детаљ слике: КРК Арт дизајн

Импулс за стварање није за свакога исти 

Милена Станојевић

Два романа младе списатељице Александре Ђорђевић Девет годишњих доба и Транс могли бисмо да посматрамо као увертиру у њено треће дело, роман Живот после смрти у ком достиже снажан замах и на иновативан начин обрађује осетљиву а актуелну тему, живот оних који живети морају када их напусти неко близак.

Доминантни мотиви у прози Александре Ђорђевић, мотиви љубави и породице, присутни у претходним прозним (а зашто не рећи, и у поетским и сликарским делима), у овом роману бивају проширени на метафизичку раван дајући читаоцу прилику да му мисао лута тражећи излаз из лавиринта у који нас списатељица вештим пером уводи. У истом лавиринту су и њени јунаци; лутање им није страно. Од свих њених јунака којима је својствена снажна интроспективна природа, Нана, главна јунакиња романа Живот после смрти, највише је загледана у себе; то је жена трагалац, жена дуалитет, снажна и слаба у исто време, жена упитаност. Кроз неминовности које јој живот доноси, приморана је да се суочи са новонасталом ситуацијом, неспремна за њу. „Зашто је било тако тешко препустити се? Отворити непрочитана поглавља?”, пита се након што је одлучила да посети психотерапеута Мраковског.

Релација клијент – психотерапеут почиње да представља и отпор и лек у исто време. Она жели себи да помогне, покушава да допусти другима да јој помогну, али је терет који јој је додељен довољно снажан да је спута, онеспокоји и поколеба. Најнапетији однос запажамо на релацији са Мраковским; Нана жели да му верује, жели да да му допусти да јој помогне, но ипак, ирационално у њој на моменте узима примат; сенке прошлости вежу је свим силама за земљу, иако би радо узлетела.

„Одлучила је да верује човеку који је стручан да помогне људима као што је она. А каква је то она? Да ли може себи да верује? Имала је одговорност, али не и одговоре. Њен живот се састојао у постављању питања. До психијатра су је испратиле две особе које нису одустале од ње, две особе које су умеле да јој се супротставе, да је разувере и зажмуре при помрачењу. Ној је било потребно више. Не боље, само другачије.”

Кроз ретроспективно приповедање и Нанина сећања читаоцу је постепено дато да докучи шта је узрок њеног немира. Сећања нас воде до некадашњег живота испуњеног спокојем и сигурношћу, а потом се мучно пробијају (уз снажан Нанин отпор) до тренутака бола. Флешбекови нам, на моменте само, допуштају да наслутимо шта се збило у Наниној прошлости и указују на немогућност њене интеграције у друштво, све док нам списатељица не допусти да делиће мозаика сакупимо у целину и сегменте прошлости и садашњости не посложимо на своје место. Нарушени породични односи, однос са сестром и мајком, а понајвише однос са сином, под рефлектор стављају савременог човека, унесрећеног и самог, лишеног снаге да успостави однос блискости са онима који би требало да му буду најближи; такве животне околности Нани, пре свега, онемогућавају да успостави однос са собом. Нана је свесна да кроз процес излечења мора проћи сама. Ипак, у тренуцима великих губитака, подршка блиских уме да буде пресудна у процесу опоравка. Нана не само да мајци и сестри не допушта да јој буду од помоћи, она креће у тегобно преиспитивање односа са њима.

Тренутак потонућа за Нану је, чини се, врло близак. Но, списатељица не дозвољава да она урони у понор бесмисла. Иако јунак Александре Ђорђевић није лишен ломова и потреса, иако је то савремени отуђени човек, он ипак изналази снагу у себи и, након превирања, спреман је да закорачи тамо где је најтеже закорачити – у понор свог унутрашњег бића, у сопствени мрак; тај јунговски човек не може да игнорише своју сенку, он је мора сагледати у свој својој грозоти јер га излечењу води управо суочење са њом. Хоће ли се Нана усудити на тај корак? Да ли се онај због кога невољно одлази на сеансе код Мраковског коначно утопио у уобразиљи?

Поред уверљивих дијалога, нарације и унутрашњих монолога, ни овај роман није лишен лирског. Уплив лирике је снажан, што не чуди, будући да списатељица од раног узраста негује љубав према поезији и радо је пише. Иако је Александра изврстан приповедач и причи даје предност, у овом роману има реминисценција, метафизичких и лирских узлета. Социјално и психолошко избијају у први план у роману, иако ти делови нису изостали ни у њена прва два романа. Поступци јунака имају своје упориште у детињству или пак проистичу из односа у оквиру примарне породице. Атмосфера је дочарана сугестивним описима и дата је кроз призму Наниних сећања.

И у овом делу није занемарена улога мајке, жене, сестре и ћерке. Мислим да је комплексност женске природе (можда би било боље рећи, људске природе) могуће сагледати тек у различитим корелацијама.

Александра Ђорђевић, одличан познавалац психологије човека, уме најпре да се загледа у човека, а потом зна да све што је запазила преточи у дело. И сигурно, изнад свега, импулс за стварање није за свакога исти, а Александрин покретач стаје у једну мисао – љубав према ближњем; такав стваралачки импулс никада није створио мала дела.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: