаве плажу, добаце до шетачке стазе. Е, тада сам се поигравала са морским ћудима. Примицала сам се плажи када се таласи повуку, а бежала да ме не стигну у свом надолазећем бесу. Та игра је изазивала бес морских таласа, љутећи се што не могу да ме покоре и потчине својој снази и хировотисти. Понекад су ме запљускивали, али нисам се љутила. Ја и море смо се, одувек, волели.

Једног таквог октобарског јутра, моје стопе скиталице, одлучише да кренем у посету Перасту. Брзо се спремам, убацујем у торбу пар патика и чарапа, спремам кафу за понети и излазим у кишно јутро. На будванским перонима два-три путника. Ти будвански перони, чувари мојих успомена, летописци мога живота, стражарници на капији мојих тајни...Колико су ме пута испраћали и дочекивали, колико су ми загрљаја даривали, колико устрепталости и усхићења због сусретања, колико суза у оку због одлазака, колико осмеха због повратака... Седим на мојој клупи, испијајући лагано кафу, која ме окрепљује, још увек помало поспану. Навиру сећања и успомене. Моја Будва...Јутрос ме запиткује да јој поверим и последњу тајну, откријем скривену жељу. Моја Будва би желела да увек будем срећна. Навикла је на моју радост. Јутрос ме посматра забринуто. Ех, моја, Будво...Понекад ни ја не разумем себе, понекад ни сама не знам шта желим.

 Локални минибус, што вози ретке путнике кроз залив, убрзо стиже. У аутобусу само један путник,  путује до Тивта.

-А која те невоља спопала да мораш 'одити по оваквом дану –пита ме млади возач. Смејем се гласно.

-Моја невоља се зове пркос и знатижеља. Идем у Пераст, а после ћу видети.

-Чекај крај магистрале у повратку, на сваки сат су поласци за Будву...Ако те море не однесе такву. Да си мушко, овде би рекли да си галиот, а ти не знам шта си. -Праснусмо у смех...

Пераст ме је дочекао тмуран и меланхоличан. Дуга улица уз море поплављена. Са пучине се котрљају сиви таласи. Небо и вода као да су се спојили. Сивило, али ја волим природу у свим њеним издањима. У пристану самује један туристички брод. Таласи га њишу час лево, час десно. Шетам лагано, покушавајући да што дуже сачувам суву обућу. Посматрам древна здања, чувене пераштанске палате посивеле од прохујалих времена. Најлепша здања настала су у осамнаестом веку, када је Пераст блистао у својој највећој слави и раскоши. Пераштани су у том периоду имали своје бродоградилиште. Стотинак лађа из Пераста је пловило светским морима. Најпознатија поморска школа тога времена је била у Перасту. Чак је и руски цар Петар Велики слао своје синове у Пераст на школовање.

Поред бројних палата које су припадале чувеним пераштанским породицама, град је познат и по древним православним и католичким храмовима. Многе цркве су у данашњем времену зарушене. Православни храм у Перасту посвећен је Пресветој Богородици. Црква Светога Николе је претворена у музеј. Веома је занимљива црква С вете Ане, високо изнад града коју је фрескама украсио Трипо Кокоља, најпознатији сликар перашки. Величанствене палате, патиниране и обрасле бршљаном, сведоче о славном периоду овог приморског града.

Док се завлачим између древних здања, посматрајући украсе на фасадама, необичне розете, раскошне шкуре на прозорима од кованог гвожђа иза којих се наслућују завесе од венецијанске чипке, размишљам шта бих још додала  мојој посети Перасту. Киша је престала да пада.  Море је полако стишавало свој бес. У туристички бродић уђе стари барба. Потрчах за њим.

-Идете ли, можда, до острва, до Госпе од шкрпјела?-изустих у једном даху.

-А ђе да возим тебе саму. Куд ћеш по овој невери? Сиди дома. Биће љепших дана.

-А не. Седећу дома, када се вратим дома. Данас сам Ваш гост. И не враћам се док не посетим острво. Сачекаћемо још неког путника.

Ускочих хитро  у бродицу. Моје патике су већ пуне воде. Морски вук гледа забринуто у моју обућу.

-А, како се тако нагрди? Гумене чизме су за овакво вриме. Ти се обула к'о да је љето. Виђи, не ваља ти то. Свака бољка са ногу долази. А, како ћеш се нагрдити, јадна не била.

Одмерава ми погледом стопало. Гледа ме брижно испод густих избледелих обрва.

-Имам ја дома неких старих патика. Даћу ти, у повратку, један пар. Не мораш да ми врћеш. Далеко ти је још до Будве. Ко зна шта си још наумила за данас...Је ли и код вас кажу:,,Дуга коса, кратка памет.''

-Е, није моја памет баш кратка...-одговарам, смешећи се.

 Вадим из торбе суве патике и чарапе. Обувам се на броду смешећи се. Е ,ја сам виртуоз добре организације. Шћућурена у углу бродића, не одустајем од моје намере да посетим острвце које ме мами својом тајновитошћу и легендама. За дивно чудо, мој домаћин стрпљиво подноси моју одлучност. Види човек да има посла са необичним путником, истовремено се надајући да ће се још неко придружити мојој упорности.  Мотор се покрену. Добри капетан крете пут острва, са једним упорним путником. Ето, још једног разлога зашто волим Боку. Приближавам се Госпи од шкрпјела са устрепталим узбуђењем. Ово је мој први сусрет са бисерима Боко-которског залива. На пристану, искрцах се. Захвалих се мом љубазном капетану.

-За пола сата биће брод у луци. Ако закасниш, тек за сат.- Упали мотор и оде морски вук.

Сада гледам Пераст са острва. Питам се како ли се осећао Робинсон Крусо сам на пустом острву. Нигде живе душе. Идем до краја поплочаног острвцета. На самој ивици велики светионик, ближе цркви биста перашког песника. Недалеко једно здање коме, у том тренутку, нисам знала намену. Касније ћу сазнати да су се на том месту мириле завађене породице, заклињале се на слогу и праштање и заувек живеле у миру. Та просторија се зове,,Помирбдена дворана.'' У њој су спречене многе крвне освете. Обилазим око храма, застајем испред огромних амфора. Осећам се чудесно, као да сам закорачила у неко давно прошло време. Недостаје само по нека племкиња, да зашушти дугом свиленом хаљином или неки морнар са лицем избразданим од морских ветрова и врелог Сунца. Можда бих се највише обрадовала романтичном  трубадуру са мандолином. А, где бих се сакрила, ако би се појавио гусарски брод? Ретки су тренуци овакве осаме који побуђују машту и безброј питања.  Недалеко, као на длану, види се друго острвце, Свети Ђорђе, на коме самује манастир окружен гробљем. На овом острвцету нису дозвољене посете.

И даље не срећем никога на острву. Чудан је тај осећај, посебан, а опет, осећам помало страх. Шта, ако ни један брод не дође? Доћи ће...У једном тренутку, зачух гласове иза дебелих дрвених врата. Упутих се у том правцу. Отворих тешка врата, закорачих у цркву посвећену Пресветој Богородици. Дочекаше ме две љубазне младе девојке које овде обављају посао кустоса. Хвала Богу, нисам сама! После поздрава, са љубазном посвећеношћу испричале су ми причу о настанку острва и цркве у којој се налазимо.

...Госпа од шкрпјела је вештачко острво. Настало је набацивањем камена на подводну хрид. До данашњег дана остао је ритуални обред бацања камена око острва, Фасинада, у којој учествују искључиво мушкарци. Та манифестација се одржава сваке године у јулу месецу, као успомена на дан када је у петнаестом веку на хриди пронађена икона Пресвете Богородице са Христом. То је Пераштанима био знак да изграде цркву. Унутрашњост храма је осликао најпознатији пераштански сликар Трипо Кокоља. Љубазна кустошкиња ми скреће пажњу на две хиљаде сребрних плочица, поређаних на врху зидова цркве. Те плочице су прилози морнара који су се спасли од неке невоље или болести на мору, њихова захвалност Пресветој Богородици која их је сачувала. При цркви је и музеј са бројним експонатима из древних времена и слике Трипа Кокоље. Пажњу ми привлачи његов аутопортрет, сликан из профила на коме доминира дуга коса и необичан, романтичан израз лица. У музеју се налазе и бројни патинирани предмети употребне вредности, зарђала сидра, компаси, катарке... За крај свог казивања љубазна кустошкиња, оставила је причу о једном необичном, старом гоблену. Веома ситним бодом, под лупом, радила га је Пераштанка Јацинита Кунић, чекајући мужа да се врати са дуге морске пловидбе. За овај чудесни гоблен требало јој је двадесет пет година стрпљења и умећа.У осами, испуњеној чежњом и стрепњом, везла је гоблен са ликом Пресвете Богородице, молећи се за оног који се сања, за кога срце куца у стрепњи, у ишчекивању жељеног сусрета. Време је бојило очи надом.  Неке ситне детаље везла је дугим власима своје косе. Видљива је разлика у боји косе коју је бојило протекло време. Узвишена прича о љубави, верности и нади. Одлучих се да купим монографију о Госпи од шкрпјела, да сачувам успомену на један занимљив октобарски дан на мору.

Захвалих се мојим љубазним домаћицама, веома љубазним. Мени самој посветиле су пуну пажњу, као да су имале у посети велику туристичку групу.Тешка дрвена врата зашкрипаше промуклим звуком. Искорачих из богате прошлости у прохладни октобарски дан.

 У пристану  ме је чекао бродић, онај исти са којим сам допловила до острва. Стари барба одложи новине и упали мотор.

-Нисте ме оставили овде да ме заробе гусари. Знала сам да ћете се вратити по мене. Ма, зато ја волим Боку.

-Е, упорна главо! Размишља' сам да те оставим овђе, ал' ми некакао би жа'.

-А, зар ви мислите да Вам ја верујем.

Насмејасмо се у истом трену. У повратку ми исприча који су туристи најбољи гости. А, упознао је многе посетиоце са свих страна света. И сви имају неку своју специфичност.

Напуштам Пераст, са уверењем, да ћу  се ускоро  вратити. Крећем успонитом уличицом према магистралном путу. На паркиралишту неколико аутобуса из Дубровника и Требиња. Имала сам привилегију. Пераст ме је угостио саму, са пуно пажње. И море сам укротила мојом љубављу. Аутобус би требало да стигне за петнаестак минута. Преко пута аутобуског стајалишта, докле поглед досеже, грмови кактуса. Зашто су баш сада процветали, да ме изазивају својим прекрасним црвеним цветовима. Прелазим на другу страну пута. Неколико грмова ме изазива, на домак су мојих руку. Један жбун ћу понети кући, неговаћу га, да ме награди раскошним цветањем. То могу само ја...Сетих се да сам из Грузије донела занимљиве кане. Прелазиле су са мном неколико пута границу, отимале се на турској граници цариницима. Сада цветају на моме балкону. Придружићу им кактус из Пераста.  

 Будва ме је дочекала осмехнута и самоуверена. Није ме ништа запиткивала. Свесна да је неприкосновена краљица црногорског приморја, мазно се привијала уз море. Мудро сам отћутала утиске из Пераста. За мало се не заљубих у тог достојанственог господина, изазовно тајновитог. У тај ненаметљиви пераштански шарм. Неки простори чувају по нешто од наших тајни и наших душа. Данас снажно загрлих Пераст.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: