детаљ слике: КРК Арт дизајн

ЧЕТРНАЕСТИ СТЕПЕНИК

Јованка Стојчиновић Николић: Сунце под језиком, Српска књижевна задруга, Београд, 2021.

Ранко Павловић

Након Тринаестог степеника, тринаесте збирке, изузму ли се избори и обновљена издања, којом је, по суду књижевне критике, Јованка Стојчиновић Николић достигла сами врх у свом пјесничком развоју, она се, ево, збирком Сунце под језиком успела и на четрнаести степеник. Судећи по четрдесетак (углавном) нешто дужих пјесама (дужег стиха), разврстаних у четири мотивско-тематске цјелине збирке коју је објавила Српска књижевна задруга, ту се неће зауставити. Јер, изградивши свој свијет, обиљежен већ сасвим препознатљивом, њој својственом поетиком, отворила је и нове просторе за исказивање ненаметљивих рефлексија и добро контролисаних емоција. Томе свакако треба додати да је открила и извор свепрожимајуће свјетлости која је дубоко уткана у цјелокупан њен поетски опус. То неисцрпно врело, како је наговијештено и у наслову, налази се у сунцу под пјесникињиним језиком, што указује и на својствено јој свјетлописно осликавање запамћених слика дјетињства и завичајних мотива и, истовремено, на пјеснички језик укоријењен у говор својих родитеља који су врло чести објекти дубоким осјећањима прожетог пјевања и опјевавања.

Минијатура непретенциозног наслова „Мало“, која, попут невидљивог кључа, отвара ову збирку, заслужује да буде у цјелини наведена, јер је својеврстан сажетак пјесникињиног погледа на свијет и њен пјеснички кредо:

Ако си дио оног чега немам
Узми моју патњу Тежу од смрти
Тек тада ћеш сазнати
Колико мало Свјетлости
Треба за живот

За Ј. Стојчиновић Николић, дакле, свјетлост је исто што за филозофе битак за којим трагају откад је човјек постао мислеће биће, свјесни да би све било обесмишљено када би продрли у његову неодгонетљивост. Као што је битак најсмисленији у запитаности, тако је свјетлост, бар код ове пјесникиње, најпотпунија када се разбашкари у стиховима, чак и онда када је уткана у „мрак од чистог злата“.

Мада се мотиви и теме међусобно прожимају у четири цјелине збирке Сунце под језиком, бар условно се може рећи да је љубав (или, прецизније, запретана ватра сјећања на љубавна буктања у тијелу и души) окосница око које – стиче се утисак – пјесме настају саме од себе, а уаторица их само биљежи, остављајући на тренутак пеглу којом пегла успомене на крагни кошуље која у свакој нити и сваком дугмету чува по једну причу. Први циклус, Насукани на спрудове (Између земље и свемира), могао би се сврстати у љубавну поезију, мада се његови стихови више распростиру у трагање за смислом везе двоје људи различитих полова. Љубав је зрнце свјетла које ноћ из душе помјера, стих је који јасно показује да емотивни набој у овој поезији није у исказивању „ватрених“ осјећања, него у умијећу њиховог спутавања у зачараност језичких чаролија. Отуд и суптилно исказивање вјере у неуништивост љубавног пулсирања: У нашим влажним тијелима Свемир ће/ Започети стогодишњу љубав. Ништа није коначно, ништа се не завршава када се ватра само прикрије, запрета, да би се поново у неком времену и неком космичком простору разбуктала. Катакад се љубавна осјећања (или, да поновимо, сјећања на њих) исказују само упечатљивим сликама: Прозебле јутарње сате са наших клонулих тијела/ Насуканих на спрудове/ Купили рибари и носили у рибарским мрежама.

Жудња је, као што је добро познато, посестрима љубави. Кад, сама са собом, стоји пред огледалом и, као да је пред њом широк аудиторијум, стидљиво открива дио по дио свога тијела, препознајући на њему првенствено прохујале године, жена се претвара у пјесму о себи и ономе што јој се догађало, а пјесникиња је, опет, ту само да то стихом забиљежи. Том својом „неутралношћу“, тим отклањањем субјективних порива (што, наравно, није нимало лако), пјесникиња и читаоца увлачи у пјесму, чини га субјектом опјевавања, па чак на неки начин и коаутором лирске творевине с тананом наративном подлогом.

Како је пјесмом „Мало“ отворила цијелу збирку и први циклус, тако Ту прву цјелину „ушушкава“ минијатуром „Запитаност“, у којој на нов начин поставља исконско питање: Како вријеме пролази/ Све више се питам/ Да ли си ти Онај који ме ставио/ На Врх мача/ Или (ме) са њега Скинуо.

Најемотивније пјесме сусрећемо у другом, „породичном“ циклусу Калемљење сунца (Освјетљења), посвећеном сјенима родитеља. Отац није само стуб породице него и цијелог космоса у (под)свијести дјевојчице која запамћене слике дјетињства, заједно са завичајном таписеријом, носи кроз цијели живот, а када се уплаши да би могле ишчезнути из њеног сјећања, брижљиво их смјешта у стихове, баш такве какве јесу, не уљепшавајући их (јер љепше не би могле ни бити) и не китећи их накнадним опажањима. Увијек је био са својим послом, па је за њим и отишао, док они које је оставио, онакви какве их је научио, као ждралови млади кликћу из тамнихдубина, Да му се од тишине Срце не поцијепа.

Мајка је на већ споменутој раскошној, живим бојама колорисаној, завичајној слици централна фигура. Она је она која чека, чак и онда када је више нема на дрвеној веранди нити на столици крај прозора који гледа на пут ријетких долазака. Мајка је та Свемирска ријека којој кћерка долази  Као усклик на крају реченице. А кад, посредством фотографије на зиду, разговарају, онда: Међу нама љубише се богови И дуги низ свјетиљки/ Освијетли нам лица да се никад не заборавимо.    

Ј. Стојчиновић Николић врло увјерљиво, преливима боја што исијавају из душе, слика породичну атмосферу и завичајне пејзаже – кућиште, окућницу, њиве, шуме и шумарке. У цијелој збирци, а нарочито у овом циклусу срећемо упечатљиве, самосвојне пјесничке слике које напросто засјењују ријечи што их творе. Тако, Постала сам огромно стабло трешње/ Које више нема на очевој Окућници дистих је који подједнако осликава оца, жал што укућани узалудно погледају низ пут којим се некада враћао с посла, душевно стање лирског субјекта, атмосферу и пејзаж завичаја с родитељском кућом и окућницом у самом центру слике. У пјесми „Бљештавило и рђа“, мјесец једноставно клизне с јеленовог рога, као што се зрела јабука истргне с гране да би осјетила мекоћу траве на земљи. Пјесникиња је забринута за бол шуме у којој сијеку дрвеће, па, дјетиње наивно, пита оца: Расту ли мелеми за њене ране/ Као рђа на сјекири у кишне дане. Када је забринут, Отац објеручке подбочи шакама главу као да подупире Свијет. Могло би се навести много примјера осебујног осликавања ствари, природе и стања душе, али ево још само једног, из пјесме„Кроз очево срце (Шума)“: Небо се по нама стропоштавало губећи своју прозирност.

У трећем циклусу, насловљеном Као из дубине (Понављање призора), пјесникиња пјева (погрешно би било рећи: опјевава) догађаје и сусрете који њен живот, поред неизбјежне запитаности, чине смисленијим. Описује доживљаје, своје или нечије туђе, сасвим свеједно. Битно је да у стиховима пулсира срце лирског субјекта. А гдје је то срце? Љекар узалуд покушава да ослушне његово дамарање, па закључује да можда у њему неко други живи. Тек када у венама наслути стихове, вјерује да би га они могли одвести до пјесникињиног срца. Из пјесме „Срце“ могло би се наслутити да ће ову цјелину испунити дијалог с пјесмом која се ствара и с пјесницима и другим ствараоцима. Тако у шетњи с бугарском пјесникињом Елком Њаголовом, током Смедеревске песничке јесени, настаје поезија пуна плаветнила, а заједничка фотографија могла би постати … мала црква у нама/ Између љета и јесени са благим сунцем у њедрима. (Опет свјетлост, коју ни љескање Дунава не може утулити!) Иначе, ријека зна бити посестрима, када јој се свим бићем предајемо да бисмо били дио океана, дио свијета, Понад свега, али и љути непријатељ када распусти матицу, па плави све пред собом, као што је прије неколико година Добој, односећи људске радости и наде, али остављајући добру пјесму у свесци Ј. С. Николић. У пјесникињино тијело може да се завуче цијела планина и да јој ту не буде тијесно, а у њену косу да се смјести цијели космос (који је само привидно мјесто боравка).

Није, дакле, тема пресудна за универзално значење пјесме, него начин на који је она отјеловљена кроз стихове, што је у овој збирци учињено заиста надахнуто и зналачки.

А када се човјек нађе С друге стране свијета (наслов завршног циклуса), онда се може затећи у „Преламању свјетлости“ (наслов уводне пјесме), чије ожиљке ће носити цијелог живота. У ову цјелину уврштено је десетак пјесма, насталих у болничком амбијенту. Од осталих се можда разликују утолико што је у њима наративна нит наглашенија, али су све, до посљедњег стиха, задржале лирску потку. Из њих ипак просијава вјера, обасјава их свјетло које долази са дна ходника.

Пустила сам ријечи као клуипко/ Низ степенице/ Којима свакодневно силазим и враћам се, 

почетна је строфа завршне пјесме „Одлазак (Ријечи)“. Тим имагинарним (а можда и сасвим стварним) степеништем Јованка Стојчиновић Николић збирком Сунце под језиком успела се на свој четрнаести степеник, чиме није означила завршетак „грађевинских радова“, јер је очигледно да је на њеном пјесничком путу чекају и нови степеници. 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: