И НА КРАЈУ ЉУБАВ ПИСЦА
Ја сам коцка или троугао из кога гвири одрешит човек без икакве геометрије. Ко сам ја? И љубав и цивилизација и градови и срећа и несрећа гребу моје огледало. Али да ли то огледало постоји?
Волим само најлепшу жену. Лепша је од цивилизације, среће, несреће, градова, бола, зла, добра, катедрала, отпадака по улицама. Лепша је од свих мојих превара, земљотреса, измишљених интервјуа, поза и чашћавања невидљивих људи који постоје разапети у неколико срца мојих одлазака.
Са том најлепшом женом ходам по ивици свих затварања, отварања, песама, нерођених свих екстремности што нас усисавају у себе и испљуну у унакрсне погледе баш нашег града. Досађивао сам се као добро, као зло, као деца, као ствари, као старци, као летњи дан, као олуја, као лопови, као пожари што не знају зашто спаљују баш најдрагоценије грађевине, као екстремности мог празног места у простору.
Из мог огледала у које додуше још нисам ушао чујем вапаје жртава ратова, убијених, разапетих, болесних, кљакавих, губавих, колеричних, запостављених, жртава љубави засејаних тиранијом чулности и свих могућих присуства и одсуства, али све њих обједињује глас моје лепе жене која чита моју још ненаписану књигу о патњи.
За то време ја покушавам да уђем у то огледало живота. То огледало гребе моје речи и бори се да што скупље прода своју кожу патње и љубави мом уласку у њега.
