детаљ слике: КРК Арт дизајн-ilij@saula.art

СТАРАЦ НА ПРЕДИЗБОРНОМ МИТИНГУ

Огрнут плаштем ледене тишине,
у мравињаку који ври бесмислом,
загледан у празнину испуњену маскама,
с транспарентом на рамену чији је текст
окренут од говорника и рефлектора,
старац на предизборном митингу
хвата мисао расплинуту у космичку маглу,
а она, клиска, измиче као пастрмка из руку.

На говорници врца пљувачка у микрофоне,
осице ријечи боду ушне бубњиће послушника,
пламен без жара лиже крошње кестенова;
свијет ће – говоре – из темеља бити промијењен.

Старац погледом тражи мраве у мравињаку;
с њима би коју да прозбори, једе га самоћа.

Постаје хрид у непрегледном пространству океана,
огољен до утихле гранитне куцавице у срцу,
ни најситније биљчице у некој његовој пукотини,
ни трага какав остављају птице тамо гдје слијећу.

Престаје грмљавина из моћних звучника што је
надирала на затворене прозоре околних зграда,
у таласима осипа се мноштво у тамне рукавце,
центар града ушушкава се у тишину равнодушја.

И, одједном, на тргу никога. Ни пса луталице.
Само, урастао у асфалт, са транспарентом
на погуреним плећима, стоји старац, сличан
птици која је уграбила нечију мисао, па се,
као муња, удаљава у дубину магличастог непрегледа.

Сипљиво удише празнину, пуну игличастих питања:
Откуд ја овдје? Ко ме довео? Из ког правца стигох?
Куда би требало да кренем? Чека ли ме негдје неко?
Јесам ли ја, или су неке прождрљиве але појеле
онај сендвич што су ми га са бочицом сока дали?

Лијевом руком маше, тјерајући питања од себе,
а десном и даље стишће летву транспарента
погледом мјерећ' парковску клупу у даљини.

Гасе се рефлектори, спушта се завјеса…

Град тоне у своју сладуњаву распамећеност.

МИРИС МАЈЧИНЕ ПОГАЧЕ

И сад ми понекад, пред зору,
замирише мајчина погача
кроз овлаш отворена врата
рерне дотрајалог смедеревца.

Док грабовина букти у пећи,
брзо устајем, облачим се
и јурим до најближе пекаре.

Неким синтетичким мирисом
тамо на полицама ћуте хљебови,
стакластим погледом
осмјехују се пецива,
злокобно зује пећи
у којима жара ни у наговјештају.

Окрећем се и трчим у стан.
у коме ме гладног загријавају
мирис мајчине погаче
и жар из дотрајалог смедеревца.

ТОПЛИЈА ОД МОЈЕ ЗЕБЊЕ

Јесења киша пере прозор моје собе.

У свакој капљици
по једно притуљено сунце.

Шапће нешто киша

и не осврће се на забринутост облака
из чије материце се изњедрила
да капље неће наћи већ свеле травке
већ да ће се разбити о хладан бетон.

Остављам уљуљканост собе која мирише
одавно заборављеним мастилом
и излазим напоље, да јесења киша
са мене спере опиљке љета
које ми је на трпезу доносило све мање хљебове
и све дуже ножеве којим ћу их резати
онима што су се разасула свијетом…

… А јесења киша, топлија од моје зебње,
тихо запљускује прозор моје радне собе,
да буком не растјера све нервозније стихове
што траже топао лежај у пјесми коју пишем.

ЈЕСЕН НА МОМЕ РАДНОМ СТОЛУ

Јесен, наклоњена бескућницима,
ведрином проноси жут лист
крај мог прозора, мог ока,
загледаног у далеке планине.

Тамо, у орловским гнијездима,
они који су отишли да нас дочекају,
опијени мирисима јесени,
припремају нам постеље од лишћа.

Давни дар из бакиних њедара,
орах што звецка у мојим сјећањима,
дарујем вјеверици да га носи
у топлу дупљу пуну свјетлости.

Дотле, јесен наклоњена бескућницима
скућила се на мом радном столу
и вреба тренутак моје непажње
да ускочи у пјесму коју о њој пишем.

ОЧЕВ РОЂЕНДАН

Да је жив, мој отац би данас
славио свој стоти рођендан.

За живота, није имао времена за славље,
а сада кад шума, тамо гдје јест,
није његово радно мјесто,
па се може наразговарати с птицама
и шапатом лиснатих грана,
па још кад му се могу придружити
моја отишла браћа и наша брижна мајка,
могао би наћи који часак и за себе.

Па још, ако строга рајска правила
не забрањују садњу дувана,
као што су то негда чиниле овдашње власти,
па га је крадом садио по шикарама,
могао би из књиге истргнути лист
с овом пјесмом и завити цигару.

И могао би, ако је то тамо дозвољено,
за свој стоти рођендан
попити чашу мученице
из шљивика који је сам засадио
у пристранку испод куће зиданице
у којој је за нас увијек било
довољно хљеба и осмијеха.

Срећан ти рођендан, оче!
И не љути се што је шикара освојила шљивик,
а шљиве у њему подивљале,
јер – шта би им се друго могло догодити
у овом дивљем свијету?

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: