детаљ слике: Зоран Анђелковић

Уздах живота је непромјенљив 

Мушкарац и жена нису од камена, већ од свјетлости коју је Бог уобличио.

На свијет треба гледати очима сунца, а човјек то може управо својом добротом.

Није живот трагедија, он зна бити итекако занимљив ако га човјек добро организује. Ако се осврћемо на башту туђег живота, занемарујемо своју, коров ће нам преузети долину срца.

Не може новац, иако је крвоток друштва, да надмаши вриједност срца. Заљубљеници у новац имају срце само као пумпу за проток крви кроз тијело. Несвјесни су енергије која плови крвотоком и која дух свјесности емитује на нашем менталном платну. Срце од тог силног материјала одабира најплавичастији дио енергије и са њим боји поље свијести. Вриједност срца се ствара у том непрестаном протоку у који свјесно и несвјесно доливамо енергију примљену од сунца, ваздуха, воде и земље.

Свако је себи припремио постељу на којој ће се одморити: колики му је покривач, толико ће се покрити. Свако од нас живи по мјери. Нико није пао с неба на врх игле, већ се сам попео да би волио и живио баш на том (не)згодном мјесту, (не)свјестан животне улоге. Са духовног аспекта, то је лакоћа која произилази баш из срца, воље и љубави сваког од нас, а са свјетовног немогућа мисија. Ако тежимо само материјалном, не можемо успјети, изгубићемо се и постати безвриједни.

Свако од нас има у себи код свјесности у којем се чувају, између осталог, духовне и тјелесне карактеристике. Треба умјети открити га, да бисмо били оно што јесмо, а не да тежимо лажним важностима и оном за шта смо свјесни да не можемо постићи.

Нама малима овај свијет је сасвим довољан да би се разговарало, упоређивало и стварало.

Кажу да се животни облици у највећим морским дубинама стварају захваљујући ватри која се накратко појави приликом избијања лаве негдје у дну мора, океана. Тако мало свјетлости је довољно да се започне живот! Могуће је да наука вјерује у криву теорију постанка живота на земљи. Тамо гдје се завршава наука, почиње религија. Гдје је истина? Можда у митологији? Живот је тајна за коју је боље да је неоткривена, јер да је откривена, овај човјек данашњице би већ давно уништио клицу човјечанства. Љепше нам је у незнању. Колико смо пута рекли, кад видимо неког зблањака, ех да ми је његова памет, па да се добро одморим!

Богатство које је планета Земља стекла у свом развоју, по нашем рачунању времена односи се на огроман период, док је за космичке прилике то један од нормалних циклуса. Данашња цивилизација може себе сматрати срећном, јер постојањем у развојном циклусу планете постиже узлазну путању у развоју свијести код живих бића, посебно човјека и осталих примата приближних по анатомској структури тијела.

Кад смо сами, тад смо најсамопоузданији и најслободнији, мада имам обичај да кажем да смо заједно слободнији: јесмо, али у страху. Слобода је доживљавати стање без страха, узвишено, више од свега. Човјеку Божијем сусједству. Још једна свијећа на великој свијетлој ливади. Васкрс животне радости. Препуштање чистим рукама и отвореном срцу. Пролаз кроз врата вјечности... Човјек!

Присјетимо се својих највећих успјеха. Шта смо чинили да би их постигли? Да ли је живот сам по себи успјех? Колико смо задовољни животом? Колико волимо себе? На који начин смо посвећени животу? Можда би нам, кад бисмо анализирали неког другог, било лакше да одговоримо на сва ова питања. Зашто запостављамо себе, своју личност, своје Ја(ство), успјехе, свој живот? Треба да се посветимо и поразима, и они су дио живота. Ако хоћемо добар живот, морамо му се што луђе посветити.

Често спомињемо животне вриједности; понекад узвишено, занесемо се, па напустимо тему. Ослободимо се страха и предајмо се само једном изазову, идеји! Као да прелазимо у неку вишу димензију. Шта треба урадити у том случају? Треба себе не заборавити, принијети се тим вриједностима и наметнути их око врата животу. Ако све олако пропуштамо поред себе, вјерујте ми да у том пропуштању пролази живот, а ми хранимо машту и сачекујемо да бисмо га живјели. Боримо се за сваку његову вриједност да бисмо је посједовали и да бисмо са њом били на крилима живота. Живот није нада, живот је вриједност коју смо успјели приграбити за себе. Ако га претворимо у наду, проћи ће мимо нас, тако да нас неће ни примијетити, а ако нас и примијети, накратко ће нам се одрадовати и продужити, остављајући нас без радости или ће се угасити у тој посљедњој нади. Вратимо се на почетак овог казивања. Дакле, шта смо чинили да бисмо постигли успјех? Били смо свим срцем и душом, знањем и умијећем посвећени томе што смо жељели да постигнемо. Дакле, ако хоћемо успјешан живот – посветимо му се. Радимо на себи, ту увијек има посла! Оставимо славолуке туђег живота, они су за његов труд намијењени. Живот има своје законе које нисмо   ми смислили, они су дио природе, дио тог божанског свијета у којем је створен и пуштен са извора заједно с правилима одређеним његовом току. Сви који смо протјерани из раја бачени смо у глиб живота да би нас његова бујица извукла из тог глиба и понијела својим коритом. Ти закони вриједе од праискре; што их боље прихватимо и препознамо, мање треба да бринемо, већ нам преостаје да се добро организујемо. Уздах живота је непромјенљив!

Круг је врло узак и очигледан. Онај ко то види покушава да се индивидуално избори против тога и организује себи живот како умије.

Кажу да тама не постоји, да је то тренутак одсуства свјетлости и да смо ми људи свјетлост која тога није свјесна. Ми, ето, имамо срца и жеље да примијетимо радост других, да се радујемо туђим распјеваним срцима исто као и своме. Људи који су доживјели трагедије имају сасвим другачија осјећања и разумијевања за судбине других народа и појединаца. Очи су отворенији исто као свијест и срце. Поред свих трагедија, нама се на дну душе свеједно непрестано рађају мале радости које крче пут до свог васкрса, нашег спасења. Живот је саздан од ситних духовних честица. Нека је само довољно свјетла, биће и лијепо и добро. Растјерајмо мрак, сви ћемо боље видјети.

Траг ми је остао заробљен у сјећању. Плашим се и онога што ми се већ догодило. На мојим траговима су моји страхови. Трагови прошлости увијек стигну до врата будућности, страх им пријети и сачекује с друге стране. Прошлост убија, треба да је што више бришемо, да сваки дан чистимо поље свијести и чувамо перфектни склад на њему. Тад ће нам сјећања доћи као продужетак у будућност, а не реп из прошлости. Често изађем на маргине живота и гледам предивне пејзаже тих предјела. Није све тако црно како ми некад знамо да помислимо. Ако се на моменат деси одсуство Бога, Он се врати и донесе све дарове са собом, треба само вјеровати. Увијек сам мислио да је нормално бити нормалан и онда сам схватио да су они ненормални због других, а не због себе, због тога људи стичу навику. Ако бјежимо од стварности, то не значи да нисмо нормални, већ значи да почињемо стицати навике. Не препуштајмо се навикама, сакупљајмо осјећања у којима лежи смисао, уносимо их у себе и будимо љубав. Волио бих да нас је мање чак и по цијену да мене није ни било, а да нам је љепше, чак и по цијену да је другима љепше него мени. Волио бих да не знамо све што знамо већ да знамо само оно што нам треба, чак и по цијену да не знам све што треба да знам, тако да читавог живота будем дијете и да читавог живота учим. Ето то бих волио, кад сам се већ родио. Ја сам срећно дијете, љепше ми је кад тако мислим и кажем.

Живот се не чека да би се живио, већ се живи сада! Тако да је све садашњост. Што је било – било је, а што ће бити – дешава нам се из момента у моменат. Ко зна, можда и не постојим, можда сам нека илузија која може сваког трена да ишчезне?

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: