О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориВестиМедијиКОЛУМНА


















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Шуковић
Марија Викторија Живановић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Миленковић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


БУДИМО ЉУБАВ

Илија Шаула
детаљ слике: КРК Арт дизајн

Будимо љубав

(Булевар светлости, промисли о животу, Илија Шаула, Књижевни ЕСНАФ, Београд - 2022, 3. издање) 


Колико познајемо сами себе? Мислим недовољно. Постоји велики број људи који се уопште не познају, живе туђе животе умјесто својих. Не желим таквим мишљењем да критикујем нечији став према самоме себи, већ желим да се свако од нас замисли и запита колико познаје себе. Да ли је довољно живјети спознају физичке природе? Шта је са интуицијом? Шта је са стањем кад смо еруптивно емоционални? Шта је са талентом и могућностима које не испољавамо? Зашто понекад помислимо да смо у стању бити умјетник, а никад то не покушамо да откријемо у себи? Зашто тако дивне идеје пропуштамо само кроз филтер маште и препуштамо их забораву, умјесто да их покушамо остварити? Зашто некад толико лијепо размишљамо како ћемо похвалити пријатеља и све му то испричати на најљепши могући начин и онда, кад се сретнемо, све то прећутимо? Милион питања која само од нас самих очекују одговор.
Годинама се говорилоо мајанском календару и смаку свијета. Велики је број оних који су увјеравали свијет да ће доћи до промјена у свијести, да ће се димензије свијести помјерити на виши ниво, да ће нестати злоба, мржња, завист, љубомора, насиље, терор. Дајте да видимо да ли је стварно свје(сн-тл)ост расвијетлила наше умове, да ли је дошло до помијерања у самоспознаји, да ли се налазимо у једном бољем, љепшем, удобнијем амбијенту, да ли наша душа лови слике новог свијета???
Пробудите се, прошао је 21. децембар 2012. године. Живимо у свијету који сте тако жељно очекивали. Прошло је његово смакнуће за које сте се надали да ћете баш ви бити ти који ће га преживјети. Ето, испунила вам се жеља! Хоћете ли и даље наставити по старом; да чекате неки нови најављени смакили ћете се коначно преселити у ту вишу димензију свијести гдје нема смакова, већ тамо гдје владају здравље, истина, честитост, хуманост, слобода, захвалност, толеранција, поштовање и љубав.
Упознајте себе, заволите себе, пружите руке, отворите срце да бисмо се сви вољели и да бисмо научили да нам је живот обавеза, а не само задовољство или нужно зло. Ако некад полетите према сунцу, не брините, нећете изгорјети, ватра је на земљи, на сунцу је љубав. Зато су Рај смјестили негдје на пола, одоздо да га грије, а одозго да му сија. Тама је с друге стране јастука! Не брините, на земљи и у нама је довољно воде да не изгоримо. Све док нам сунце сија, испаравамо према рају.
Све је у начелу доброг принципа, лоше не постоји, постоји само одсуство добра.
Сматрам да су љубав, нада, вјера и воља препознатљива група појмова који обиљежавају начело доброг принципа да би се све добре намјере завршиле успјешно.
Волио бих да једном прочитам вијест из научног миљеа, да кажу да су ускладили свој рад са природом, уз признање да је успјех био немогућ без природних чинилаца. Када ће већ једном природу признати за највећу и једину лабораторију коју од оснивања науке краду, тероришу, уништавају, присвајају, ломе јој гране као у трешње ране? Зар нас је толико мало да још увијекнисмо у стању да кажемо "Докле више!"
Човјек је проклет. И кад се ослободи једне обавезе он је у стању да себи стави за врат још већу, јер мисли да може, а не да зна. Човјек треба да ради оно што воли у принципу доброг начела. Кад би нам свијест била распоређена по том систему, нити би нас било превише нити би постојале невоље, јер их просто не би имао ко произвести.
Ослободимо се проклетства, бићемо слободнији и продуктивнији и значајнији једни другима.
Будимо љубав!







ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"