детаљ слике: КРК Арт дизајн

ДЕТЕ ПРВЕ ЉУБАВИ

РОМАН У НАСТАВЦИМА 8

Послератна ситуација

Дуња се код Милкице и Драгана задржала око три недеље, за које време јој је Драган изналазио могућност за стални смештај. Како је он имао више различитих веза у граду, успео је да добије дом у самом граду, и не баш далеко од њихове зграде. Када су је преселили, а готово ни да нису имали шта изузев личних ствари, Дуња се опустила осећајући се као ''свој на своме''. Зграда у којој је добила смештај била је релативно у добром стању, а недалеко је била и самопослуга, где је могла купити себи оно што јој је било најнужније. Могла је и пешке одлазити код Милкице, а свакодневно је почела излазити у шетње. Након извесног времена упознала се са две-три жене приближно њених година, са којима је могла и шетати и разговарати. Дан за даном почела се осећати смиреније и упознавати градску околину. Ипак, клонила се свега непознатог, јер је искусила свашта. Очекивала је свакога дана да јој дође син, али није га било већ доста дуго, нити се јављао. Војска га је задржавала јер је рат у Босни још трајао. Ипак, Дуња је била стрпљива, надала се позитивном исходу.

Своју собу је постепено уређивала да јој изгледа лепше и да се она у њој осећа пријатније. Понеки пут када су се враћале из шетње позвала би нове познанице код себе на кафу. И она је одлазила код њих, мада ређе, Дуња је деловала повученије од њих.

Кад је дошло пролеће и олистало околно дрвеће, све је живнуло и људи су постали веселији, приметно је било да су ближи једни другима. Нарочито је било пријатно излазити у шетње у раним јутарњим сатима док још нема превише саобраћаја или предвече. Током дана примећивале су се птице по дрвећу и пчеле на цвећу. Оне нису знале за ратне непогоде. Птице и пчеле не ратују међусобно као људи. Камо среће да су људи сложни и вредни као пчеле или мрави.

Једна од станарки дома, која је повремено навраћала код Дуње на кафу, Дара, прича о станарима и управи. Чини се да је она познавала свакога:

- Имаш овде свакаквога света. Неких мораш и да се пазиш. А има и доброг света. Што се тиче управе, оне жене што су стално намргођене њих се пази. Најбоље је са њима не имати ништа што не мораш. Мушки су бољи. Неки воле да се удварају, али то зависи од тебе, да ли желиш да им даш повод. Онај управник, Канађанин, он делује ћутљиво, можда зато што не говори наш језик, али он је фини и прави је господин. Он ти се удвара само осмехом. Тако је Дара изоговарала све редом, па је Дуња при сусрету са било ким унапред знала казати шта се од кога може очекивати.

Када јој је Канађанин, Мајкл (Michael Johns) навратио и преставио се: Hello, I am Michael, Mike, Johns. What is your name, nice lady? Дуња је устала, пружила му руку, руковали су се и одговорила: Nice to meet you sir. My name is Dunja.

-You speak English, I am glad to hear that. -Not really, одговори му Дуња. –I have learned English in schools, but never had a chance to use it. So, my knowledge is bad.

-It is good, I am glad to know that. If you don’t mind, I can come often to teach you. –You are welcome, одговори му Дуња. Мајкл јој пружи руку и додаде: -I’ll see you soon, again.

Проћи ће неки дан, Мајкл није навраћао, а ни Дуња никоме није спомињала да је он уопште свратио код ње. Она не би ни желела да било ко зна за њене приватне ствари. Трећи дан од њиховог првог сусрета закуца он на врата и дође да види Дуњу. Нашао ју је да чита књигу. Извини јој се и упита: -Am I free to enter? -Of course, you are, одговори му Дуња и показа му на седиште. Кад је сео, Дуња понуди да скува кафу и он пристаде. И док су пили кафу, причали су, али Дуња само у домену свога знања Енглеског. Питао ју је кога она има и Дуња му рече да има само једног сина, кога ускоро очекује:

-I have a son, whom I expect every day to come. He would need either work or to study. I myself am not able to help him in any of those cases, so if you can help that will be great. –I’ll see what I can do, and I’ll let you know soon. Let me know when he comes. И поздрави је.

Када је Мајкл навратио следећи пут питао је за сина, да ли је стигао. Није још, одговорила му је Дуња, али га са нестрпљењем очекује свакога дана. И тако је он почео све чешће да навраћа. Дуња се Мајклу у ствари допадала, она је била веома лепа и згодна, жена у добрим годинама, какву су мушкарци могли само пожелети. Наврати он једнога дана увече, када је већ прошло радно време, Дуња се изненади али га понуди да седне и Мајкл седе. Кад је скувала кафу и поставила је на сто седе и она до њега, а Мајкл стави своју десну руку преко њеног рамена и Дуња је не скиде. То Мајклу даде знак да је добродошао и привуче је мало ближе себи. Дуња га погледа у очи и загрлише се, а затим почеше љубити. Допаде се њен гест Мајклу и он је поче скидати. Дуња најпре устаде, провери да ли су врата закључана, а затим му се врати у загрљај и наставише скидање. Убрзо се нађоше голи у кревету и остадоше у љубавном загрљају до иза поноћи. Током шапутања Дуња је сазнала да Мајкл у Канади има двоје деце, сина и кћерку, а да је од жене растављен, уколико јој је говорио истину. И она је њему испричала свој случај. Провели су ноћ у обостраном задовољству и дали реч једно другоме да ће се пазити од званичног света у дому. Кад је Мајкл напуштао, Дуња га је поздравила на својим вратима, није излазила напоље, не желећи да је било ко види.

Поче Мајкл долазити све чешће. Види он како је Дуња згодна, лепа жена, како је умиљата, образована, чини му се и добронамерна. А допаде се и он Дуњи, поче јој је доносити мале поклоне, а како је време одмицало и њихов однос постајао све озбиљнији поче он да јој купује и лепе одевне предмете, што јој је већ почело понестајати услед рата. Почео је да је изводи напоље, најпре заједно у шетње, а затим и у град, па на крају и у позориште и биоскоп. Осећао се он поносним када га познаници виде са тако згодном и лепом женом. Поче Дуња њега да учи српски, па мало он њој енглески, мало она њему српски. И постадоше они уочљив пар у дому. Милкици и Драгану Дуња није ништа причала о Мајклу све док је они нису једне прилике срели са њим, када га је она држала испод руке. После тога, Драган их је позвао у посету и они дођоше заједно.

Негде у Јулу месецу стиже Борислав из српске војске, из Босне. Најпре је дошао на Милкичину адресу, не знајући где му је мама, а Драган га је довео код ње. Када су се срели радости није било краја. Дуња је блистала од среће. Тога дана остао је код ње и код ње и преноћио, другог смештаја још није имао. А када је Мајкл навратио, не знајући да је Борислав стигао, Дуња га упозна и објасни Бориславу њихов однос, не кријући истину, на чега Борислав није имао примедбе.

-Мама, рече он, -Ти си одрасла особа, сада си остала сама, најбоље знаш у каквој си ситуацији и слободна си да чиниш што ти је воља. Ја могу само да ти пожелим срећу, надајући се да ће ти бити добро са Мајклом. Можда ће те он једнога дана одвести и у Канаду, па да се решиш овога босанскога зла.

Решио се Борислав да студира електротехнику, па су му Драган и Мајкл помогли да се упише на факултет и да добије студентски дом. Тако је убрзо решио свој смештај и почео одлазити на предавања. Био је свестан да мора ''запети од почетка'' и учити да би редовно полагао испите. Нема му будућности без завршеног факултета. Определио се на Рачунарско-технички и информатички смер, знајући да је то блиска будућност. Својом одлуком одушевио је мајку, а сложили су се са тиме и Драган и Мајкл. Можда му је за његову одлуку највише и утицао Мајкл, који му је предочио какви се профили стручњака више траже у Канади.

И док су Бориславове студије текле устаљеним током, Дуња је бринула своје бриге, а Бориславу прала веш и снабдевала га потребном гардеробом и књигама. У међувремену и она је нашла посао у дечијем обданишту, па је имала примања од којих је она могла да покрива своје животне трошкове и још по нешто могла је да купи за сина. Мајкл јој је долазио редовно, па јој је предложио да она изнајми једнособан стан и да се исели из дома, на што је она пристала. Стан су нашли у крају који јој је одговарао за одлазак на посао, а Мајкл јој је могао долазити без бриге, није се он бринуо ко ће га пратити. Њих двоје су живели као да су у браку, а венчати се нису могли због Мајкловог статуса у Канади. Он је био растављен од своје супруге, али нису били званично разведени. Он је Дуњи обећао брак када се врати у Канаду, са дате дужности, и чак јој написао изјаву коју би она, по потреби, користила у канадској Амбасаади за визу.

Та изјава гласи у оригиналу:

-I, below signed, Michael Johns from Kamloops, BC, Canada confirm that I will marry Dunja Dragić, and bring her to Canada for her permanent stay, after returning and settling down my things in British Columbia. Signature Belgrade, date (Горњом изјавом Мајкл потврђује да ће венчати Дуњу Драгић, након повратка и сређивања свога брачног статуса у Бритиш Колумбији. Потписао ју је и уписао датум када је иста издата у Београду.)

Дуња је ту изјаву сачувала, за случај да јој буде потребна приликом тражења визе у канадској амбасади. Када је Мајклова војна мисија била окончана и он се вратио у Канаду, јавио јој се писмом, напомињући да је почео сређивање свога брачног статуса. Дуња, међутим, још увек није била сто посто сигурна у истинитост његовог обећања, обзиром да је била упозната да сви Американци, укључујући и Канађане, лажу све што обећају. За њих је лаж, превара, па чак и проституција бизнис. Они под бизнис подводе све што им може донети материјалну корист.

Борислав је полагао испите на факултету са добрим оценама и све на време, док је Дуња радила у обданишту. Борислав јој је долазио за сваки викенд и она је тих дана правила боља јела и колаче. Уживала је гледајући га како је пун живота. Имао је и своје друштво на факултету, са којима се дружио у слободно време, док је викенде увек резервисао за посете мами. Када га је мама питала шта намерава да ради када заврши студије, одговорио јој је:

-Мама, чини ми се да у овој земљи нема за нас будућности. Све моје друштво говори само како ће на Запад чим заврше, па слично размишљам и ја. Нисам још сигуран где би ми било најбоље, али између Америке, Канаде, Норвешке и Шведске за једну од тих земаља ћу се одлучити. Ти ради док ја завршим, а када одем и запослим се и тебе ћу превести. Дотле можеш и ти размишљати у којој земљи мислиш да би ти било лепше.

Дуња му одмах одговори:

- Што се мене тиче, уколико Мајкл испуни своје обећање, ја ћу у Канаду, а ти можеш независно од мене где ти буде боље. А ако не, онда идем с' тобом било где.

У међувремену, док је Борислав био на последњој години студија Дуњи се Мајкл јавио писмом и препоручио јој да она поднесе захтев канадској амбасади за исељење. Он је, каже, средио статус са бившом супругом и њој оставља кућу у Камлупу, а себи и Дуњи купује нову кућу у туристичком градићу Кенмуру (Canmore), око стотинак километара западно од Калгарија. Кенмур је дивно туристичко место у близини чувеног Бенфа (Banff), где ће, он се нада, чак постојати могућност за Дуњу да се запосли у својој струци. А, он (Мајкл) се пензионише као ратни ветеран, са доста добром пензијом и бенефицијама. Када је Дуња поднела захтев канадској амбасади, тражили су јој још нека документа, у вези Мајкла и обећали да они морају контактирати њега и његову јединицу. То ће, рекли су јој, потрајати најмање шест месеци, и они јој морају издати визу са статусом туристе све док Мајкл не реши њен статус. Чак, уколико он не реши њен статус за шест месеци од дана уласка у Канаду, она се мора вратити, или следи јој депортовање. Дуња је примила све те информације к' знању и о истима писала Мајклу, што је он иначе већ знао и очекивао. И још док је она боравила у Београду, чекајући визу, Борислав је дипломирао и убрзо се запослио. Његова струка Рачунарске технике и информатике била је веома тражено занимање. Од времена завршетка студија он се доселио да станује код маме, пошто је иначе очекивао да ће она ускоро да се одсели, па ће он остати у истом стану. Дуња је била радосна, са сином који је завршио факултет који је волео и имао струку која је тражена, а очекивала је да ће са њим бити још само кратко време. Знала је такође да је дошло и његово време за самосталан живот и да ће се и он ускоро оженити и стварати своју породицу. Након девет месеци од подношења захтева Дуња је добила визу, коју је дуго гледала у свом новом пасошу. Показала ју је Бориславу чим је он дошао са посла тога дана. Одлучили су се за дан путовања, резервисали авио-карту и јавили Мајклу када да је чека. На дан путовања Борислав ју је одвезао на аеродром, где су се чврсто загрлили и изљубили, на растанку. Он јој је дуго махао, а она је плакала.

Епилог

Дошли прелепи пролећни дани у западној Канади, после доста хладне зиме, па народу прија да седи испред кућа и да уживају на сунцу. И Борисова рођака Нада, која је живела Калгарију, најчешће је поподневне сате проводила испред куће, на сунчаној страни. Тих дана дође јој у посету Борис, са којим се није видела већ седам – осам година. А кад је Борис стигао Нада је припремила неколико српских јела, које је она волела, па се распричала о догађајима из последњег рата. Памтила је догађаје у најситније детаље и познавала веома много света из тих времена. Па тек што су ручали и Нада отпочела њене приче, прво ће:

-Збиља Борис, какве си ти љубавне везе имао у Сарајеву?

–Никакве!, одговори јој он. –Шта сада хоћеш да ми прикрпиш?

-Морао си ти имати нешто са оном твојом бившом девојком са Крушнице. Она је била удата за доктора Слободана, који је погинуо приликом бомбардовања амбуланте у Снијежници.

-Ми се јесмо волели и били смо једно другоме прве љубави, али, Надо, то је било тако давно, зашто ми о томе сада говориш?

-Знаш Борис, овде у Калгарију сваке године у јулу месецу се одржава ''Стампидо'', па се тих дана ми Сарајлије састајемо и разменимо вести. Летос се ја сретох са мојим познаницима из Сарајева, родитељима тога доктора Слободана, са којима се ми добро знамо, а код њих је тада боравио у посети њихов унук. Мислим да се зове Борислав, запамтила сам га по твом имену. Али, не само по твом имену, него по томе што он јако личи на тебе.. Ја их нисам хтела ништа у вези тога питати, али брате, он мора бити твој. Како то мислиш? То ти треба боље да знаш. Он је твој и ничији други!

-Надо, то мора да је једна од твојих бајки. Ја сам се са Дуњом волео пре готово четрдесет година, а тај дечко, колико он може имати година? –Па, нема више од 27 до 28, ја бих рекла, одговори му Нада. На то она предложи:

- Питаћу ја њих када ће он поново бити код њих, па ћу удесити да ти мени дођеш тада, а гледаћемо свакако да са њим буде и његова мајка, могу их ја чак позвати да дођу код мене на ручак, па ћете се сви видети и урадите што се ви договорите. Договорено, одговори јој Борис.

У међувремену, те године Дуња се венчала са Мајклом Џонс и настанили су се у туристичком месту Кенмуру, свега стотинак километара западно од Калгарија. Када се Нада чула са Слободановим родитељима, њеним познаницима из Сарајева, они су јој испричали да им се бивша снаја удала за Канађанина који је радио у Београду. Рекли су јој да ће им унук Борислав сада долазизи сваке године, а можда ће чак покушати да и он нађе посао у Канади и да се досели. Тако је Нада знала да каже Борису када поново може да јој дође.

Када је, по договору, Борис поново дошао у посету Нади, она је већ била договорила да јој дођу Дуња и Борислав на ручак. За Борисов долазак Нада ништа није рекла Дуњи. Договор је био за потпуно изненађење. А када су Дуња и Борислав ушли код Наде у кућу и у кући видели Бориса, Дуња се умало није онесвестила, није могла веровати да ли сања или је то стварност. Она се са Борисом загрлила и чврсто су се држали у загрљају, док их је Борислав гледао са чуђењем. А када је Дуња преставила Бориса своме сину, рекла је:

-Бориславе, сине, ово је Борис Дражић, он ти је биолошки отац. Теби сам име дала Борислав, по његовом имену, уз допуну са речи ''лав'', што на енглеском има значење љубав (love), а ти си Борислав Драгић. У презимену се разликујете сам по једном слову. Борислав је стајао запањен, остао је без речи, а ћутали су и Нада и Борис. Борис је затим загрлио Борислава, док је Борислав стајао непомичан и даље без речи. –Све ћу ти објаснити код куће, додала је Дуња. Затим су сви сели за постављени сто, на којем је Нада имала већ постављена српске специјалитете, као да је очекивала да ће бити славље.

И Борис је остао затечен, јер ни он није знао како је то било могуће да он буде отац Бориславу, после толико година.

Дуња није желела да било шта прича о томе пред Надом, са којом се она пре тога није познавала, а Бориса је питала колико дуго он остаје у Калгарију и ако се њих двоје могу видети једнога дана насамо док је он још ту, на штоје Борис дао пристанак. Током ручка причали су свако о својим мукама у току рата и после, о породицама и Дуња се договорила са Надом да ће се оне поново видети, бар када буду они сарајевски дани у Калгарију.

Чинило се да причи нема краја, али када се сунце примакло западу, Дуња се прва подиже од стола, захвали се Нади за позив и ручак, али још више за изнађење које јој је приредила, а о којем није могла ни сањати да јој се може остварити. Измењали су телефоне и договорили да ће се чути и поново видети. Њих двоје (Дуња и Борислав) су сели у ауто и упутили за Кенмур, а Нада и Борис остали да доврше причу.

-Јесам ли ја теби рекла да је то твој син, рече Нада и грохотом се смејала. Борис је и даље био без речи. Он није могао да замисли како је то могуће да му он буде отац, а са његовом мајком се није видео толико година пре но што се он родио. Али, како рече, отићи ћу код њих па надам се да ће ми то Дуња објаснити.

Већ следећег дана Дуња је телефонирала Нади и тражила Бориса да са њим прича.

-Можеш ли сутра доћи код нас? Знам да се ускоро враћаш кући, па бих свакако желела се још једном видимо пре но што се вратиш. -Покушаћу свакако, проблем је што сам ја овде дошао авионом па немам ауто. Обећавам да ћу ти се јавити чим обезбедим превоз, одговори јој Борис.

-Знаш шта! Уколико не нађеш превоз ми ћемо доћи по тебе, мада бих више волела да нам дођеш овде да видиш где живимо, ово је дивно туристичко место.

Кад је Борис обезбедио превоз са својим другаром из Новог Сада, јавио се Дуњи и рекао да ће доћи око једанаест сати.

-Одлично, чекам вас, одговори му Дуња.

Возећи се кући Дуња је блистала од среће, док је Борислав био доста ћутљив. Њему ништа није било јасно. Како је могуће да му неко буде отац ко са мајком уопште није живео, а имао је оца који га је одгаијо. Мисли су му се мотале у глави све време док је возио.

Код куће су Дуња и Борислав сели да му она објасни свој случај. У извесном смислу било јој је непријатно, да као мајка објашњава сину своје љубавне доживљаје, али је закључила да је боље и то него да му током целог његовог живота остане као тајна његово порекло. Извинула му се унапред и почела причу:

-Борис и ја смо у нашој младости били једно другом прве љубави. Волели смо се, а прва љубав се никада не заборавља. Моја мајка је желела да мене што пре уда, како би ме се што пре решила, да би она, као још млада жена, могла имати свој слободан живот. Борис није био још у могућности да се жени, па је то настојао одложити, али код маме то није прошло. Онда је он отишао на студије, а ускоро затим и ја сам се одлучила да студирам. Како сам ја студирала медицинске науке, доста сам читала студије из те области. Тако сам стекла и извесно сазнање о вештачкој оплодњи. И десило се, када сам ја дошла код Бориса у посету, ми смо се волели и ја сам ту прилику искористила да узмем и сачувам његово семе, јер ја сам њега много волела и желела да родим његово дете, па ми је синула идеја о могућој вештачкој оплодњи. Борис то није видео и ја му то никада нисам ни рекла. Рекла сам то мојој професорици на факултету и она ми је дала идеју да то могу чувати, па ако ми икада затреба могу покушати, мада она није за то ништа гарантовала да ће успети. И тако сам ја то чувала годинама. Када сам се удала за Слободана ни њему нисам о томе говорила. Тек након неколико година, пошто нисам остајала трудна, ја сам се са њим разговарала, ишли смо обоје на преглед и потврђено је да је он био стерилан. Лечио се, али било је неуспешно. Тада сам му ја казала шта имам сачувано и он је пристао да то покушам, па ако успе он ће дете признати и третирати као своје зато што је он мене много волео и није могао замислити живот бет мене. Ја сам се пријавила на чувену медицинску установу и успело је у трећем покушају. Тако си се ето Ти родио. Дала сам ти име у основи по Борису, са додатком енглеске речи љубави, па си добио име Борислав. Сине мој, то ти је истина, Борис ти је биолошки отац, а на теби је да ли ћеш то прихватити или нећеш. Ја још могу да ти предложим да обојица испитате крвну слику на ДНК, па шта буде.

Борислав је и даље ћутао, није имао никаквог одговора мајци. Та чињеница га је затекла потпуно неспремног, на случај о каквом никад није ни помислио да се било коме десио, а ето десио се њему. Ни следеће ноћи готово да није заспао. Разнемисли су му се вртеле по глави. Ко је тај Борис, какав је он карактер човека, зашто никада није контактирао моју мајку, и још много, много чега. Ујутру кад је устао био је неиспаван, ћутљив и без одлуке шта да уради, шта да каже мајци, хоће ли Бориса прихватити за оца или не?

Кад је Милан довезао Бориса у Кенмур, њих двојица су најпре провозали ауто кроз неколико улица између нових кућа, направљених све од дрвета, које су изгледале феноменално лепо, као у бајци. А кад је Милан довезао ауто до Дуњине адресе, рекао је Борису да он њега зове кад' буде желео да се враћају, а дотле он ће провести време где он буде желео и нека он не брине о њему. Милан је решио да, док чека Бориса, у међувремену посети Бенф, који је био удаљен свега око 18 до 20 км.

Борис је дошао пар минута иза уговореног времена и нашао Дуњу и Борислава код куће. Дуњин муж Мајкл био је у граду да обави неке пословеи купи потребне намирнице. Очекивали су га свакога часа. Након што су се Борис, Дуња и Борислав испоздрављали, уз загрљаје и пољупце, Дуња га је најпре понудила да седне, попили су пиће, а затим је она предложила:

-Добро нам дошао и желимо ти пријатан боравак, желимо да се осећаш као код својих. Предлажем ти две могућности: Да ручамо овде, па затим одемо у град на пиће или да идемо одмах у град, па да тамо и ручамо.

-Хвала вам на пријему, драго ми је да вас видим срећне, одговори јој Борис и додаде: -Мени је свеједно где ћемо пре, ја сам првенствено данас код вас да сазнам истину, која је и за мене потпуна непознаница, а верујем да је још већа за Борислава. Ја желим да дођемо до истине, која ће за Борислава пре свега значити његову животну одлуку, а такође и за мене лично. Уколико се докаже истинитом чињеница коју си нам саопштила пре два дана ја ћу бити најсрећнији човек на свету, да сам у својим позним годинама добио веома доброг и лепог сина.

-Хајдемо онда у град, сешћемо у ресторан, договорити се о свему, шта да предузмемо, па ћемо тамо и ручати, предложи Дуња.

И одвезли су се до центра симпатичног градиће, савијеног у котлини између високих планинских венаца, на чијим врховима се још видео снег, a кроз сам град протиче река Бов (Bow River) и сели у ресторан поред Сентениел парка. Након што их је келнер послужио, Дуња ће почети своју исповест Борису, о чему је већ упознала сина:

-Ти се Борис сећаш да смо се у Новом Саду Ти и ја волели и били обострано заљубљени једно у друго. Били смо прве љубави једно другоме и обострано смо се истински волели.

-Тачно, потврди јој Борис, а Дуња затим настави: -Е, али ти ниси приметио шта сам ја тада урадила. - Сачувала сам твоју сперму, кријући је од тебе.

-Стварно ништа нисам приметио и никада о томе нисам ништа ни чуо нити се о томе информисао, одговори јој Борис.

-То сам сачувала, а на факултету се консултовала са својом професорицом, за случај да ми било када затреба за вештачку оплодњу. Када смо утврдили да неможемо имати деце и контролисали се, потврђено је да је Слободан био стерилан и тада сам му рекла шта сам саувала. Он се потпуно сложио да пробамо вештачку оплодњу, па ако успе, он ће дете прознати као своје. Оплодња је успела из трећег покушаја и ето Борислав је рођен. Њему никада о томе нисмо говорили, једноставно нисмо га желели оптерећивати, јер нисмо очекивали да ће Слободан погинути, а теби се Борис нисмо никада надали, да ћемо се икада срести у животу. Можда смо погрешили, можда би боље било да смо то детету рекли док је још био мали, лакше би он то прихватио. А ето живот нас је ипак случајно саставио и ту смо, па ја предлажем да вас двојица дате крв на анализу за ДНК, па ако се потврди да сте своји, нека нам је свима са срећом.

Борис: -Ја се слажем да анализирамо крв и радоваће ме уколико се потврди да смо исте крви. Ја предлажем да то учинимо док сам ја још овде, ако можемо још данас?

Пристанак је дао и Борислав и отишли су у локалну амбуланту и дали крв, са налогом да се анализира ДНК. Речено им је да ће резултат стићи између две и три седмице.

Враћајући се кући договорили су се да Борис поново допутује код Дуње и Мајкла и да ће бити њихов гост, уколико резултат буде позитиван. Уколико буде негативан, Борис је изразио мишљење да у том случају он неби желео да им прави неприлике. Што се тиче Мајкла, обзиром да је Дуња недавно венчана са њим, Борис је рекао Дуњи да она са њим то договори како она мисли да ће бити најбоље, јер он неби желео да се меша у њихове односе. Када су се Борис и Мајкл срели, након што је Мајкл дошао кући, у Мајкловој и Дуњиној кући, Дуња је Бориса представила као свога пријатеља из детињства. Они су мало попричали, упознали се и Борис им се захвалио на свему. Позвао је Милана телефоном да дође по њега и да се они враћају.

Са Бориславом се загрлио и пољубио, а затим исто то учинио са Дуњом. Са Мајклом се поздравио и још једном свима захвалио на пријему, пожелевши свима свако добро и срећу, напустио им је кућу. Сви су му махали, а Дуња и Борислав су га испратили до кола.

Борис се сутрадан вратио у Торонто, а Борислав је још остао код мајке и очуха у Кенмуру. Дуња је настојала да сину што прикладније објасни свој поступак, како би он то разумео и прихватио. Обзиром да је он одрастао незнајући за тај случај није му било лако да то прихвати, али је био довољно образован и опредељен за научна достигнућа, па је вештачку оплодњу разумео и постепено почео да свој случај прихвата као истинит. Борис им се јавио телефоном када је стигао својој кући и замолио Дуњу да му јави резултат ДНК чим га буде добила.

И управо након три седмице резултат је стигао на адресу Дуње у Кенмур. Када је она примила пошиљку дуго је држала писмо у рукама и деловала уплашено, очекујући какав је унутра његов садржај. А када га је отворила, није могла веровати својим очима, вриснула је од среће. Борислав је одмах схватио да је резултат позитиван и са осмехом јој је пришао, загрлио мајку и упитао је:

-Да ли је истина, имам ли ја оца?

-Имаш, одговори му мајка! И снажно га поче грлити и љубити. Борислав ју је загрлио и пустио је да се она од среће исплаче. Дуња је осећала задовољство да јој се остварила животна жеља, иако је била недавно удата за Канађанина, са којим је имала леп живот.

Након сат времена, када се смирила, телефонирала је Борису, диктирајући му резултат:

DNK Борис Дражић Борислав Драгић

DYS3931212

DYS3902323

DYS191515

DYS3911010

DYS385a1515

DYS385b1010

DYS4391212

DYS389i1212

DYS3921212

DYS389ii2828

DYS4581616

DYS4371414

DYS4481919

YGATAH41111

DYS4561414

DYS5761818

DYS5701818

DYS438 9 9

Кад је Борис чуо резултат, да се ДНК у потпуности слаже за обадвојицу, обећао је да ће одмах резервисати авио карту и јавити им време доласка. -Тај резултат морамо свечано прославити, додао је и поздрави их до следећег виђења.

КРАЈ

У Отави, Канада, Фебруара 2018

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: