ПРОШЛОСТ
Ухватим понекад себе
у пролазу, тако спонтано,
у одразу неког излога
и увек се заачудим изнова.
Ухватим неки стари део
једне распарчане пузле.
О, тако мрзим огледала!
Јер када ниси потпун и цео,
што би ти онда требала?
Некад у неком звуку,
некад у неком парчету свиле,
а онда све дубље тражим.
Равно ђоном на своју муку,
ал' стара прича не важи.
Можда негде, тамо далеко
у центру парарелних свемира,
постоји нека стара ја,
она што није саткана од немира.
Знам,
и даље је смешна, скоро па луда
и исте зенице од среће шири.
Она још увек верује у чуда,
та стара ја, што тако живи.
ПРОБАЈ
Више нећу да молим
да ми опрости.
За мањк светла, за сваки мрак
јер живот ми намерно није лак.
Можда и хоћу,
али свакако мање,
више ме не брине моје стање.
И није ми важно шта сам рекла
све док изговорено мислим.
Теже је било прећутати књигу,
зато ме јесу демони стисли.
Нећу дисати пуним плућима
по целе дане,
одвојићу један тренутак са стране.
Требало би да буде довољно,
да се на кратко осетим одморно.
Све је тешко,
дођу ти дани,
теби, па тако и мени.
Што да се правим и кажем да нису,
када су тешки сами по себи?
Зажмурим, некад значи.
Тад мање се стидим.
Тако жмурећи јасније видим.
Пробај.
СЛИКА
На њој си срећна, гледаш ме.
И не личи да ћеш да предаш се.
Мрзим свет, што си отишла,
кад знам да ниси све обишла.
Зашто не постоји пауза, као на снимку
да паузирам осмех у сјајном лику
и ухватим парче среће?
Знам, време те вртити неће
и мрзим га само због тога.
Негде у рају, баш ту поред Бога
седиш са парчетом срца мога
и ко зна још кога.
Фалиш ми данас, фалиш ми сутра,
од јутра до мрака, па опет до јутра.
Ништа није заувек, та реч ми смета,
Ал'кунем се сада у пола свог света.
Заувек недостајеш, у срцу остајеш.
За све места на која си дошла
и она што ниси са нама прошла.
Неке песме се пишу саме.
Посвећена једној драгој, доброј Драгани.
