детаљ слике: КРК Арт дизајн

МАЧКА

Ето, можда би управо тако  и требало да изгледа права љубав – да буде не обавезујућа, непримјетна, ненаметљива, без превеликих пaдова и успона, сталног доказивања… Да се једноставно воли и да се покаже не присна доброта кад је једној страни тешко, кад су помоћ и саосјећање потребни.

Тако некако се волимо моја мачка и ја. Дошла је код нас као сироче. Њена прва газдарица код које је провела неколико седмица до усвајања, одмах јој је прочитала нарав и упозорила нас: „Ако желите мазну мачку, мачку коју ћете држати на крилу, која ће се радовати кад вас види, туговати кад вас нема, онда потражите неку другу или најбоље узмите пса. Ова нема ни једну од тих особина. Знатижељна је и жели да буде ту негдје у околини кад се нешто дешава; туђинце не воли, не подноси буку, гужву, ужурбаност… Воли ред и хармонију.“

Био сам неодлучан, а онда јој нисам могао одољети: свидјело ми се како ме недужно погледала преко рамена као нека милоока дјевојка и само што није упитала: „ Да ли вас је убиједила? Испуњавам ли ваше критерије?“

Испоставило се да је првобитна газдарица била изванредан познавалац мачје природе: погодила је до најмање ситнице све карактерне црте наше нове кућне љубимице.

Отад, преко 15 година, живимо тако: она покрај нас укућана и ми покрај ње - без превише додирних тачака и превеликих излива емоција. Не мазим је, али волим да је ту негдје близу мене на за њу сигурној раздаљини, коју она непогрешиво одређује тако да је не могу докучити сем ако се добро протегнем. Тражи упорно у без устезања оно што мисли да јој припада и не одустаје док не добије. Никакву захвалност не показује. Уистину је знатижељна и никаква кућна поправка, која није превише бучна, прелиставање папира покрај ладице на поду, или било какве активности кад су сви укућани на окупу, не може проћи без ње. Госте и туђинце не подноси и склања им се с пута. Пошто посјетиоци у нашу зграду могу ући тек кад унесу приступни код, након чега телефон зазвони другачије - мало краће и чешће него код обичног телефонског позива, хитро се склања негдје испод кревета или лежаја и појављује се тек након што и посљедњи страни глас утихне и све се смири.

Но, једном приликом се десило мало чудо. Негдје око два сата послије поноћи осјетио сам резак бол у предјелу грудног коша, гушење, бол у предјелу вилице… Помислио са крајичком свијести: „Ту смо дакле. То би могао бити прибојавани гост - инфаркт. Ту си, дакле, непознати и непозвани не значе којег очекујем већ неколико година као логичну посљедицу мог нездравог, пре афективног и сикриљивог живота.“

Некако сам се довукао до телефона. Окренуо број. Прибрани глас с друге стране линије ме одмах упутио да узмем андол и да почнем да га лагано жвачем, рекао ми је да останем присебан и да су кола хитне помоћи ту у близини нашег кварта, те да ће се особље сваког час појавити на вратима. Спустио сам слушалицу и, уистину, неколико тренутака касније огласио се карактеристични звук телефона – медицинско особље хитне помоћи је већ било у приземљу и чекало да их пустим у зграду. Моја жена је ломила прсте. Кћерка је гледала некуд у једну тачку, а мени је, јер ваљда у критичним случајевима по некој нелогичној закон исти пажњу обраћамо на небитне ситнице, поглед пао на нашу мачку која се читаво вријеме, откaд су се свјетла упалила у дневној соби, није одмицала од мојих ногу. Одустала је од свог уобичајеног ритуала удаљавања из собе истог часа чим зачује другачији звук телефона.

Неколико минута касније зачуло се куцање на вратима и у стан је ступило двоје болничара у флуоресцентним наранџастим јакнама, џиновским зимским чизмама, са окаченим радио станицама преко прса; носили су између себе не расклопљена носила, металну торбу са комплетном апаратуром за кардио мјерења, кожну торбу са осталим апаратима и уређајима.

Због опреме и одјеће, као и начина корачања са укрућеним кољенима, подсјећали су на космонауте. Све своје справе и опрему су најприје одложили на под, приступили су свако своје стране до моје фотеље и одмах почели са прегледом и успостављањем дијагнозе. Опет сам крајичком ока погледамо према поду – између џиновских зимских чизама болничара низ које се сада циједио отопљени снијег и мојих босих ногу у папучама, мачка је и даље непомично чучала и гледала ме погледом милооке дјевојке као оног дана кад сам је преузео из сиротишта. Зазвецкали су инструменти, зароптала је пумпица на апарату за мјерење крвног притиска, зазујао је кардиограм, а мачка се није ни помјерила… Шкљоцнуле се бравице на носилима која су сада стајала усправљена на точкићима, а мачка је и даље непомично чучала на свом мјесту… Откопчани су и олабављени каишеви и положен сам на колица, а мачка се сада помјерила и стала покрај фотеље... Остала је у том положају, како ме кћерка касније извијестила, док јој из видокруга није ишчезло дно колица, цвилећи точкови који су само накратко поскочили кад су прелазили преко прага и газда који је у хоризонталном положају напуштао заједнички дом…

Испоставило се да онај незвани гост, који је својим симптомима неодољиво подсјећао на инфаркт, заправо није био инфаркт, него приклијештени нерв у предјелу врата, тако да сам се истог јутра вратио кући. Мачка ме као и обично дочекала покрај врата. Својим позорљивим погледом је установила да се ништа озбиљно није десило и да се живот може вратити у колотечину.

И поново се и даље држи подаље од мене, не дозвољава да је било ко помази, клони се туђинаца, буке, нереда и склања се испод кревета чим се телефон огласи кратко и у краћим временским интервалима.

Немам другог објашњења сем претпоставке да изгледа и у животињском свијету постоје појавни облици карактера који се клоне претјераних и неконтролисаних излива емоција, неизражених афектација, падања у заносе и чија je љубав управо онаква каква би можда и требало да буде: не обавезујућа, непримјетна, без превеликих пaдова и успона, сталног доказивања… Да се једноставно воли и да се покаже не присна доброта кад је једној страни тешко, кад су помоћ и саосјећање потребни.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: