|
|
|
ЛИТЕРАТУРОМ ПРОТИВ МАРГИНАЛИЗАЦИЈЕ  | Звонко Карановић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
ЛИТЕРАТУРОМ ПРОТИВ МАРГИНАЛИЗАЦИЈЕ – НЕГОСЛАВА СТАНОЈЕВИЋ О ЗАПЛАЊУ И ЊЕГОВИМ ЖИТЕЉИМА Љубав с којом се Негослава Станојевић, ауторка збирке кратких прича Јоште чекам тај реч да ми рекне изражава о крају из ког потиче и, пре свега, о његовим житељима, толико је велика и искрена да је читалац мора бити свестан у сваком тренутку који проводи уз ову књигу. Управо због овога не треба да будемо изненађени што се пред нама, седам година након што је објављено прво, налази и друго издање ове збирке чија је основна тенденција да што верније и прецизније прикаже живот заплањског краја, слабо развијеног, руралног подручја југоисточне Србије. Говорећи о родном Заплању, ауторка, између осталог, износи став како његови житељи још увек нису успели да пронађу начин да се довољно одуже земљи од које су добили, и још увек добијају, веома много. На истом месту, она такође запажа како ниједан сликар још увек није успео да сасвим веродостојно прикаже сву лепоту њеног завичаја, пре свега Суве планине. Након читања збирке, чини се како је Негослава Станојевић успешно надокнадила овај пропуст – њен текст представља итекако веродостојну слику Заплања – ова слика истовремено је романтична и реалистичка – она, с једне стране, дочарава лепоту планинских призора, али и сву тежину живота којим живе људи ослањајући се на често тешко укротиву земљу и ћуди временских прилика. Приче од којих је сачињена збирка Јоште чекам тај реч да ми рекне демантују изреку која тврди да једна слика вреди хиљаду речи – приказ Заплања који се налази између корица ове књиге тешко да би ма које сликарско платно успело да замени. Готово свака од прича написана је у форми сказа (изузетак, на пример, представљају приче Грк у нашој забити или Кључ испод стрехе куће у коју се нико неће враћати, написане нормираним, тзв. књижевним језиком), што значи да баштини начин говора карактеристичан за заплањски крај, али и много више од тога – представља сведочанство о животу становника Заплања. Вешто баратајући језиком, ауторка с топлином (али без романтизације и глорификације) и животношћу приказује сељака, навике, обичаје и сујеверја карактеристичне за сопствени завичај. Одабирајући сказ за основни изражајни принцип свог текста, Негослава Станојевић се приближава неким од највећих класика српске књижевности, пре свега Борисаву Станковићу и Стевану Сремцу. Попут обојице речених писаца, ауторка настоји да кроз књижевност очува, али и већем броју читалаца приближи, не само одређени вид српског језика, већ и социјалну структуру која се оваквим језиком користи. Оно што збирку Јоште чекам тај реч да ми рекне чини блиском делу Стевана Сремца пре свега је упечатљив, специфичан хумор. Иако се Негослава Станојевић њиме повремено користи не би ли указала на озбиљне друштвене аномалије, њен хумор ни у једном тренутку не задобија злурад и заједљив тон особе која с висине посматра припаднике инфериорних друштвених структура, мање образоване и сиромашније људе. О овоме, можда, најбоље сведочи насловна прича, то јест њен сегмент у коме се на теме из екологије изражава крајње неинформисана особа. Напротив, ауторка непрекидно показује емпатију и свест о тежини живота који воде заплањски сељаци, то јест јунаци и јунакиње њених прича. Књижевност Борисава Станковића и Негославе Станојевић повезује сличан парадокс – истовремено желећи да кроз своју књижевност очувају сећања на одређене традиционалне моделе живљења и успомену на наизглед срећнију прошлост, обоје аутора проговарају о итекако провокативним и актуелним проблемима, пре свега потреби да се жена ослободи стега патријархалног животног устројства. У овом контексту, нарочито су репрезентативне приче Од децу и од њине матере, или Падла од таван, у којој јунакиња штити свог насилног супруга. Због специфичног наречја на којем је већина прича написана, али и ликова неретко необразованих стараца и старица који у њима претежно фигуришу (нпр. Црно ли је за весеље), збирка Јоште чекам тај реч да ми рекне читаоцу може да се учини архаичном. Ипак, овакав утисак је крајње површан – збирка проговара о појавама и темама које су маргинализоване и табуизиране, што је чини веома актуелном. Већ приче које се налазе на почетку збирке Задње време дошло, или Ван ви лако, ви сте на работу навикли, указују на велике друштвене проблеме. Кроз пријемчиву, виталистичку књижевност Негослава Станојевић успешно ради на афирмацији и разбијању предрасуда према провинцији и њеним житељима, и притом, што је од изузетног значаја, чува од заборава, па и потенцијалног нестанка, посебан вид српског језика, говор заплањског краја. Звонко Карановић
|