детаљ слике: Зоран Пивалица

Вољети себе

Колико год мислили да је неко заљубљен у себекад каже да воли себе, погрешно мислимо, јер не препознајемо осјећања његове љубави, нисмо   јој дорасли. Он у ставри грли том љубављу сваког оног ко му се нађе у окружењу, сваког оног кога познаје.

Сви смо свједоци истине да смо у стању данас неког упознати и вољети га читав живот, а до јуче уопште нисмо знали да та особа постоји. Кроз живот сам упознао многе људе који су ми отворили пут до самоспознаје. Када бих желио поменути све њих знам да бих сигурно неког изоставио, а свако од њих је дио моје легенде, јер да није њих - не би било моје цјеловитости. Сав тај ход који ме водио путем љубави и добра довео ме је и до њиховог срца. У свима њима пронашао сам љубав, ону фину, топлу, божанску, спремну да ми покаже пут даље до звијезда, тамо гдје столује наша Свјетлост. Пред свима сам рекао да сам мали, да не знам, да желим да ми покажу, да бих порастао, да бих пронашао себе, да научим да волим себе, да осјећам слободу не само свога духа, већ и моје тијело да ужива у слободи. Моја плачљива чежња тражила је од мене да је испуним, носталгија ме молила да је не заборавим, туга ми је рекла да је пунољетна и да жели да се осамостали, њена млађа сестра, депресија, посвађала се са мном и напустила ме. Свјетлост не мрзи никога, она сваком сија истим сјајем, а онај ко не може и не жели да гледа у њу и пусти је у себе, она му неће ништа нажао учинити, исто као и дрво које прави сјену за вртлара и за дрвосјечу, али зато нам треба свјетлост, њена енергија, да упознамо себе да бисмо могли осјетити и препознати ту љубав која нас чини просвијетљеним и познатим самима себи.

Чији је свијет него наш, волимо га исто као што волимо себе.

Једном сам потрчао низ улицу за човјеком чији сам новчаник пронашао на тротоару, био је пун новца и картица. Сустигао сам га и потапшао по рамену.Кад се окренуо – препознаосам себе!?!? Занијемио сам. Дубоко ме је погледао, ништа није говорио.Узео је новчаник и осјетио сам како моја рука ставља новчаник у мој задњи џеп. Човјек је отишао и нестао без ријечи. Питао сам се шта се догодило, шта су видјели људи који су били ту, око мене, гдје сам ја, ко сам ја, ко управља мноме, како сам дошао овдје, како одлазим одавде, зашто се увијексамо навикавамо на све, зашто не живимо своје животе? Имао сам се, ту надохват руке, и пропустио сам прилику да се упознам сам са собом. Хоће ли се поново догодити таква прилика, то не знам. Само знам да сам ове године два пута изгубио новчаник на врлофреквентним мјестима; једном у туристичком мравињаку, други пут у тржном центру. Оба пута мој новчаник је стигао до мене. Да ли га је пронашао тај мој двојник, не знам. Ти људи, проналазачи, били су другачији од мене, а можда сам и ја њима личио на њих.

Рецимо једни другима да се волимо; ако се будемо разумјели,онда ћемо знати да волимо себе!

Знате, нисамполимер увијен од нераскидивих струна или она сува дреновина из које је само Марко Краљевић могао да исциједи три капи. Срце ми је мајушно и подрхтава на додир њему угодних осјећања. Умије да се повуче и примири, али кад крене цунами и разлије осећај драгости по цијелом тијелу, очи засузе оном најтоплијом радосницом која се докотрља из самог срца. Таква осјећања кад ме обузму, тад ми је потребан тренутак да се одрадујем и вратим мир водама свог унутрашњег океана. Знате, ја сам дијете које можда никад неће научити бити родитељ, али могу научити од правих родитеља како је то бити родитељ.Да бих изградио човјека у себи, можда ће ми кроз живот недостајатионај врх пирамиде који се стиче кроз родитељство, али кад видим поједине родитеље, не осјећам се мањим већ напротив, осјећам се храбријим и слободнијим да знам и носим у себи ону љубав коју посједује родитељ. Чуо сам је, осјетио и  научио од истине која свијетли за сваког који види. Из ње излази човјек велик, поносан, честит. Ниједном нисампримијетиода је изашао битанга и лакрдијаш. Има и њих, они су на супротној страни свијести!

Сваки ученик требало би да се потруди да му домаћи рад буде најбољи, да заслужи најбољу оцјену, да построји мисли учитељеве док чита његов рад, а учитељу да се рађа осмијех задовољства и да запамти ученика по начину његовог размишљања. Не вјерујем да је то љубав, али вјерујем да је морал! Зато постоји начин да се другачије воли, неком силнијом снагом, вољом и мислима, срцем и памећу, него кад заволимо само по физичком изгледу или дјелићу духа. Волим бићем свим и то не у оној намјери да бих вас завео, већ да бих вас осјећао у животу и кроз живот исто као мисли, као крвоток, као свјетлост, као енергију, као љубав која бешумна лелуја свим пространствима цијелог бића и која том својом бешумношћу подиже таласе наших океана.

Поред све доброте коју човјекпосједује, увијекму недостаје тај учинак на себи самом. Ако нисмо   научили довољно вољетисебе на најисправнији, божански начин, увијекћемо бити на маргини узалудности. Човјек вјероватноне може или неће да схвати да однос према своме тијелу, начину исхране, понашању, здрављу, хигијени, култури живљења и многим другим етичким елементима који су међусобно повезани, а односе се на формирање властите личности, нису ништа друго него та љубав коју морамо унијети најприје у себе, завољетисе, да бисмо могли друге не само вољети, него им уствари дати прилику и тај ужитак да они воле нас исто тако као и ми њих. Ако човјеку раној фази одгоја крене странпутицом,гдје се још увијекне може окривити лично, не може бити у ситуацији да осјети грижу савјести иако живот тече даље без божанских смјерница.И прима се к знању принцип и начело класног, а не природног и сопственог. Човјек без сопства испада из конкуренције корисних за очување човјечанства, себе! Нажалост, највећи дио себе занемарујемо у себи, предајемо се пороцима и хоћемо да будемо оно што други желе да виде у нама, а ту смо напуштени и препуштени безбожном утицају, а оне у којима смо тражили идеале сматрамо издајицама. Зато опет тврдим и сигуран сам у то да сам у свом власништву најкориснији себи и сваком другом ко себе доживљава на исти начин. Имајте на уму да постоји свјетлост и да смо ми дио те свјетлости, и ако нам нешто недостаје - пронаћи ћемо у свјетлости! Све је у нама и сви смо једно.Намасте!Мир који нам је потребан можемо пронаћи само у себи. Љубав, срећу и радост не тражите у другима већ их са другима подијелите. То свјетло које расвијетли мрак у тунелима наше свијести је највећа благодат и гаранција успостављеном унутрашњем миру и даљим трагањима у неистраженим дијеловима свијести. Очи се споро отварају, али кад се човјек пробуди, очи су отворене! Људи се заносе кад мисле да су срећници они који ће доживјети крај свијета. Таква ствар се не доживљава, за такав спектакл очи не постоје. Онај ко је погинуо од метка тај метак није ни чуо, ни видио. Читав живот треба да учимо и знањем да јачамо и учвршћујемо нас и нашу планету која нас држи. У том случају (раз)ум неће имати разлога да размишља о свиленим којештаријама. Биљка која се не залива и нема своју таму у којој се одмара, на сунцу се осуши и изгори. Живот је сложен од духовних честица које су надохват свјетлости и свијести. Главнина се роди са нама; неке добијемо одрастањем и одгојем, а неке образовањем, али никад довољно. Надокнаду можемо потражити у себи. ЈА, највећа је ризница за сваког човјека. Посегните у себе, освијетлите таму на коју наиђете, у њој је љубав непресушна. Она са којом ћемо свој живот учинити занимљивијим, испуњенијим и врједнијим, а своје тијело обогатити добрим здрављем, снагом и виталношћу. Не заборавимо да ће срце и душа бити испуњенији радошћу, смјерношћу, срећом, миром и вјером. Сунце прави тај бруј у нама раван пчелињем лету и гради ту слатку линију живота. Веселимо се прољећу као сваком новом дану у којем нас сунце изнова буди. Како се тијело чисти од отрова које унесемо храном и пићем, тако и свијест треба да се чисти од енергије која се уселила у њено поље, а није нам потребна. Замислите музичара који свира жичане инструменте, а кажу му да свира клавир? Он може да покаже интерес за свирање клавира, али није маестро као на жичаним инструментима. Тако и свијест код човјека треба ону енергију која је неопходна за функцију тијела и свих органа а преосталу треба да ослободимо, она свакако долази у интервалима и кад се појави потреба за њом, задржаћемо је. У животу треба да урадимо многе ствари које желимо да урадимо, јер ако их остављамо за касније, доћи ће период живота у којем више нећемо имати довољно времена да бисмо све то постигли. Вишак енергије која храни наше илузије нам је непотребан; ако желите да скочите падобраном, урадите то, а немојте читав живот то да желите и никад не урадите. Све што мислимо да је најбоље за нас треба да урадимо, то је једини начин да човјек буде задовољан. Нажалост, многи нису у стању да посегну за одлуком. Коријен зла увијекдобру стаје на пут. Није довољно чинити добро или мислити добро ако се не суочимо са коријеном зла. Тај отров човјечанства треба искоријенити, не вриједи окретати главу пред њим, треба дјеловати. Људи су завезани страхом и срамом. Неко неће да се супротстави мишљењу оцу, мајци, партнеру, дјеци и непрекидно постоји нека врста трпње код свакога. Људи немају своју слободу и живе као сужњи сиромашног духа на листи за одумирање. Радују се неким туђим радостима запостављајући себе и своје радости. Ако би неко нешто и покушао да уради за своју душу, за свој грош, често га прозову ненормалним и фамилија и пријатељи. Снагом ума можеш да досегнеш у будућност скоро прецизно као у прошлост која је тик иза нас, али само у начелу доброг принципа. Сигурно се питаш како онда не предвиђамо будућност? Колико је у нама добрих принципа, ето, због тога нема ни прецизног предвиђања. Зар емоције нису полимери ума који би требало да изоштравају слику, а не да је муте? Шта је са интуицијом? – упитали су ме.

– На путу је, допире из разума и успут открива скривена значења ваших ријечи, погледа и осмијеха.

Човјекразвијамишиће умјесто свијест, занемарује свој дух и унутрашње пориве за постизањем мира, слободе, љубави, доброг здравља и веселости.

Човјек се роди савршен, а умре недовршен.

Човјек помијеша жеље, навике и потребе, а за тијело то дјелује збуњујуће.Ко се не би побунио?

Сваки човјек сам зна шта му најбоље одговара, једино што мора знати разликовати жеље, навике и потребе. Највећи број људи то не разликује, а проблем се јавља кад се појаве разлози неминовном дешавању. 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: