О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориВестиМедијиКОЛУМНА


















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Шуковић
Марија Викторија Живановић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Миленковић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


ГОРАН ГЛАВНИ КУВАР 4

Симо Јелача
детаљ слике: КРК Арт дизајн
трећи део можете прочитати ОВДЕ.




   ГОРАН - ГЛАВНИ КУВАР   

РОМАН



4. део





Од Пиреја путнички брод је ишао Коринтским каналом преко Јонског мора и Јадрана до града Барија на италијанској обали. Бари је град заинтересован за активност становништва. Изгледа да сви негде журе. Одмах се може приметити јужноиталијански темперамент на улицама и продавницама, свуда. Чини се да су све улице превише бучне. Горан и Инес нису имали у плану да остану у Барију дуже него што је потребно. Питали су неког пролазника за железничку станицу и отишли тамо. Воз за Рим је по реду вожње ишао је петнаест минута после једанаест, па су морали да чекају скоро сат и по и отишли су у кафић.
Путујући од Барија, железничка рута је била до малог града Адријана, на обали Јадранског мора, а одатле ка западу до Фрозинонеа и Рима. Убрзо након Адријана таун Горан се задесио у тоалету, и управо се вратио у купе, где је оставио Инес са италијанским паром. Одједном је на месту Асколи Сатријано зачуо јаку буку у вагону испред њиховог. Горан је успео да уђе у њихов купе и закључа га, када су зачули три пуцња.
-До ђавола. Шта је то догодило, дођавола?
-Овде се често дешавају напади, рекао је човек.
-У јужној Италији никада не могу да реше то зло.
Горан и Инес нису знали италијански, али су некако претпоставили о чему говори италијански пар. За отприлике пет минута или мање воз је стао, а група карабинера је ушла у сва кола, јурећи на све стране. Горан је њихов купе држао закључаним. Чак и када је карабинер покушао да га отвори, Горан му је дао знак да у њиховом купеу нема нападача, што се могло видети кроз стаклена врата. Док је истрага трајала, воз је трајао више од два сата, па су коначно у Рим стигли касно у ноћ. Пред поноћ, 23. јула, Горан је успешно добио собу у хотелу Канада Бест Вестерн. Хотел није био далеко од центра града, релативно јефтинији, па чак и канадски.
Када су се пробудили било је око девет сати, напољу сунчано, у ходницима хотела Горан је чуо неке женске гласове, који су гласно причали италијански. У то време Инес је била у купатилу. Када је изашла, обукли су се за дуге шетње и сишли доле на доручак. Нешто после десет били су код реке Тибар, и наставили за разгледање. Био је 24. јул када су први пут пожелели да виде Колосеум. Пошто је Колосеум култна древна римска гладијаторска арена, историјски добро позната, провели су скоро сат и по у њеном разгледању. Ручак су узели у ресторану близу Колосеума, где је много људи, па је опет било бучно. Превише туриста има свуда, као на пример у мравињаку. Инес је напоменула да Италија у летњем периоду изгледа превише гужва. Горанов коментар је био:
„Мислим да нећу имати прилику да видим било који ресторан у погледу припреме њихове хране“!
Чак ти и не треба, додала је Инес. – Свима нам је позната италијанска храна. Углавном користе производе од теста, макароне и пице, познате широм света. Не брините о томе. Они који планирају да дођу у ваш ресторан вероватно не би тражили пицу. Знате колико италијанских ресторана већ постоји у Монтреалу и широм Канаде”.
„У праву си“, закључио је Горан и предложио јој још једну посету поподне, када буде мало хладније. Између пет и осам сати ходали су полако, загрљени кроз Пиазза Барберини и Пиазза дел Пополо. Како је било довољно да прошетају за један дан, отишли су у мањи бистро, где су седела само три пара, пили пиће и уживали у лаганој музици. Горан је нашао сто у углу, испод окаченог цвећа, окренут ка дворишту. Горан је рекао: „Данас смо имали довољно нереда, па је ово боље место за одмор. Драга моја, шта би прво да попијеш, па размисли шта можемо да имамо за вечеру”.
„Желела бих прво велику чашу хладне воде, а затим сок од бруснице, али између тога бих волео да добијем твој пољубац. „Ох, ово, оно што тражиш између је најбољи сервис, тако да ћеш га одмах добити“.
Док су се љубили, пришла је девојка конобар питајући за понуду. Горан јој се извинио, али се она само лепо смејала.
За преостала два дана у Риму Горан и Инес су посетили Вилу Медичи, Галерију Боргезе и Сапиенца Университа ди Рома. Тих дана нису хтели да журе и да се умарају. Више су волели да се опусте, шетају улицама где су мање гужве, грле се и шапућу једно другом љубавне приче. Желели су да Рим у својим мислима запамте као лепо место које се памти заувек.
Увече су на ТВ-у биле вести да су у месту Асцијалија Сатријана три разбојника напала воз због пљачке, а двојица су убијена, један разбојник и један карабинер. Друга двојица су још увек бежала. Полиција је очекивала да ће их ускоро ухватити, али је остало да су наоружани. Горан и Инес су имали срећу да то избегну.



Путујући возом из Рима за Милано, Горан и Инес су се на један дан зауставили у Фиренци, познатој по чувеној италијанској уметности, и то је била прилика да се нешто од тога погледа. Прво, оно што су били заинтересовани да виде било је нешто од Микеланђела. Након што су узели хотелску собу и обишли важне зграде у централном делу града, отишли су на Универзитет у Фиренци, након чега су посетили Арт ди Фирензе Галлериа делл Академиа, да виде Давида (1501-1504). Истог дана посетили су Академију ликовних уметности у Фиренци. Увече су шетали око реке Арно, само за опуштање и уживање. Следећег дана су накратко посетили Микеланђелов институт у Фиренци, а поподне су провели неколико сати у палати Рикарди Медичи (икона ренесансне палате и музеја). Два дана у Фиренци дала су им општи утисак о италијанској уметности и са задовољством су наставили возом до Милана.
Милано је италијански град моде, за Инес најбоље место да испуни своју душу најновијим светским трендовима. Горан и Инес стигли су у Милано око поднева, 31. јула био је врео дан, пекло је сунце. Резервисали су хотел Микелангело унапред преко интернета. Хотел је био са хидромасажном кадом, плус баром, рестораном и бесплатним (укљученим) доручком на бази шведског стола. Његова локација била је пјешачка удаљеност од центра града. Након што су заузели собу, прво су се истуширали и провели око сат времена у базену. Када се сунце примицало за запад и дневна температура постала подношљива, Горан и Инес су се ухватили за руку и прошетали тргом. Прво, било је немогуће заобићи Миланову катедралу, импресивну цркву фантастичне готичке архитектуре. Био је уторак поподне, у време када већина Италијана завршава посао, осим оних који раде у радњама. Такође су многи туристи шетали у свим правцима. Горан и Инес су ушли у Саборну цркву, која је изнутра била тако импресивна, изгледала је много већа него када се посматра споља. Унутра је било веома тихо, стотине људи ходало је полако у тишини, док је један свештеник посматрао све посетиоце, спреман да одговори на питања, било каква. Како су планирали да остану неколико дана у Милану, Горан и Инес нису журили, па су те ноћи отишли у ресторан да вечерају са италијанским специјалитетима. Ресторан је био лепо украшен са пуно цвећа које је висило на зидовима и плафону. На сваком столу ваза са свежим букетом цвећа, мириси хране и амбијент је веома импресиван. Када је конобар пришао, Горан га је замолио за хладно пиће и домаће специјалитете. Послужено је уз рибу, а на крају добра италијанска пецива и типичан италијански сладолед. Инес је уживала у свему што је видела и изразила се љубећи Горана, када ју је загрлио у полумраку. Музика је била тиха, атмосфера прилагођена заљубљенима. Када им је конобар понудио кафу, осетили су да их је узнемирио из снова.
Следећег дана је такође било веома вруће. Горан и Инес су се лагано обукли, спремни за дуже шетње. Придружили су се групи туриста који су посетили Мусео Полди Пеззоли (Збирка европских мајсторских слика), за шта им је требало више од два сата. После ручка у малом ресторану, придружили су се другој групи која је посетила Мусео Национале Сциенза (Музеј науке). Пре вечери су прошетали Орто Ботаницо ди Брера (Ботаничка башта). Инес је уживала да буде између хиљаду различитих цветова. Свуда је цвеће било пуно пчела и других инсеката. Пчелино зујање било је природна музика, пријатна за уши, а боје цвећа за очи. Вече је поново било за њихово уживање. Раније су легли да се одморе и проведу незаборавну љубав. Горан је уживао да милује Инес од лица до врха ногу, углавном је држећи за груди, док је љуби. Волела га је више од свега на свету. „Волим те, Горане, много“, рекла је. „И ја тебе волим, најдража Инес. Срећан сам што те имам”. Горан је подсетио Инес да су на меденом месецу, који ће обоје памтити заувек. Водили су љубав и шапутали једно другом колико се воле. Осећали су као да су на небу. Уживајући у љубави, нису приметили да је касно после поноћи када су спавали. Када су се пробудили, сунце је већ било високо на небу, али нису имали куда да журе. После доручка одлучили су да оду на места где је добра куповина. Обавештени су да у Милану има преко две стотине шопинг и модних места. Било је модних места Армани, Версаћи, Калвин Клеин, као и других, као што су: Бурберри, Долце и други. Тај цео дан провели су кроз радње, уживајући у моди и купујући многе ексклузивне ствари за Инес. То је вероватно био њен најсрећнији дан у животу. Да буде удата за дечака којег је много волела, путујући кроз многе европске земље, уживајући у љубави и купујући све што јој срце пожели. Она не може да замисли ништа боље. За то вече Горан је за обоје купио карте за позоришну представу у опери Ла Скала. То је била њихова кулминација, стигли су до врха.
Још један дан у Милану оставили су опуштајућу посету, само шетњу ујутру и увече, и провођење неколико сати у базену. Уживали су у сладоледу и кафи, сумирајући кроз дискусију шта су до сада попили. Увече су спаковали пртљаг, припремљен за путовање у Париз, Град светлости и моде.



„Знаш ли Инес о чему сам размишљао синоћ пре спавања”? „Како да знам шта си мислио ако ми не кажеш“! „Мислим да можемо прво да одемо до неких француских одмаралишта, пре него што одемо у Париз, пошто је тако вруће, и зашто бисмо дуго остајали на бетону. „Слажем се, драги мој, урадимо то“!
Отишли су до аутобуске станице у Милану, купили карте за Ницу, а аутобуска рута их је одвела аутопутем А7 до Ђенове. Ђенова се налази на Лигурском мору, које је заправо Средоземно море. У Ђенови је дошло до промене аутобуса који их је одвезао до обале у близини Савоне, Аласија и Санрема. Аутопутеви обилазе сва та места, али је наш аутонус ушао у Санремо, као њихово веома познато место међународних песничких фестивала, и било је путника који су ту морали да остану, али и нових који су ушли. У Санрему аутобус стоји пола сата, тако да је било могуће попити хладно пиће и кафу. Из Санрема није требало дуго да стигне до Нице, где је стигао око један сат поподне. У аутобуској станици таксисти су нудили превоз, а у исто време и собе за туристе. Како Горан и Инес нису имали резервацију, тражили су собу близу плаже, а таксиста их је одвео у приватну кућу у Руе де Риволи, која излази на море код Нептун Плаге. Тамо је Горан прихватио собу за недељу дана.
У Ницу су стигли у понедељак, 6. августа и остали до следећег понедељка ујутро, 13. августа. На плажи су се свакодневно купали, делимично седећи у сенци, док су уживали у хладним напитцима. Највише опуштања имали су лежећи у лежаљци под сунцобраном, загрљени и посматрајући далеко на плаво море са таласима, који су се ломили приближавајући се обали. Многи млади људи, са малом децом, скакали су у таласе и вриштали. Док је Горан шапутао Инес, она је заспала.
„Пробуди се драга, време је за ручак“. „У реду, дозволи ми да останем још неколико минута, док се не оријентишем где смо”. „Ми смо у Ници, на Средоземном мору, Француска“.
Врло близу, само стотинак метара, преко пута Енглеске променаде, налазила су се два ресторана Ле Цхантецлер и Ла Ротанде. Обадва су били фини и уз лагану музику док је ручак сервиран. Неким данима су ишли у један, други дан у други. За вечерње шетње преко пута њихове улице био је мали парк, Јардинс ду Мусее Массена, око Вилле Массена. Од њихове куће према центру Нице било је на десетине разних ресторана, свих нација, као што су: Кинески, Јапански, Кубански, Шпански, Грчки и други. Седам дана брзо прође. Ница је веома позната туристичка атракција, време је било одлично, Горан и Инес су били заљубљени, уживајући у сваком тренутку заједно. Скоро сваке ноћи су телефонирали родитељима. Инес је са мајком разговарала много дуже од Горана, када је и он телефонирао родитељима.
Када су кренули из Нице био је понедељак увече, 13. августа, њихов аутобус је путовао преко ноћи. Чим је аутобус напустио депо, сат времена касније обојица су спавали на спуштеним седиштима, додирујући се лицем.
Аутобуска рута из Нице је била уз Азурну обалу до Кана, затим А8 континенталним делом до Марсеја, одакле са севера А7 све до града Лиона. Када је у Лиону већ било јутро, морали смо да променимо аутобус и доручкујемо са пуно кафе. Из Лиона су наставили скоро у десет сати А6 све до Париза, стигавши тамо касно увече, у уторак, 14. августа. У Паризу је Горан резервисао хотел Принц Парис, који је био релативно близу Ајфелове куле.
„Тако сам уморан, иако смо цео пут седели у аутобусу, али седење двадесет четири сата је превише заморно, тако да ћу се истуширати и нећу да се будим сутра ујутру, без обзира колико дуго спавали”!
„Не брини, драга моја, лепо спавај“, одговорио је Горан Инес, „
Вероватно ћу и ја урадити исту ствар. „Сутра немамо никакав посебан план, али опусти се“. Обоје су спавали као балвани, а Горан се први пробудио у девет и двадесет пет. Оставио је Инес да спава колико је могла. Када је устала, доручковали су и ручали у исто време.
„Реци ми Инес, шта би волела да радиш данас”?
„Моја преференција би била да ходам и шетам, али да ходам напољу, а не у било којој институцији“. „Онда могу да препоручим Монмартр или Боа де Боулогне, где можемо да проведемо доста времена гледајући сликаре како раде оно што раде, и да видимо Париз са брда. „То је добро, прихватам то“. „Пусти ме“, рекла је Инес. На Монмартру су били од три до седам, уживали су у лаганим шетњама и разговарали са неким сликарима. У повратку су видели познати ноћни клуб Моулин Роуге, где су попили пиће, док су гледали неке представе. На Монмартру је постојао музеј уметности и историје Ле Мусее де Монмартре, али Инес је рекла: „Рекла сам ти, за данас нема музеја, ништа, само желим да будем напољу. Доста смо видели тих сликара у стварном животу. „Био бих спреман да данас прошетам кроз шуму Боис де Боулогне, али заборави за сада. Знам да постоји само један Париз, Град светлости. Такође, знам да су главне знаменитости Париза: Ајфелова кула, Лувер и Нотр Дам”.
Шеснаестог јула ујутру отишли су у цркву Нотр Дам, иако је била среда. Кад нема мисе, било је лепо доћи у цркву и слушати тишину. Црква Нотр Дам је створена за то. Поподне, истог дана, отишли су у музеј Лувер, где су провели осам сати, иако се ту могу провести дани, а никад се све не види. Најимпресивнија ствар за све је Мона Лиза у Луверу. У Луверу посетиоци имају клупе на којима се могу одморити. Лувер је рај за свачију душу.
Инес и Горан су у четвртак посетили Ајфелов торањ и Универзитет Сорбона. Обоје су били на пешачкој удаљености од свог хотела. Са Ајфелове куле био је феноменалан и незабораван поглед на цео Париз. Одатле се пружа добар поглед на палату Каиллот, са прелепим баштама, преко реке. У даљини се види национални споменик Тријумфална капија, као и Авенуе дес Кампс-Елисеес. Са њеног врха приметили су чамац који плута по реци Сени и одлучили да се провозају. Лепо је било плутати чамцем увече, када су сва светла била упаљена, па су у то време Париз видели као „Град светлости“, како је познат у целом свету. Са Сене су то видели у стварности.
Три преостала дана у Паризу, Горан и Инес провели су време у Мусее Галлиера. То је музеј моде одеће и модних додатака и модних радњи. Инес је највише волела моделе које су дизајнирали Кристиан Диор и Нина Рицци. У модним радњама Инес је куповала оно што је желела да донесе из Париза. Уживала је у радњи Боттега Венета, где продају италијанску кожну галантерију. У Нев Лоок радњама била је лежерна одећа, ау Клерс углавном омладински накит. Инес је волела многе ствари, али Горан није штедео новац за њу. Рекао је: „Инес, знаш колико те волим, па узми оно што ти срце воли“. Она га је пољубила у радњи, а Горан ју је загрлио, узвраћајући јој и пољубац.
Шетајући улицама било је на стотине малих радњи са дивним производима изложеним у излозима, који су били привлачни за око. Пошто су дани били прилично топли, само су она места око реке Сене била свежа, лакша за дисање. Вечери су се користиле за добре ресторане, где је Горан наручивао француске специјалитете, питајући конобаре за припрему хране. Цвеће је било на сваком столу, фини порцулан и светлуцави кристал такође. Док је сунце залазило у ресторану, палиле су се свеће. Горан је започео разговор са једним од конобара, рекавши му: „Ми смо из Монтреала, који је углавном насељен Французима, и планирамо да имамо свој ресторан, тако да је увек добро сазнати детаље од нациналних људи”. Конобар је био веома љубазан и дао неко објашњење, али и додао: „Мислим да можете питати нашег менаџера, он ће вам највероватније дозволити да проведете неко време са нашим куварима“. Горан му се захвалио и они су грациозно нестали.
До завршетка боравка у Паризу, Горан и Инес су морали да купе још два комада кофера како би спаковали све купљене ствари у Милану и Паризу. Али Инес је рекла: „Срећна сам и драго ми је што чак и ако морамо да платимо додатну цену за преоптерећење, не жалим због тога. Волим све што сам купила”. Горан ју је са осмехом погледао и рекао: „Лепа си ми, волим те. Срећа је имати тебе оваквог. Тако си сладак. Драго ми је што те имам”.
Претходну ноћ у Паризу Горан и Инес провели су време у престижном ресторану Пиерре Гагнаире, где је атмосфера била одлична, а јела изузетна. У том ресторану Горан је тражио дозволу да види њихову кухињу, што му је и дозволио. Неколико француских јела су како је наведено:
Кок ау вин (пилетина печена са вином, печуркама, свињетином, белим луком и ракијом). Касуле (бели пасуљ динстан са месом, обично свињетина или патка).
Чоколадни суфле (печено јаје пореклом из раног 18. века). Татин је француски колач од јабука направљен грешком 1898.



За опроштај од Париза на аеродрому Шарл де Гол преко разгласа Миреј Матје је певала Ла Палома Аде. Било је то нешто за заувек, напуштање Града светлости са тако лепим гласом. „Имам осећај да се сада цео Париз опрашта од нас овом песмом“, рекла је Инес. „Ова песма је баш у право време за нас, слажем се“, додао је Горан. „Париз је светска престоница. У Паризу има свашта за свакога, у било које време. Волим Париз”.
Лет је био у раним поподневним сатима, у Монтреал је стигао истог дана, касно поподне, по локалном времену. Оба родитеља, Џули и Адријан, са Сандром и Луком су чекали, жељни да виде своју децу, и чули како су се они провели.
На повратку кући Инес је испричала како је била узбуђена обилазећи све четири земље. Она је рекла: „У Србији сам фасцинирана свим манастирима и њиховом храном. Ох, храна је укусна. У Грчкој је морска вода тако чиста и топла, да је уживање пливати тамо. У Грчкој такође имају много воћа, свих врста. Историјске споменике је важно видети, иако за те ствари сви знамо из школе. У Италији је Милан био најбољи. Милано је италијански, као и град светске моде. Ох, дивно је куповати тамо. И ја волим Париз. У Паризу се свуда може провести недеље и недеље у разгледању и уживању. Било нам је јако лепо, уживали смо у сваком тренутку нашег времена. Наш медени месец је био сјајан, осећала сам се као на небу”. Обе мајке су задовољно слушале, и на крају је пољубиле. Горан је мање говорио. Углавном је потврдио оно што им је Инес рекла. Његово задовољство је био њен утисак.
Док су били у кући Ривијера, вечера је већ била припремљена. Адријан их је све позвао за сто и понудио пиће за добродошлицу кући. Био је 22. август, среда, десет дана пре него што је Инесина школа требало да почне. Горан је рекао: „Сутра ћу контактирати господина Ентонија Кардина, шефа кухиње хотела Омни Монт-Роиал, у нади да ће ме поново прихватити”. Када су се следећег дана срели, господин Кардин је саслушао Гораново искуство са одмора, у вези са његовим интересовањима за припрему хране у различитим земљама. Био је изненађен када је чуо детаље о српској храни. Мало људи у свету обраћа пажњу на мање нације, чак ни на храну. Горан му је обећао: „Спремићу све те специјалитете, а ти ћеш сваки од њих пробати, па се увери. Када то урадите, онда ћете добити своје мишљење”. Чувши да је господин Кардин додао: „Горане, можеш доћи кад год си спреман“!
Инес и Горан су седели у дворишту родитељског дома на висећој клупи са два седишта, Инес је наслонила главу на Гораново раме, док јој је он читао књигу. Сунце је било прилично топло и она је заспала. Пошто су се тек вратили из Европе, њихов биолошки ритам није прилагођен, па су им се поподне спавало, али су се будили рано ујутру. За то прилагођавање увек је потребно неколико дана, некима цела недеља. Када је Горан осетио ритам њеног дисања, престао је да чита и пустио је да спава. Лепа слика за видети, Инесина глава на Горановом рамену, а Горанова глава на њеној глави. Књига коју је Горан читао пала је низ траву.
Када је Горан почео да ради, био је у хотелској кухињи и припремао српска јела. Прво је направио Гибаницу, питу са сиром, која је изазвала одушевљење господина Кардина. Тада је Горан рекао: „Српске пите су другачије. Сличне пите праве и са јабукама, и/или са вишњама. Слатки су, али савршени. Следећи пут ћу направити једну са вишњама, па ћете је пробати, а надам се да ће се и вама допасти”. Горан је наставио да прави српска јела, из дана у дан, сваки пут другачија. Једног дана на менију је била сарма (сарма). Други дан је била печена прасетина (младо прасе на роштиљу), трећи дан Срнеће печење, јагњеће печење итд. Специјалитет нам је и пасуљ са димљеним месом и поврћем. Али за десерте Срби имају много сјајних „торта“ (попут рођенданских и/или чоколадних торти). Гости су били одушевљени. Горан је тада додао: „Српске супе су добро познате, као што су: Супа са кнедлама, Крем супа са печуркама и друге“. Један од ових гостију је рекао: „Следећи пут ћу довести све своје пријатеље, морају да пробају”. Други је додао: „Морам довести своју жену. Она добро кува, али не оваква храна”. Када су Горана питали за рецепте, рекао је: „Извини, то је моја тајна. Увек сте добродошли да једете, али рецепти су моји. Једног дана ћеш и ти доћи у мој ресторан. Онда ће бити сва српска јела”.
Септембар је тек почео, школска година почиње, а Инес се спремила за посао. Инесина мама Џули била је окупирана у кући и све је припремала. Њен супруг Адријан је већ био на дужности у Отави, њихов син Доријан је кренуо на универзитет. Сви су изгледали презаузети, сви у тишини. Горанови родитељи су били спремни за пензију, а Лука је размишљао да помогне Горану да започне сопствени ресторански посао. Када су Горан и Инес отишли на викенд да их посете у Отави, дошао је и Адријан у њихов дом. Тада су сви причали о Горановом плану и како му помоћи.
Лука је почео први: „Целу своју каријеру сам радио као самозапослен, зарађивао нешто новца, који сам спреман да уложим у будућност наше деце. Већ имам више од седамдесет година, у пензији сам, па сам спреман да ти Горану дам своју уштеђевину за куповину зграде за ресторан, коју треба да прилагодимо. Отплатили смо нашу кућу, а пензије обојице биће довољне за наше животне трошкове. Само настави".
„Хвала ти пуно тата“, одговорио је Горан.
Адријан је наставио свој говор, рекавши:
„Горане и Инес, обоје знате да сам радио у доброј компанији и да сам релативно добро плаћен. У могућности сам и вољан да улажем у ваш посао, купујући вам неопходну опрему и намештај у ресторану”.
Обе мајке, Сандра и Јулие, заједнички су се сложиле да ће помоћи када ресторан почне.
„Знаш како ја кувам Горана. Одгајила сам те својим кувањем, да могу да кувам нека јела, а нека ти куваш“, рекла је Сандра.
„Прихватићу твоју помоћ, мама, али не желим да те задржим као свог запосленог. Више волим да те имам за маму, а не за свог запосленог”.
„Шта би још било потребно, упитала је Џули, шта очекујеш од мене као помоћ“?
„Ништа посебно“, рекао је Горан, „ми желимо да и тебе имамо за маму. Кад дођемо кући, чекај нас. Има нас довољно, не брини. Моћи ћемо да урадимо све што нам треба”.
„Ох, знаш шта могу да урадим“? Питала је Инес и наставила: „Одржаваћу те добро расположеним и морално ти стално помагати“. „То је оно што ће ми управо требати. Ти си мој морални ослонац кроз живот и потребан си ми као такав”.
Обе породице су заједно вечерале, причале вицеве и различите приче, смејале се и уживале у вечери. Време је брзо пролазило. Горан и Инес су дефинисали свој план и спремили се да га ускоро почну. Горан је у почетку морао да приписује и трошкове пословања, када је морао да улаже у храну и људе. Још је радио за хотел Омни Монт-Роиал и одлучио је да ради док његов ресторан не буде спреман за отварање. Питао је Инес за име њиховог ресторана. Без дугог размишљања рекла је: „Моја препорука је ГОР-ИНЕС, из наших имена. Горан се сложио са тим.





ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"