детаљ слике: КРК Арт дизајн

МИЛУТИН МИЛАНКОВИЋ (1879-1958)

Српски геније светске науке, астроном и математичар, оснивач климатологије и климатског моделирања, творац најсавременијег календара на свету и највећи путник кроз простор и време.

Милутин Миланковић, научник чија је теорија ледених доба прихваћена у свету и потврђена најновијим универзалним истраживањима. Рођен у Даљу, а студије технике завршио у Бечу, као један од најбољих студената своје генерације. У Аустрији је радио као инжењер, истичући се својим конструкцијама и неким иновацијама, а потом долази у Београд, где постаје професор на универзитету и ради до краја живота. Направио је дела трајне вредности и његово име је уписано међу звезде. Руски научници су били око Месеца када су један кратер назвали именом Милутина Миланковића на супротној страни Месеца, што је усвојено као међународно признање. Тачност Миланковићевих прорачуна највећи су доказ његове теорије коју је назвао Канон осунчавања. Био је потпредседник Српске академије наука, а опет релативно непознат у својој земљи, што је поднео џентлменски, ћутке, достојанствено. Имао је бриљантан стил писања. Најважнија су његова дела: Канон осунчавања земље и његова примена на ледена доба;Небеска Механика; Историја астрономске науке; Кроз простор и векове; Кроз царство науке; Списи из историје науке и друго: Чланци, говор и разговор; Сећања, искуства и знања. По занимању је био инжењер, а по пословима астроном и математичар изузетног квалитета. Остао је упамћен и као историчар науке и сведок развоја српске науке у првој половини двадесетог века. Миланковићево дело Кроз свемир и векове, први пут објављено на немачком језику у великом тиражу, у коме је бриљирао као научник. У овом делу он води читаоца на веома занимљив пут кроз древни Вавилон, стару Атину, до Аристотела и Архимеда, Александријске библиотеке и посете Клеопатри, и далеких простора. Миланковићеви важни радови укључују Математичку теорију климатских промена; Астрономски алманах Ледених доба и миленијуми померања Земљиних полова. Ако су Кеплерови и Њутнови закони кретања небеских тела први закон универзума, онда је Сунчево зрачење Миланковићевог закона други закон. Миланковић је био први у свету који је израчунао сунчево осунчавање земље и свих планета Сунчевог система, што се потврдило као савршено тачно. Миланковићева Математичка теорија осунчавања је 1995. године у целом свету прослављена као једно од највећих достигнућа људског стваралаштва двадесетог века. Миланковић се није бавио науком од које је живео, већ је живео да би се бавио науком. Милутин Миланковић на свој начин спаја астрономију, математику, физику и геофизику са књижевношћу, историјом и филозофијом. Такође је направио, до сада, најтачнији календар на свету. Објаснио је Аристархово учење о кретању планета Непокретне звезде, репродукујући епициклично кретање планета у Сунчевом систему из Аполонијеве теореме. Он је доказао да су климатске промене узроковане астрономским узроцима, па се дешавања на земљи одвијају по законима неба. У својим истраживањима био је први у свету који је применио теорију климе. За њега се каже: „Ако је вредност планета заиста одређена сунчевом енергијом, онда вредност Миланковићевих података даје светлост која се преноси на генерације. Кад би само на тренутак светлост засијала на његовом животном путу, Миланковић би био на својим путовањима.

Као астроном, математичар и геофизичар, Миланковић је пре свега у науци, признат као зачетник савремене климатологије и климатског моделирања. Радећи на проблему утицаја астрономских фактора на климу током геолошке прошлости Земље, Миланковић је на тачан начин објаснио периоде настанка, развоја и повлачења глацијалних фаза у последњих 600.000 година. Миланковић је доказао да су нагиб осе ротације и ексцентричне орбите Земље око Сунца и дуготрајни доминантни фактори који су утицали на промену климе у геолошкој прошлости.

Његово дело „Канон осунчавања земље и његова примена на ледено доба” је најзначајније дело српске науке у двадесетом веку, а прорачун сунчевог осунчавања и средње годишње температуре површине Марса и нижих слојева њене атмосфере, су касније доказала свемирска истраживања и његови прорачуни су показали апсолутну тачност.

Миланковићев календар је до сада најтачнији календар направљен у људској цивилизацији. Његов календар се заснива на елиминисању заостатка од 13 дана, како доводи на исти ниво са грегоријанским календаром. Преступне године у грегоријанском календару су оне које су дељиве са четири без остатка, укључујући векове, секуларну годину. По Миланковићу су преступне године дељиве са 9, а остатак од 2 или 6, и све остале и световне, су просте године. На овај начин је постигнута општа тачност и до 2800 година, па не би било никаквих неслагања са грегоријанским календаром. Конкретно, 2800 година по грегоријанском календару има преступну годину, према Миланковићу не. Према Миланковићу, трајање соларне године износи 365,24222 дана, односно 365 дана, 5 сати, 48 минута и 48 секунди, што је две секунде дуже од тзв. „Тропска година“. То значи да је за акумулацију разлика од једног дана потребно време од 43 200 година. Овај Миланковићев календар, нажалост, ни до данас није прихваћен, иако је то Миланковићев календар усвојен на Свеправославном конгресу 30. маја 1923. године у Истанбулу.

Милутин Миланковић је геније, кога је свет дефинитивно препознао 10. децембра 1976. године, када је часопис „Сајенс” објавио резултат опсежног петогодишњег пројекта, чији је главни задатак био да потврди или оповргне Миланковићеву рачуницу. Када се потврдило да су варијације земљине орбите заправо „Пејсмејкер” ледених доба, све досадашње сумње су нестале, а наш геније је коначно препознат и заслужио место у научној елити света. Миланковићев рад је постао основа многих студија јер се дотиче проблема многих научних дисциплина.

О значају Миланковићевих радова говори и чињеница да је 1982. године у Сједињеним Државама организован симпозијум „Миланковић и клима“, који је окупио преко 90 најеминентнијих научника из целог света. Сви они окупили су се у име дело нашег великана, који су били заинтересовани за интеракцију сунца и земље. Како се крију у свему овоме и други елементи послужиће чињеници да је за дати скуп највећи интерес исказала и организација НАТО-а, па чак и некифинансијери.

Миланковић је преминуо 12. децембра 1958. Иза себе је оставио низ уџбеника, а посебно су се користили у небеској механици, предметима које је држао на Београдском универзитету од доласка 1909. до пензионисања 1955. године. добра реч и зато су његови радови, као што су „Историја астрономских наука”, „Кроз област науке”, „Техника у античко доба” и „Наука и техника кроз векове” најбољи научнопопуларни текстови на српском језику, а његов роман „Кроз простор и векове” постао је заштитни знак Миланковића. Данас се препознаје по свему што је било највеће путовање кроз простор и време. Његови мемоари „Сећања, искуства и знања“ у потпуности одражавају какав је био Миланковић као човек и као научник.

Научна достигнућа Миланковића једнака су достигнућима Тесле, Пупина, Цвијића, Мике Аласа или Панчића, као и многих светских научника. Истовремено, евидентно је да је наш најцитиранији научник Миланковић, који временом још увек расте.

Радећи на проблему утицаја астрономских фактора на климу током геолошке историје Земље, Миланковић је на прецизан начин објаснио периоде настанка, развоја и повлачења глацијалних фаза током протеклих 600.000 година. Миланковић је доказао да су прецизне промене нагиба осе ротације и ексцентричне орбите Земље око Сунца доминантни дуготрајни фактори промене климе у геолошкој прошлости. Тиме је, наравно, дао највећи допринос науци. 1988. године у Перуђи (Италија) организован је научни семинар на ту тему под називом "Циклостратиграфија". Званично је инаугурисан нови истраживачки метод који у основи има Миланковићеве циклусе инсолације, који помера ритмичке слојеве стена детектује све хладније и топлије циклусе, кроз које пролазе наша планета.

Широм света, нажалост, Миланковићево стваралаштво више се испитује него код нас, где је живео и неуморно радио скоро пола века. Зашто је Миланковић у својој земљи тако мало познат и још увек у великој мери препуштен појединцима. Миланковић је национално благо и као такав би имао место које му припада. Медаљу „Милутин Миланковић“ Европско геофизичко друштво редовно додељује од 1993. године на својим годишњим састанцима. Разумно је, дакле, питање да ли је онда Миланковић светско или наше, а најтачнији одговор је: светско и наше.

Поводом 125 година од рођења нашег великана Миланковића у Београду, Српска академија наука и уметности (САНУ) је 2004. године одржала скуп, коме су присуствовали светски познати научници и дружење током четвородневног периода потврдило је Миланковићев највећи допринос светска наука.

Александар Петровић, члан организације поменутог скупа, написао је о Миланковићу књигу „Инсолација и клима“ која је представљена на Самиту Земље у Јоханесбургу. За Миланковића он каже: „Оно што је Њутн за Енглезе, Миланковић је за нас."

Иако је Миланковић имао велики допринос у инжењерству, где је постигао значајне резултате, како сам каже, његов „Канон осунчавања је други члан Кодекса универзума“ и први члан Математичких принципа Исака Њутна. Овим је реконструисао своју криву инсолационог ритма ледених доба, показујући да се она на нашој планети мења циклично, што је последица астрономских фактора који одређују дугопериодично кретање наше планете и њен однос према Сунцу. Попут Коперника и Њутна, он је повезао дешавања земље са небом, и показао да су небески догађаји прави узрок онога што се дешава на Земљи. Док је Њутн говорио о гравитационом кретању планета, Миланковићев „Канон осунчавања” говори о термодинамици и поштовању планете према Сунцу. Како нема тачке на Земљи где Миланковићев „Инсолациони канон” није потврђен, то га је практично издигло из научних оквира и претворило у планетарни феномен. он је први, још почетком 20. века, израчунао температурне режиме на Месецу и планетама у унутрашњем Сунчевом систему: Меркур, Венера, Марс. Његови прорачуни су у потпуности у складу са резултатима добијеним са Марсових космичких сонди које су тамо послате. Ова Миланковићева је успела да постигне највише што се може постићи у науци, основала научну дисциплину и дала јој космичку димензију. Његово име носи топониме на Месецу и Марсу и малој планети. НАСА је Миланковића званично уврстила међу 15 најзначајнијих научника свих времена који се баве науком на Земљи.

РЕЗИМЕ: МИЛАНКОВИЋ – ЖИВОТ и ДЕЛО

Миланковић је рођен у Даљу 1879. године, похађао је Високу техничку школу у Бечу (данас Бечки технолошки универзитет) где је дипломирао грађевинарство 1902. године, као један од најбољих студената генерације, а докторирао техничке науке 1904. године. Радио је у тада познатој фирми Адолфа барона Питела Бетонбау-Унтернехмунга у Бечу. Градио је бране, мостове, вијадукте, аквадукте и друге конструкције од армираног бетона широм тадашње Аустро Угарске. Миланковић је наставио да се бави грађевинарством у Бечу до јесени 1909. године, када му је понуђена катедра за примењену математику (рационална механика, небеска механика, теоријска физика) Универзитета у Београду. Година 1909. означила је прекретницу у његовом животу. Иако је наставио да истражује различите техничке проблеме који се односе на примену армираног бетона, више се концентрисао на фундаментална истраживања. Већ 1912. његова интересовања су се окренула сунчевој клими и температурама које су владале на планетама.

Живот

Турбулентни догађаји одиграли су се чим се скрасио у Београду, када су се одиграли балкански ратови (1912-1913) праћени Првим светским ратом. Када је избио рат 1914. године, био је интерниран од аустроугарске војске у Нежидеру, а касније у Будимпешти, где му је дозвољено да ради у библиотеци Мађарске академије наука. Све време своје интернације у Будимпешти посветио је сунчевој клими и температурама на планетама, а до краја рата завршио је монографију која је објављена 1920. године у публикацијама Југословенске академије наука и уметности ‘’Гаутхиерс-Виллардс’’ у Паризу, под насловом ‘’Математичка теорија термичких појава изазваних сунчевим зрачењем’’.

Резултати изложени у овом раду донели су му значајну репутацију у научном свету, посебно због његове „Криве осунчаности на површини Земље“. Ова соларна крива није била стварно прихваћена све до 1924. године, када су велики метеоролог и климатолог Владимир Кепен са својим зетом Алфредом Вегенером увели криву у свом раду под називом ‘’Климе геолошке прошлости’’. После ових првих поклона, Миланковић је 1927. године позван да сарађује у две значајне публикације: прва је била приручник о климатологији (Хандбуцх дер Климатологие) и други приручник Гендопку о геофизицима (Хандбуцх дер Климатологие). Прва, за коју је написан увод (Математичка руска наука на клими и астрономска теорија варијација климе), објављена 1939. године. У том раду се даље развија теорија планетарне климе са посебним освртом на Земљу.

Он је створио правило преступне године у ревидираном јулијанском календару, које користи многе православне цркве, што је тачније и од јулијанског и од грегоријанског календара, најтачнијег календара на свету.

За други уџбеник Миланковић је написао четири поглавља развијајући и формулишући своју теорију секуларног кретања Земљиних полова и своју теорију о глацијалним фазама (Миланчевићевим циклусом), на почетку глацијалног циклуса. Потпуно свестан да је његова теорија сунчевог зрачења успешно завршена и да су радови који се баве овом теоријом распршени у одвојеним публикацијама, одлучио је да их прикупи и објави под заједничким именом. Тако је 1941. године, уочи рата у његовој земљи, завршено штампање његовог великог дела ‘’Канон дер Ердбестралунг унд сеине Анвендунг ауф дас Еисзеитенпроблем’’ (‘’Канона осунчавања’’) у издању Краљевске српске академије. Овај рад је преведен на енглески под насловом “Canon of the insulation of the Ice-Age” 1969. године од стране Израелског програма за научне преводе, који су објавили Министарство трговине САД и Национална научна фондација.

Педесетих година прошлог века изнети су разговори о Миланковићевој теорији ледених доба; ове мере су углавном стизале од метеоролога који су тврдили да су промене инсолације услед промене у елементима Земљине орбите премале да би значајно нарушиле климатски систем. Међутим, крајем 1960-их и 1970-их, истраживање дубокоморских седимената донело је широко прихватање Миланковићевог погледа, пошто се откривена периодичност (100.000 година) тако брзо поклапа са нашим орбиталним периодом.

Рад

Поред свог научног рада, Миланковић је увек показивао велико интересовање за историјски развој науке. Написао је уџбеник о историји астрономије и две књиге на популарном нивоу: Кроз свемир и векове је фиктиван развој астрономије, док се друга, под називом Кроз царство науке, бавила развојем егзактне науке.

Миланковић је објавио и тротомну аутобиографију на српском језику, Сећање, Искуства и Визија, која никада није преведена. Због тога је његов син Васко Миланковић употпунио биографију: Мој отац Милутин Миланковић.

Миланковић је 1920. године изабран за дописног члана Српске академије наука и уметности, 1924. за редовног члана, 1925. за дописног члана Југословенске академије наука и уметности, а за члана „Немачке националне академије” 1926. Године у Халлеу; био је и члан многих научних друштава и сродних организација, како у Југославији тако иу иностранству.

Имена:

Кратер Миланковић на супротној страни Месеца

Миланковић - кратер од 118 км на Марсу на 54,4Н, 213,3Е

1605. Миланковић – мала планета.

Милутин Миланковић

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: