детаљ слике: КРК Арт дизајн

СИМО МАТАВУЉ И БОКА КОТОРСКА

Горан Максимовић

 Симо Матавуљ иТомо К. Поповић

По годинама су били готово вршњаци, Симо Матавуљ је рођен 31. августа 1852. године а Томо К. Поповић 19. фебруара 1853. године, а њихово познанство потиче још из ђачких клупа Учитељске школе у Задру, коју је Матавуљ похађао од 1868. до 1871. године, а Томо К. Поповић након завршених пет разреда класичне гимназије у Задру, похађао је Учитељску школу од 1871. до 1874. године. Заједно су друговали са каснијим истакнутим националним прваком далматинских Срба и књижевником Савом Бјелановићем (1850-1897). У Херцег Нови су практично дошли у приближно исто вријеме, у јесен 1874. године, када се Поповић вратио у родни град и запослио као учитељ у Топлој, те када је Матавуљ са препоруком Лазара Томановића дошао по први пут у Херцег Нови и запослио се као учитељ у Поморској школи у Србини. Те бокељске године и дружење Сима Матавуља и Тома К. Поповића потрајало је наредних пет година, све до септембра 1879. године и Поповићевог одласка у Трст гдје га је Српска православна црква именовала за свог секретара. У току тог четворогодишњег тршћанског периода заједно са др Радославом Квекићем и Људевитом Вулићевићем основао је Српску читаоницу, за коју је написао и Статут.[1] Интересантно је напоменути да у Матавуљевим Биљешкама једног писца, које су углавном настајале између 1898. и 1903. године, када су и објављиване у наставцима у Летопису Матице српске, иако је треће поглавље у цијелости посвећено животу у Херцег Новом и Боки Которској, нема помена Тома К. Поповића.[2] О тим годинама упечатљиво свједочење оставио је Марко Цар у тексту "С. Матавуљ у Херцег-Новом",[3] гдје је наведено да је до његовог познанства са Матавуљем, а Цар је тада имао свега петнаест година, дошло посредовањем и заслугом Тома К. Поповића, одмах по Матавуљевом доласку у Херцег Нови, у јесен 1874. године. Цар свједочи и о веома успјешном учитељском раду Тома К. Поповића у основној школи у Топлој, што је било пропраћено и посебним похвалама за знање које су исказали његови ђаци када је Боку Которску у прољеће 1875. године био посјетио цар Фрањо Јосиф. Марко Цар указује и на њихову заједничку "пасију за пјешачење", на коју их је научио Симо Матавуљ, као и на њихове бескрајне и занимљиве разговоре, а посебно указује на чињеницу да је Матавуљ "два пута био јунак" у рукописном шаљивом листу Буха који је излазио у току 1877. године, а покренуо га је и уређивао Томо К. Поповић, док је Марко Цар, према скромном свједочењу, због лијепог рукописа само "служио као калиграф".[4] Први пут Матавуљ је приказан на шаљив начин јер је био осумњичен да је судионик једне локалне љубавне афере, а други пут је у запису "Са бојишта", јављено да се вратио из Никшића, гдје је у љето 1877. године радио као добровољац у Руској болници. 

Описујући "моралну депресију" која је била захватила њихову средину након разочарања политичким расплетом ратних догађаја из 1875-1878. године и поготово рјешењима која је дао Берлински конгрес 1878. године, када су били порушени идеали о српском уједињењу, Цар наглашава да су у том огорчењу излаз потражили у читању и образовању, тако да су својски били прионули уз српску књигу, "то ново и једино оружје које могаше да нас спасе у борби за народност".[5] У томе је Матавуљ показивао нарочито чврсту вољу и био  се сав предао "изучавању српског језика", али задуго није хтио да објављује своје текстове, све до 1881. године када је у Српском листу у Задру објавио причу "Нашипросјаци", за разлику од "његових свакидашњих другова" Тома К. Поповића и Марка Цара, који су већ увелико почели да штампају своје текстове. На примјер, Томо К. Поповић је у току 1878. године у Јавору објавио серију кратких биографских записа под насловом ЗнаменитиБокељи. О тој врсти посвећености у изучавању српског језика, свједочи и Симо Матавуљ у Биљешкама једног писца, када каже да је за посљедње три године боравка у Херцег Новом највише "напредовао у знању српског језика" и да је читајући Даничићев и Вуков превод Светог писма разумио да се "прави књижевни наш језик, као такав, нигдје не говори, него да је састављен од онога што је најбоље у свијема крајевима, од ријечи које су опћенитије и које су ближе старом језику". Тада је набавио граматичке списе Даничићеве, Новаковићеве и Бошковићеве и са великом пажњом је почео да изучава српски језик.[6]

Након одласка Тома К. Поповића у Трст у септембру 1879. године одржавали су близак контакт путем преписке. На сличан начин су одржавали контактне везе и послије Матавуљевог одласка на Цетиње крајем септембра 1881. године, те Поповићевог повратка у Херцег Нови 1883. године, гдје је радио у Поморској школи у Србини, а три године касније постављен је за управитеља школе 1886. године. Блиске односе и контактне везе наставили су да одржавају и након Матавуљевог одласка са Цетиња у Београд 1889. године. У књизи Матавуљеве Преписке у издању Сабраних дела из 2009. године,[7] објављено је двадесетак писама, дописница и порука, које су размијенили у раздобљу од 1881. до 1907. године.

Понекад та преписка представља сасвим кратке дописе, као што је честитка Тома К. Поповића упућена из Херцег Новог Симу Матавуљу на Цетиње 8. јануара 1883. године поводом божићних и новогодишњих празника или као што је Матавуљево обавјештење Тому К. Поповићу послато са Цетиња 3. децембра 1886. године у Херцег Нови да му још не може послати примјерак Балканске царице књаза Николе Петровића, јер се сви примјерци налазе код књаза "под кључем", а Матавуљ још није био у прилици да му затражи једну књигу за Тома К. Поповића. У писму датираном 30. септембра 1893. године на Сењској Ријеци, Матавуљ обавјештава пријатеља да није стигао приликом боравка на Цетињу од 17. до 27. септембра да у повратку дође у Херцег Нови и жали што није искористио прилику да буде гост у кући свога пријатеља. Поздравља га и увјерава у своје старо пријатељство и обавјештава да ако планира долазак у Београд рачуна на то да има обаезбијеђен смјештај код њега. У писму које је послао из Шибеника, 29. децембра 1886. године, Матавуљ уз честитке Божића и Нове године тражи од Тома К. Поповића помоћ да "разабере" значење неких ријечи којих нема у Вуковом Српскомрјечнику, а које су се говориле у Боки, као и да му забиљежи "прави акценат црногорско-бокешки (перашки, луштички)" на неким ријечима које су биле поријеклом из тих говора. Према приређивачком коментару Голуба Добрашиновића "Матавуљ је те године био добио шестомјесечно плаћено одсуство и 300 динара у злату да би прикупљао по Далмацији мање познате ријечи, легенде и предања за Српску академију наука".[8] У писму послатом из Шибеника, 24. јануара 1897. године, Матавуљ се са невјерицом распитује за вијест коју му је очигледно у претходном писму послао Томо К. Поповић да се удаје дјевојка Ката у коју је био заљубљен док је живио у Новом: "Шалиш ли се, или је баш истина да се Ката удаје? Молим те, потврди ми, ако је истина. Јави ми и за кога се удаје и кад? Молим те, Томо, не шали се јер (бар за мене) то није незнатна ствар!"[9] Матавуљ у наставку писма наговјештава да му је продужено плаћено одсуство да прикупља ријечи по Далмацији и да постоји његова снажна жеља да у склопу тих путовања посјети "мој лијепи и мили Нови" и да дође у госте код Тома К. Поповића. Познато је да се та намјера Матавуљева није остварила, те да је Херцег Нови посјетио тек у априлу  1901. године, али је преписка између пријатеља настављена. У писму које је Матавуљ послао из Београда 15. октобра 1898. године Тому К. Поповићу у Херцег Нови сазнајемо да је Светолик Ранковић пошао да зимује у Херцег Новом, гдје је намјеравао да се лијечи од туберкулозе, тако да Матавуљ моли свог пријатеља да "буде на руку" овоме важном госту и да му помогне око смјештаја, исхране и свега другог потребног за уредан боравак. У писму од 25. августа 1903. године, Матавуљ се јавља из љетниковца код Новог Сада и са радошћу обавјештава Тома К. Поповића, који је очигледно намјеравао да допутује у Србију, да ће га дочекати у Београду и да ће бити његов драг гост и гост његове супруге Љубице и у Београду и у Новом Саду. Писмо које је Матавуљ послао Тому К. Поповићу 11. маја 1906. године из Дубровника, настало је у оквиру његовог путовања са супругом Љубицом на које су кренули 20. марта из Београда, а затим преко Загреба и Шибеника, стигли до Котора, а одатле даље преко Крфа, Атине и Смирне су стигли у Цариград, гдје су боравили од 22. маја до 1. јуна. Иза тога су се преко Једрена, Софије и Ниша, вратили у Београд 18. јуна. Матавуљ из Дубровника обавјештава Тома К. Поповића да су због Љубицине болести били принуђени да се задрже у Дубровнику дуже него што су планирали, те да неће моћи да остану у Херцег Новом два предвиђена дана. Директно ће из Дубовника доћи у Котор, гдје ће остати суботу послије подне и недјељу, а већ у понедјељак одатле иду даље паробродом у Крф. Зато Матавуљ позива пријатеља да ако буде у прилици доће у Котор да се макар кратко сусретну и виде. У писму које је Матавуљ послао из Београда 25. априла 1907. године доставио је Тому К. Поповићу 20 круна као свој прилог за градњу цркве Светог Арханђела Михаила на Белависти у Херцег Новом, која је као што знамо грађена од 1908. до 1910. године. У писму од 2. августа 1907. године Матавуљ и Љубица су се јавили Тому К. Поповићу из Семеринга у Аустрији.   

У неколико наврата Томо К. Поповић је писао о Матавуљу. Издвајамо два текста. Први је објављен у календару Дубровник 1899. године поводом дведесетпетогодишњице Матавуљевог књижевног рада,[10] а други текст има некролошки карактер и објављен је у Бранковом колу 1908. године са посебним освртом на Матавуљев боравак и рад у Херцег Новом.[11]

У тексту објављеном у календару Дубровник Томо К. Поповић наглашава да су "сви наши листови и часописи поздравили" весело Матавуљев књижевни јубилеј и да су му посветили нарочите чланке и студије. У том погледу и календар Дубровник је намјеран да "искаже своју радост врсноме своме сараднику". Томо К. Поповић се осјетио привилегованим да баш он буде тај који ће публици календара Дубровник представити "овога нам омиљеног српског писца". У даљим редовима, Поповић се осврће на Матавуљеву биографију, рођење у Шибенику, школовање у родном мјесту, затим након очеве смрти у манастиру Крупа код стрица Серафима, који је био игуман у том манастиру, а потом и прелазак у учитељску школу у Задру. Службеничку каријеру Матавуљ је започео као учитељ 1871. године у Ђеврскама, родном мјесту Саве Бјелановића, а затим је драгоцјене године провео као учитељ у Исламу Грчком, гдје се интензивно дружио са конте Илијом Деде-Јанковићем, те стекао лијепо књижевно знање у његовој богатој библиотеци, а уз све то лијепо научио француски језик. Ту је написао и први књижевни рад, пјесму "Ноћ уочи Ивањ-дана", а затим је и објавио у задарском Народном листу 1873. године. По природи ствари, јер је био најупућенији у то, Поповић је приказао Матавуљеве бокељске године и живот у Херцег Новом и рад у Поморској школи Србина (1874-1881). Са посебним поносом Томо К. Поповић наглашава да су то биле године када се у Херцег Новом, поред Матавуља, стекао велики број интелектуалаца, међу којима издваја Милана Јовановића Морског, Лазара Томановића, Јова Накићеновића. У том одабраном друштву види себе и Марка Цара, као младиће који су учили и упијали знање отворених очију. Поповић наглашава да је "Симо тада највише читао, гимнастицирао и пјешачио по читаве уре".[12] Након одласка на Цетиње 1881. године, Матавуљ је према Поповићевом свједочењу утврдио пријатељство са Лазом Костићем, а затим је започео књижевни рад. Најприје је под уредничким наднасловом "Умјесто уводног чланка", објавио у Гласу Црногорца у јулу 1883. године причу СвадбаПетрова, а затим је у Црногорки у наставцима објавио приповијетку Милош од Поцерја (1884),  потом је услиједило објављивање у Црногорки романа УскокЈанко (1885), те у Гласу Црногорца 1886. године приповијетке На Бадњи дан. Београдски Матавуљев период, који је започео 1889. године, представља према Поповићевом запажању почетак најплоднијег раздобља приповиједања. Набраја све дотадашње Матавуљеве приповиједне збирке, од двије почетне књиге под истим насловом Из Црне Горе и Приморја, до збирке Приморска обличја, а затим се осврће на романе Ускок и Бакоња фра Брне, надраму Завет, на путописну студију Бока и Бокељи и сл. На крају Поповић указује на значајне критичке студије написане о Матавуљевом дјелу. Издваја текстове Милана Савића, Стевана Б. Поповића, Јована Храниловића, Марка Цара и сл. Указује на свеске београдског Дела за август и септембар 1897. године у којима је оширно писано о Матавуљу. На крају текста Поповић закључује да је "Симо Матавуљ данас у најбољој мушкој снази, па ће он, без сумње, нашу млађахну књижевност многим још ваљаним радовима обогатити".[13]

Текст објављен у Бранковом колу након Матавуљеве смрти, представља заправо Поповићев коментар поводом бројних објављених некролога у којима је погрешно навођено вријеме Матавуљевог боравка у Херцег Новом. Поповић наглашава да је Матавуљ предавао у Поморској школи Србина и живио у Херцег Новом "од 1. новембра 1874. до 30. септембра 1881. године". При томе подсјећа на догађај од 12. априла 1901. године када је Матавуљ, заједно са супругом Љубицом, посјетио Херцег Нови послије двадесет година од одласка и када је у Споменицу посјетилаца Поморске школе Србина уписао дирљиве ријечи о својој школи напомињући да се осјећа као да се послије много времена "вратио под родитељски кров".[14] На крају чланка Поповић извјештава да је глас о Матавуљевој смрти дубоко потресао све наставнике ове школе, раније њене ђаке и бројне пишчеве пријатеље у Херцег Новом. Напомиње и да се "носе мишљу" да у школској библиотеци направе спомен-плочу на којој ће писати да је ту седам година учитељевао Симо Матавуљ.

Када је ријеч о блискостима Матавуљевог књижевног рада и историографског рада Тома К. Поповића, најизразитије везе проналазимо у Матавуљевој путописно-етнографској студији Бока и Бокељи (1893) и Поповићевој збирци записа Знаменити Бокељи (1879), те поготово његовој монографији Херцег-Нови, у славу његове петстогодишњице (1883). Матавуљ у своме запису о БокииБокељима, у сегменту текста посвећеном граду Херцег Новом, пишући о бурној историјског прошлости овог града позива се на запажања из Поповићеве историографске студије: "За четири века око Новога пролило се толико крви хришћанске и турске да би се њом могла исписати сва његова повест по његовим бедемима, као што се чита у лепој књизи Новљанина Тома К. Поповића: Херцег-Нови, у славу његове петстогодишњице".[15]

---

[1]Максим Злоковић, "Томо Крстов Поповић – књижевник и историчар", поводом четрдесетпетогодишнице смрти, Бока, број 8, Херцег Нови, 1976, стр. 276.

[2]Симо Матавуљ, Биљешке једног писца, Српска књижевност, Мемоари, дневници, аутобиографије, књига 13, Нолит, Београд, 1988, стр. 44-71.

[3]Марко Цар, "С. Матавуљ у Херцег-Новом", Летопис Матице српске, књига 253, број 1/ 1909, Нови Сад, 1909, стр. 1-27.

[4]Исто, стр. 15.

[5]Исто, стр. 9.

[6]Симо Матавуљ, Биљешке једног писца, нав. дјело, стр. 68-69.

[7]Симо Матавуљ, Преписка, Сабрана дела, књига 7, приредио: Голуб Добрашиновић, Завод за уџбенике Београд-Српско културно друштво Просвјета Загреб, Београд-Загреб, 2009, стр. 10-20.

[8]Исто, стр. 13.

[9]Исто, стр. 14.

[10]Томо К. Поповић, "Симо Матавуљ", Дубровник, календар за 1899, година III, Издање и наклада Српске Дубровачке Штампарије А. Пасарића, Дубровник, 1898, стр. 171-173.

[11]Томо К. Поповић, "Симо Матавуљ, учитељ у српској поморској школи у Србини, крај Херцег Новог", Бранково коло, год. ХIV, број 13/14, Сремски Карловци, 27. март (9. април), 1908, стр. 124.  

[12]Томо К. Поповић, "Симо Матавуљ", Дубровник, календар за 1899, нав. дјело, стр. 172.

[13]Исто, стр. 173.

[14]Томо К. Поповић, "Симо Матавуљ, учитељ у српској поморској школи у Србини, крај Херцег Новог", Бранково коло, год. ХIV, број 13/14, нав. дјело, стр. 124.  

[15]Симо Матавуљ, Бока и Бокељи, прир. Горан Максимовић, Слободна књига, Београд, 1999, стр. 6.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: