детаљ слике: КРК Арт дизајн

КАРТА ДО НЕБА

Хоћеш ли ме оплакати?

Могло би ми значити.

Мислила сам, свеједно ми је,

Чему се за, крхки, сентимент качити?

Кад једном усним вечним сном,

И кад се спојим са црним тлом,

Није ме брига,

Шта ће се десити,

Ко ће се радовати, пити,

А ко, равнодушан бити...

Али, твоја суза ми треба.

Она је моја карта до неба.

ЧОВЕЧЕ

Хеј човече, мали, посустали

загаламиш,

заиграш,

запеваш,

па онда

ућутиш, седиш, плачеш.

А после, опет, на ноге скачеш...

ОГЛУВЕЛА ВАСИОНА

Нема Хемингвеја,

да нас подсети на Џона Дона.

И нема звона,

што на узбуну зову,

или оплакују.

Оглувела  васиона,

људи спавају,

ђаволи  поскакују.

МЕЛАНХОЛИК

Пртљаг, тежак,  кривице вуче.

У изгнанство своје душе,

из овог света  бежи.

Нежни лептир,

који, много пута, од туге умре,

пре него што заувек оде.

БЕСКУЋНИК

Од бетонске клупе, испред зграде,

направио је постељу.

Па тако, видимо га

како на починак креће,  

покрива се, гомилом прљавих поњава,

или ујутро, располућен између светова,

на свом лежају седи, поспан.

Пролазимо, мој мали пас, и ја...

Остацима туђег живота,

у кесе спакованог,

оградио се од остатка света.

Није само бескућник,

он је и власник нечије,

до пола поједене, тегле с краставцима,

старог бојлера и

поломљене хоклице.

Он је домаћин, газда,

ове куће на улици,

коју љути станари,

депонијом називају.

Каиш затежем,

да посед овај не угрози,

мој мали пас,

и ја, пролазимо...

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: