детаљ слике: КРК Арт дизајн

МИХАЈЛО ПУПИН

Највећи светски научник у електротехници и телефонији

Србин из Идвора

Др Симо Јелача

1. Од Идвора до Њујорка

Михајло, Мајкл, Пупин, бриљантан научник и проналазач, истакао се у областима телеграфије и телефоније, као и секундарне примене рендгенских зрака у медицини. Аутор неколико технички расправа, научнних публикација и књига, и његове аутобиографије ''Од пашњака до проналазача'', објављена 1923. године у неколико стотина хиљада примерака, у САД је прихваћена као уџбеник за популаризацију науке и за исту је добио Пулицерову награду (1).

Проналазак тзв. „Пупинових калемова” су га 1900. године уздигли међу веома поштоване истраживаче. У стручним круговима први пут је потврђено предавање „Практична страна теорије наизменичне струје“ у Америчком удружењу електроинжењера у Бостону 1890. године. У децембру 1893. патентирао је уређај за пренос телеграфом и телефонским путем, патент број 519346 који је одобрен у мају следеће године. Следећа два патента бр. 640515 и 640516 из 1895. године који се односе на употребу електричних филтера наизменичне струје и резонатора и примену преноса помоћу истих кола примећени су већ 1900. године. Патенти број 707007 и 707008 поставили су темеље нових техника и потврдили исправан приступ Пупиновог приступа у примени датих резултата. Када је Рентген открио свој проналазак (рендгенски снимак), крајем 1895. године Пупин се бави истраживањем „рендгена” и убрзо успева да направи прве снимке, који скраћују време снимања са једног сата на неколико секунди. Три месеца касније у њујоршкој академији наука завршио је рад у коме је показао своје налазе „секундарног рендгенског зрака” (1).

Убрзо бизнис план великих компанија долази до захтева за повезивање удаљених градова, а Пупин поново ступа на сцену и са математичком анализом решеном применом свог калема, који је први патентиран. Белл у САД и Сиеменс & Халске у Европи купили су Пупинов патент, а везе са Пупиновим калемовима постале су јасне и без сметњи. Танки каблови стварају огромне уштеде у бакру, а приступи који се користе за примену подморских каблова између САД-а и Европе. Овај успех га ослобађа материјалних потреба и од тада се определио само истраживању. Тада је већ доживео међународну славу. Затим се предао истраживањима у области Максвелове електромагнетне теорије светлости, као и проучавању топлоте и светлосних појава, за којима је одувек имао интимну жељу. Прославио се као одличан наставник на универзитету и својим радом је доказао да се упорним радом може постићи највећи успех, а његови налази се заснивају на комплетној математичкој анализи. Објављивањем своје аутобиографије постао је познат широм Америке и лични пријатељ председника Вилсона.

2. Пупиново Детињство

Рођен је 9. октобра 1858. године у Идвору у Банату. По родном месту себи је дао надимак „Идворски“. Пупинова мајка, иако неписмена, од ране младости му је предлагала да оде у свет и да се бави науком. Рекла му је да је знање светлост која осветљава живот и да не сме остати слеп са очима. А отац му је био уман човек; изабран је у селу за кнеза. Током дугих зимских ноћи у њиховом дому одржавали су се сеоски скупови, које је мали Михаило видео као скуп мудраца. Описима својих сународника у његовој аутобиографији, свету је дао слику Србије у његово време. На почетку школе није био најбољи ђак, али је убрзо напредовао, а његов учитељ је рекао да се „догодило чудо“. Од 1869. године ишао је у гимназију у Панчеву, где је имао добре наставнике природних наука.

Током летњих игара у пањацима, где су дечаци чували стоку, ноћу су увежбавали позиве кроз земљу, помоћу ножева забодених у земљу, и орјентисали се по оријентацији звезда, што ће му постати основа током животних открића за телефонију на великим удаљеностима. После гимназије одлази из Панчева 1872. у Праг уз новчану помоћи црквене општине, коју је обезбедио од учитеља Коса, који је приметио Пупин таленат. Одлазећи на брод за Будимпешту са породицом, први пут је видео очеве сузе. На путу за Будимпешту, са брода је видео Београд. Од Будимпеште до Прага путовао је возом. Одмах по уласку у школу у Прагу је дошао у сукоб са немачким ученицима, што је било веома окрутно према Србима. После прве године његов отац је умро, а Мајкл је саопштио мајци да ће отпутовати у Америку. Продао је своје књиге и одећу за коју је купио карту за брод од Хамбурга до Њујорка за 12. март 1874. године. Пароброд је пловио за Њујорк 14 дана и 13 ноћи, током којих је Мајкл проводио ноћи лежећи на палуби уз димњак, где је било  топлије. И тек када је угледао Њујорк из душе му се отопио нагомилани лед.

Првих дана у Њујорку је гладовао, слабо је знао енглески и није имао посао. Први посао нашао је у Филаделфији, где је чувао стоку, јер је за то имао искуства у Идвору. Од тог посла успео је да уштеди неколико долара, а када је дошла зима у Њујорку, убацивао је угаљ у подруме. Често је одлазио у библиотеку ‘’Куппер’’, где се грејао и научио енглески. Следеће године помогао је једном момку, Немцу, да се запосли као помоћни ложач котлова, који га је сместио у хотелску собу његовог оца. Истовремено се уписао у вечерњу школу Куппер. Већином се интересовао за струју, а у књижевности су га привукле биографије успешних људи. Био је вредан и поштен радник, убрзо је унапређен у редовне чиновнике, а у Куперској школи је проглашен као добар математичар и машински физичар. Пупин је био заинтересован за Универзитет Колумбија, али је требало да положи пријемни испит из латинског и грчког, који нису учили у школи. Међутим, он је одлучио да то уради, за шта се припремао две године. Прошао је све почасти и постао академски члан 1879. године. На факултет је дошао из фабрике, где је зарађивао за хлеб, имао је уштеђевину од 311 долара, био ослобођен дугова и сигуран у сопствени успех. Када је већ завршио прву годину са одличним успехом, и зарадио две награде од по 100 долара. И следећег лета је радио у теренским пословима, и уштедео додатних 75 долара. Чак је у Идвору стекао искуство у рвању, а та спортска дисциплина на другој години студија донела му је више признања за успехе него у математици и физици. Његовим колегама  давао је додатне лекције и тако обезбеђивао новац за своје животне трошкове и преко њих се информисао виђајући се са пословним људима Америке. Водио је бригу о очувању здравља, правилном исхраном, редовно вежбао, бавио се боксом, није пушио, али ни у чему није претеривао. Професори су га истицали, чак и председник Бернард. По завршетку основних студија од универзитета добија стипендију од 500 долара годишње, са којом одлази у Европу 1883. године.  Дипломиравши на Универзитету Колумбија, лично из руку председника Бернарда примио диплому, и постаје амерички држављанин. Након доласка у Европу, одлучио је да посети своју мајку, коју није видео 11 година.

3. Повратак у Европу

Пупин је у Европу стигао девет година након доласка у Америку, за то време је постао зрео човек у земљи Франклина, а Линколна, где је остварио свој први сан, на Универзитету Колумбија, као најбољи студент. Путујући Европом, овога пута, није се смрзавао на палуби уз димњак, али је ипак остао веома скроман. На Кембриџ је дошао са најбољим препорукама Колумбије, а мајка у Идвору једва је дочекала да га види. У Идвор је путовао кроз Француску и Швајцарску до Будимпеште, возом, а одатле бродом, који је напустио пре једанаест година. Када је у Идвору видео дечаке са воловима, то му се учинило као сан. Када је загрлио своју мајку, и сам је плакао и грлио се док су одлазили на очев гроб, где је мајка рекла Кости да је довела сина који им је био најдражи у њиховом животу и да је његово име била последња реч коју је изговорио када је умирао. Тога лета Мајкл и његова мајка боравили су два месеца у Идвору. Пупин се у Кембриџу дивио зградама у којима су радили чувене личности, Њутн, Максвел, Равлиј, Џон Адамс, Стоукс, Сер Вилијам Томсон - Келвин, а сада је ево стигао и Мајкл Пупин. Тамо је дошао по препоруци Оскара Бравнингса, намеравајући да проучава Максвелову теорију светлости. А пошто је Максвел непосредно пре тога умро, Пупинови планови су морали да се промене. Почео је да студира експерименталну физику по Равлију и Стоксу, а од 1885. прешао је у Кевендиш лабораторију. Универзитет Колумбија је тражио да он студира код Џона Тиндала, који је наследио прослављеног Фарадаја, а и сам се бавио истраживањем брзине звука кроз различите материјале. За Тиндала је свет већ тада знао тако што је открио његов утицај на расејавање светлости на великим колоидним молекулима. А у лето 1886. Пупин је отпутовао поново у Идвор. Није слутио да ће тада последњи пут видети своју мајку, што му се није допало. После њене смрти уверио се у њену доброту и зарекао се сам себи да је овековечи на најбољи могући начин, а двадесет седам година касније, Српска академија наука је 1913. године основала Пупинову задужбину за школовање сиромашне деце у Србији. Тиндал и Пупин су разрадили план по којем је Пупин отпутовао у Берлин код професора Хелмхолмца. Као добро припремљен студент математике и експерименталне физике, почео је своју докторску дисертацију, а слушао је Кирхофова предавања. Кирхоф није придавао већи значај Фарадејевим електромагнетним феноменима или Максвеловој електромагнетној теорији светлости, која је остала као недовршени Пупинов сан. Оженио је сестру свог друга са Колумбије, Кетрин Џексон, региструјући се у грчко-православној цркви у Лондону. Докторску дисертацију ''Осмотски притисак и његов однос на слободну енергију'' Пупин је одбранио код професора Хелмхолца 1889. године након четири године, са свим почастима и побољшао експерименталне методе и математичку анализу, за омогућавање успешног решавања научних проблема.

4. Професор на Универзитету Колумбија

Професор Пупин је добио математичку физику. Одмах су га пожурили за опремање лабораторија за научноистраживачки рад. Финансирање је обезбеђивано кроз предавања за индустрију, а у то време Пупин је информисао пословне људе Америке. Једно од најважнијих предавања било је у Америчком удружењу електроинжењера у Бостону 1890. године, када се залагао за примену наизменичне струје, и када се први пут лично сусрео са Николом Теслом. Било је то толико смело, за разлику од електричне столице, наизменичне струје направљене 1889. године, да је свет скренуо пажњу на њену штету. Срећом, дошло је до значајног напретка у техници: отворена је Светска изложба у Чикагу 1893. коју је осветлио Тесла, са Теслине хидроелектране на Нијагариним водопадима и. Теслини полифазни системи који су се користили у преносу енергије на велике удаљености и користили су Теслин трансформатор,  а почела је са радом и изложба којом је председавао Хелмхолц. Чак је и лорд Келвин променио мишљење прихватајући изградњу хидроелектране на Нијагариним водопадима по Теслином пројекту, користећи полифазни систем наизменичне струје. А Конгрес електроинжењера на изложби у Чикагу потврдио је одлуку да Теслин полифазни систем постане основа за будући развој електрификације и индустријализације Америке. Ово је створило нову еру у електроиндустрији. А пошто је фирма представљала Пупина, стручне и научне чињенице су претиле његовој опасности да Едисонове присталице угрозе Пупинова професорска места у Колумбији. Од 1891. Пупин се посветио случајевима теорији топлоте и хидраулике, а следеће године и динамици. Пупин је тих година посетио Теслу у његовој лабораторији, а 1891. објавио је његов рад о вишефазним генераторима, који је потврдио валидност Теслиних проналазака, иако су њихови стручњаци приметили да међу њима није било чврстих пријатељских веза. Ово је широко описано Сеифер (2), што указује да је Пупин подржавао Марконија, који је узурпирао Теслине изуме у области радија, за које је чак добио и Нобелову награду. Априла 1898. Пупин је добио упалу плућа. Забринутост због тога изазвала јекод њега и његове жене, која је убрзо умрла. Пупин је имао само вољу да све учини у животу њихове ћерке. Пупинов ангажман био је и мировни план. Учествовао је на Конференцији мира у Паризу 1919. године, када је југословенска влада била предвођена Стојаном Протићем. Као лични пријатељ председника Вилсона, током конференције у Паризу доживео је његову исповест. Тада је Румунија тражила цео Банат, тврдећи да им припада. Председник Вилсон је био тај који је питао: „Познајете ли ви професора Пупина? Знам да је он из Баната, а знам га као српског родољуба''.

Овим статусом Баната је решен. Конференција у Паризу трајала је 50 дана, након чега је Пупин отпутовао у Идвор, Нови Сад и Панчево. Током маја 1919. посетио је и Београд, Загреб и Љубљану и свуда је био веома срдачно дочекан. И овога пута остао је код куће два месеца.

Пупин је на Универзитету Колумбија био професор 40 година (1889-1929), а од 1894. до 1924. добио је признање за своја 24 патента (1, 4). Запамћен као изванредан учитељ, феноменалан математичар, изванредно способан да открива проблеме и њихово успешно решавање. Добио је многа признања и награде: Франклинову златну медаљу 1902. године, Хербертову златну медаљу 1916. године и Едисонову медаљу за 5 проналазака телеграфије и резонатора.

5. Проналазак телеграфије и резонатора

Пупин је изабран за студије телеграфије и телефоније у оквиру својих предавања студентима. Већ 1893. године скренуо је пажњу широм света на себе применом својих кондензатора и принципа резонанције на подморски кабел, чиме је решио проблем примене наизменичне струје у више телеграфа. Са својим патентним бројевима: 519346, 707007, 707008 и 640515 постигао је у телеграфији више порука преко једне жице (1). Било је спорова око признавања Пупинових приоритета, али је његова предност била у томе што су се након подношења патентних пријава на њима одржавала јавна предавања са експериментима, а о њима су коментарисали стручни часописи у Америци и Европи. Пупинови калемови су универзално прихваћени у свету, чинећи Пупина познатим до данас. Пупин је успешно продао свој патент 640616 Марконијевој компанији, иако је исти примењен много касније. Први Пупинов подводни кабл је компанија Сименс положила 1906. године на језеру, на удаљености од 20 км, а 1924. на обали Бермуда у дужини од 200 км. Убрзо је потом кабел постављен на дужину од 4500 км, који је прошао са 1700 карактера/мин. Пупин је своје подморске каблове заштитио патентом бр. 652230 од 14. децембра 1899, а за 19. јун 1900. исти добио признање, који је купила немачка фирма Сименс, која је поставила линију Берлин-Потсдам, дужине 32,5 км и Берлин-Магдебург 150 км. Године 1915. изградили су линију Њујорк-Сан Франциско у дужини од 5000 км где су први пут срели Александра Грахама Белла и његовог помоћника. Тако је почео успех Пупина (1). Током Другог светског рата побољшане су телефонске линије за комуникацију са авионима током лета, за коју му је своју награду лично уручио председник Сједињених Америчких Држава Хардинг 14. октобра 1922. Секундарни рендгенски зраци, а Откриће рендгенских зрака објављено је децембра 1895. Пре тога је експериментисао са њима Никола Тесла, али им он нје увек придавао важност, и направио снимак својих руку и оставио га у фиоци, али није журио да исти патентира. Пупин се одмах заинтересовао за њихову примену и фебруара 1896. направио је њихове снимке на руци пацијента чија је рука била пуна опиљака. Доктор је одмах извршио операцију и извадио све опиљке. Тако је почела њихова употреба у медицинске сврхе. У њиховим експериментима Пупин је поставио плочу иза завесе флуоресценције и тако скратио рендгенски снимак тада са једног сата на само неколико секунди. Такође је потврдио постојање секундарног рендгенског снимка. Пупин је тврдио да је озрачено тело производило нове зраке, који се не рефлектују ''рендгенским'' и објавио је већ 6. априла 1896. писмо Академије наука. Касније су секундарни рендгенски зраци нашли огромну примену и у медицини и у атомистичкој науци. Сваки елемент озрачених зрака рефлектовао је зраке одређених таласних дужина, карактеристичног спектра, чиме је одређивао састав озраченог материјала. Данас је дата метода у универзалној примени и истраживању. Пупин је у својој 43. години, 1901. године, унапређен у редовног професора, а многе светске академије наука су га изабрале за свог редовног или дописног члана и универзитету доделио почасне докторате наука. Нову медаљу добио је 1920. године, медаљу Вашингтона 1928. и златну медаљу Фрица 1931. године. Тиме је потврђено да је својим радом допринео унапређењу науке и технологије у свету. Пупин је процењен као један од највећих духова деветнаестог и двадесетог века. Умро је у Њујорку 12. марта 1935. на 61-годишњицу од када је отпутовао из Хамбурга у Америку.

6. Односи Пупина и Тесле

Односе Пупина и Тесле документовано и детаљно пише Марк Сеифер у својој књизи „Чаробњак, живот и времена Николе Тесле, биографија једног генија“, Карол Публишинг Гроуп 1999 (2) 21. јануара 1890. године, када је Тесла изабран за потпредседника Америчког удружења електроинжењера, учествовао је у дискусији са Пупином. Он је заступао примену наизменичне струје и Пупин му је одао признање. Будући да се управо вратио из Европе није обавештен о споровима између Едисона и Вестингхауса. Нешто касније, истражујући ко је прави аутор вишефазног система, по Тесли, везан за погрешне људе да би био „уплетен“ (2). Предавање у Бостону поделило је публику на присталице и противнике наизменичне струје. На срећу за Теслу се нашао Пупин међу присталицама Елиха Томсона, који ће га касније спасити када је покушао да елиминише противнике са универзитета. Пупин је једном приликом тврдио да је погрешно разумео Теслу, приликом које је био неспоразум између браће по крви. Тесла је звао Пупина на његова предавања, али је Пупин изостао. Говорећи похвално о Тесли, Пупин је у свом говору похвалио Доброволског и Брауна за практичну примену Теслиних изума, али је Тесла касније одговорио да су та два човека украла његов изум. Тесла је замерио Пупину за слабо познавање матерњег српског језика. За Теслу се знало да је изузетно емотивне природе, а Пупину су замерали што шири лажне информације. Пупин је у својој аутобиографији детаљно описао AC струје, помињући Теслино име само једном на 396 страница (2). Када је Тесли додељен почасни докторат на Универзитету Колумбија и Јејл, Пупин је изразио своје неслагање са њима (2). Ипак, признање је додељено Тесли. Када је Тесла из 1892. објавио могућност слања високофреквентних струја на бесконачну удаљеност и исти патент, потврдио је и могућност слања телефонских порука прекоокеанским каблом, Пупин се такође томе противио. Пупин је тада почео да истражује амерички патент и 10. фебруара 1894. и сам је поднео патентну пријаву за вишелинијски телеграф, написао је: „Потврђујем да сам први направио практичан покушај да применим вишелинијску телеграфију“. Негативан одговор на његову пријаву патента дао је неколико месеци касније Џон Симор, наводећи одбијање да погледа чланак о Теслиним експериментима са наизменичним струјама. Симор је даље изнео гледиште, наводећи да је Пупин само умножио неколико Теслиних линија, што ни у ком случају није могло да се прихвати као патент. Пупин је ангажовао адвоката и водио спор са Заводом за патенте 6 година, све док Симор није отишао у пензију. Марк Сеифер (2) наводи на 168. страни своје књиге да је Тесла експериментисао са рендгенским зрацима неколико година пре открића Рентгена, али им није придавао значај. Назвао их је сенографима, име које је преузето од Сорена Кјеркегора, који их је описао у свом есеју „Или/Или“ (2). Пупиново откриће рендгенских зрака добило је најзначајнији проналазак у његовом животу и одмах су му приступила њихова истраживања, о којима је горе било речи. Након повратка Тесле из Колорада, у Њујорку је био код Марконија и тражио да му да предавање о бежичном преносу. Теслини коментари су били: „Када сам послао таласе широм света из своје лабораторије у Колораду, Маркони је експериментисао са мојим уређајима и није успео“. Маркони је поново био у Њујорку тврдећи да је први послао сигнале широм света, за шта је Тесла прокоментарисао: „Када сам отишао код Марконија сазнао је да сам овде, присутан и одложио је предавање“. Међутим, посредством Пупина, Маркони је представљен Тесли у научном клубу, у то време Пупин је био веома весео због пензионисања Џона Симора из Завода за патенте. Боравећи у Теслиној лабораторији Маркони је изразио сумњу у рад трансформатора, а Тесла је одговорио: „Време ће показати“ господине Маркони. Том приликом, Пупин је понудио Марконију консултанта, а Маркони га је замолио да се састане са Едисоном и за знање о слању порука из воза у покрету. Пупин је добио улогу посредника и те године је почео да добија средства за своје патенте. У јуну 1900. добио је од АТ & Т 3000 долара, док је договорени износ био 200.000 долара. Овај Пупинов материјал је даван на дужи временски период, за који је Марк Сајфер рекао да Пупин боље разуме Теслине принципе него сам Тесла (2). Такође је навео да је Тесла био свестан пиратске активности Марконија, а Пупина и Марконија је назвао малигном болешћу паразита и микроба. Када је припремао Маркони предајник за Нови Фаундленд, Пупина су питали да ли верује у успех, он је одговорио: „Свакако да верујем“. И поред свих несугласица са Теслом Маркони је чак дошао да види и његову кулу у Варденклифу, са које је Тесла намеравао да пошаље енергију од 10 милиона коњских снага, што је двоструко више од снаге читавих Нијагариних водопада. А када ни Морган није могао да повећа цену завршетка торња, пошто је и сам запао у финансијске потешкоће, Тесла је писао Шерфу „Комбинација Пупин-Едисон-Маркони задала ми је огромну потешкоћу“. А када је Пупин позван да сведочи у спору са Теслом-Марконијем, Пупин је написао „Пронашао сам бежичне телефоне пре Тесле и Марконија“ (2). Према Теслиној тужби у 'Друри-Куперу доказано је да је Тесла 1897. године спровео експеримент да пренесе поруку од Хјустона до Вест Поинта (око 30 миља) пред око 3.000 позваних гостију, свих професија, и да је Маркони пријавио патент бр. 763772 10. новембра 1900. Теслини патенти носе бројеве 645576 и 649621 од 2. септембра 1897.

7. Заштита Теслиног патента

Теслине патенте, које је израдио лично Џон Симор, који је одбио захтеве за истог Пупина, а Марконијев патент је одобрен до 1904. године, након што се повукао из Патентног завода (2). Врховни суд Сједињених Држава бр. 6369 од 21. јуна 1943. Маркони патент је оборен у корист приоритета Теслиног проналаска, коме се даје предност. На несрећу Тесле, ова одлука је касно дошла, преминуо је 7. јануара 1943. Стенли Стојиљковић, амбасадор Југославије у Америци, сећа се Тесле, кога је први пут срео у парку иза библиотеке, где су се две беле голубице храниле палминим семеном. Од тада су одржавали пријатељске односе у наредних 10 година. Као и многи Срби, Стоиљковић је био несрећан због разлаза између Тесле и Пупина. Покушао је да им обијици приђе, али стекао је утисак да не жели ни један ни други. Марк Сеифер, на страни 437 своје књиге, пише да је Пупин чак избрисао Теслино име из својих изума (2). А када се Пупин 1935. разболео, замолио је Стоиљковића да наговори Теслу да га посети, да се помире пре његове смрти. Тесла је прихватио захтев, али само у присуству Стоиљковића, а када је Тесла ушао у собу, узео је Пупина за руку и упитао: „Како си мој стари пријатељу“? Пупинова последња жеља се испунила, изгубио је речи, био је веома емотиван и тихо је плакао. Остали посетиоци су остали неми, а убрзо након тога Пупин је умро. Било је то 12. марта, 61-а. годишњица Пупиновог одласка из Хамбурга у Америку. Тесла је такође присуствовао Пупиновој сахрани. Два српска великана опростила су један другоме све полемике из овог света изума који им душе умирују у бесмртном рају, вечности. Нека им обојици велико хвала и вечна слава за њихов допринос човечанству и угледу који је са њима стекао српски народ.

8. Референце

1 Славко Бокшан: Михајло Пупин и његово дело, Научна публикација Нутс Сербиан, Нови Сад 1951

2 Марк Ј. Сеифер: Визард, Живот и време Николе Тесле, Биографија Генија. Маргарет Чејни и Роберт Ут: Никола Тесла, мајстор муње, Метро Букс

2001

4 Интернет: хттп://тесласосиети.сом (Научник Михаел И. Пупин).

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: