|
|
|
РЕБРО ВИШЕ - СЛИКА ЖЕНЕ У ПОЕЗИЈИ И ПРОЗИ МИЛИЦЕ ЈЕФТИМИЈЕВИЋ ЛИЛИЋ  | Драгана В. Тодоресков | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
РЕБРО ВИШЕ СЛИКА ЖЕНЕ У ПОЕЗИЈИ И ПРОЗИ МИЛИЦЕ ЈЕФТИМИЈЕВИЋ ЛИЛИЋ
Јер ко је Други Ко си и сам, знаш ли?
Др. Драгана В. Тодоресков Три су важна поетска исходишта поезије Милице Јефтимијевић Лилић: хришћанство, рефлексија, усмерена, између осталог, и на промишљање песничког чина, као и љубав. Граница међу њима само је условна, јер се не може говорити о љубави која не подразумева снажну емоцију за ближњег и за врховни принцип небеског и земаљског поретка, а, с друге стране, њену контемплативност одликује дубока, готово медитативна посвећеност трагањима за одговорима на круцијална питања односа између жене и мушкарца, са свим атрибутима снажног духовног прожимања између два бића које се врхуни у божанском принципу. Песникиња сложене имагинације, бритке и јасне речи, веристички настројена када пева о усуду властитог народа, посве је лична када посматра непосредни друштвени миље. Пишем лична, али не мислим субјективна у значењу пристрасна, иако (не)пристрасност није квалификација релевантна за поезију. Овде би се пре могло говорити о песникињи снажног заноса и оштроумног, проницљивог перципирања и експлицитног поетског вјерују, које каткад проговара језиком колективног, усудом обележеног и прогнаног народа а каткад посве женским писмом, једном суптилном отвореношћу и непосредношћу. Ко је, дакле, жена у поезији М. Јефтимијевић Лилић? Она је „пољана непрегледна/ Спруд што стрши,/ Травка у камењару - /Гост непозвани./“ У првом лицу, у монолошкој форми одвија се усуд постајања и остајања „птицом прикованом за тле“ (Жена). На том беспућу „чудног чуна“ кроз које трасира себи пут Миличина песма, жена је комплексно биће, створитељка и даватељка, кротитељка и оно ребро вишка које је дистанцира, дислоцира од мушког забрана у којем тек врисак побуне може свратити пажњу јаких мушких субјеката на властиту егзистенцију. Управо тај врисак, та побуна јесте означавање различитости, но каткад и јаз који дели женско биће од мушког. Зато је и творчев мозаик у истоименој песми прилика да се женскост и творачка енергија која је обновољива и флуктуирајућа, опише као древна магија: „Између безброј нестајања/ Постанем на час -/ Уобличе ме слова, узвици, тачке.“ Уобличе ме слова, узвици, тачке Оно што је привидно нестало, јавља се у посве новим формама. Дакако, није реч само о женском принципу, већ и о једном процесу стварања који има елементе субверзивности, како спрам владајућег поретка, исте оне лажи против које устаје Матера Човекова Душана Васиљева („Да видиш није преимућство/ Морање да кажеш ти прети/ Ма како бежао и ћутао“), јер тестамент, јасно је, „сричу среброљупци“. Међутим, оно што овакав поредак заснован на лажи, ово патолошко доба одржава као стабилни систем, јесте масовна летаргија, стање које доприноси да ништа „у дубокој хибернацији не видимо“, једна општа конспирација свих ентитета који подразумевају хуманистичку атрибуцију, а у коју песничко биће продире минуциозном техником, прецизно дефинишући све аномалије на које се може одговорити једино скепсом. Жена која се супротставља датом друштвеном поретку јесте управо она фигура која не само што зазива врховно божанство (најпре као ентички корелатив) већ и открива ону мисеовску радост плакања у истоименој песми: „Боже, којег спасења/ моћи се исплакати!“ Јер, емоција и њен излив и даље је моћ, преимућство, готово „једина радост испод неба“, како је певао А. Де Мисе. Туга је лепа, јер она је јемац духа, залог постојања принципа који се опиру пукој телесности (Похвала Тузи, У славу бола). Плач је једнако и приватни колико и јавни чин, гест побуне, врисак: „Испрати мораш сузом/ да боље видиш траг/ записа баченог теби.//“, читамо у песми Суфлер Суштина. Исти тај запис прелази мистичан пут од божанског свитка, преко искуственог, оџивљеног – у које ваља убројати и сеобу, јер, како читамо у Уласку у легенду, „залупила сам и своје чуло вида – срце/ и кренула са уплаканим кћерима/ у нову, можда последњу сеобу с Југа./“, све до суптилне имагинације која тражи и неретко налази ону жуђену реч да буде ишчитан као запис лирске, женске душе, као ризница бића. Зато је бег од свега, „општег расула и општих места,/ непотребног именовања и рекреирања/ историје, маште, колажа мучнине“ управо пут ка чистој, непатвореној спиритуалности, ка оној дивинизацији која је неретко синоним певања као општења са вишим принципом. На том и таквом контакту, дару и уздарју заснива се рефлексивност поезије М. Јефтимијевић Лилић, тај суоднос и интеракција јемац је али и полазна основа њеног песничког уздисања, суштине жене која пева после рата, погрома и сеоба. Стога синтагма одвијање свитка, како је и насловљена књига сабраних и нових песама Миличиних, имплицира дијалог са Творцем као императивом, као непресушном инспирацијом, као, најпосле, оним који свитак шаље и нуди, наравно, безброј начина „одмотавања“, декодирања властите речи, безброј начина читања. Особеност метафора и слика песникиње лежи баш у том позивању на праизвор, на Творачки принцип, на оно ребро вишка које се сећа свог прапочетка. Да ли је, дакле, ребро тек вишак или изговор за властитост, бунт, субверзију која креира нове, праведније светове захваљујући имагинацији и креативном потенцијалу какав несумњиво поседује песникиња? Не могу а да се не сложим са Бојаном Стојановић Пантовић, која у поговору књиге Одвијање свитка бележи: „У једној од најлепших песама, Индиго душе, песникиња пева о сукобу између рутинског а неизвесног живота и оног епифанијског тренутка сретања са собом и властитим именом, али и са гласовима предака.“ Тамо где протагонисткиња песме окреће леђа свему пркосно, „како бих боље своје име чула“, почиње древна прича о драматичној потрази за Претком, његовим искуством с једне стране и сопственошћу, те објавом песмотворног процеса с друге. „Пронашла сам јутрос песму једну ја“, пише песникиња у пролошкој, Пронађеној песми најновије књиге, Партенон звездама зидан. То јединство искуства које је древно, прожето тајном и субјекткиње која га у себе прима јесте интеракција која би се могла протумачити и као плодоносна веза из које се жена порађа – песмом, или, илустративно: гласом који је „од тела старији“ (Изговори што мораш). Та песма, та реч „побеђује чак и тамне меандре разума и филозофије који, далеко од тога да просветљавају, како се може помислити или надати, често доводе до песимизма неизвесности света и његових безбројних тајни“, пише Анђела де Лео у предговору песничке књиге Ил фуоцо е ил вербо/Ватра и слово. Зато је управо песма начињена по лику жене, по мери сопства: „Будући моја/ мора имати мој лик,/ мноме створена/ мора осетити моје прсте/ што је грнчарски тешу,/ окрећу, полирају“ (Моћ искуства). Дакле, из космичке везе која, незнано откуда (а учили су нас тек да би правила друштво мушкарцу) рађа се жена која се даље умножава како биолошки тако и творачки. Она је творитељка смисла у причи Сиже случаја, она је земља која чува своју тајну порођаја да би је објавила мушкарцу, којем на тај начин јемчи потомство и враћа веру у властиту мушкост. Рађа, али и обликује песму према својим, цопy пасте правилима и тек тада је поставља интерфејс. Творачки принцип овде је налик мајчинском, јер у песми Никада тако огледање између мајке на самрти и ћерке, која се над њеним одром затиче у болном симиларитету, чак једнакости, открива се сва дубина непорециве једнакости у смрти, али и продужења живота кроз вечно женство, кроз повратак себи (Повратак из књиге Партенон звездама зидан), кроз успостављање женског (Успостављање бића, иста књига). У песми Мајчина ода животу слави се биолошка, социолошка и васпитна улога жене, кроз непрекидно поређење са бездетним и хендикепираним родитељима. Нимало случајно, загрљајем лепоте оличене кроз женско потомство, завршава се претпоследња песничка збирка Милице Јефтимијевић Лилић. У славу, дакле, Матере Женине! Све што си не појмих о себи Ако је фаза самоспознаје у поезији Милице Јефтимијевић Лилић повезана, поред самопосматрања, за идентитетску потрагу кроз слику мајке и кћерки, онда је један од путева ка изналажењу властитости однос према мушком субјекту, према другости оличеној у (не)адекватном објекту чежње. Као што сам већ напоменула, љубав је једна од најважнијих тематско-мотивских преокупација у поетском писму Миличином, али и у прозном дискурсу. У песми Ватра и сен љубав је подстицај за трансформацију, провокација за дрски одговор препун наговештаја, али и позив на игру: „И нећеш знати кад стижем – кад бежим/ У теби до ребара укопана/ Опсади твојој недоступна/ Ватра и сен под небесима.“// Управо је разарајућа али и самообнављајућа снага љубави – оно о чему налазимо потврду и у Мистерији љубави: „Без поговора/ И неопозиво изјављујем:/ Проглашавам те патолошком појавом/ Мог несна“// - прожета мистиком, просветљењем али и непрекидним преиспитивањем граница идентитета. Јер, тамо где се протагонисткиња песме одређује спрам бића ком се обраћа као „свемир без мира“ (у чему би се могла назрети и игра речима, јер када се речи свемир одузме други слог, добија се прилог све; дакле – све сам), тамо где женино порекло и егзистенцију треба тражити у мушком ребру, успоставља се симбиотски однос, од двоје се ствара једно тело. Отуда низ песама Милице Јефтимијевић Лилић има барем двојаку симболичку прегнантност: песма Прожета тобом може се тумачити и као љубавна, при чему субјекткиња слави вољено биће, цитирајући молитву, али и као песма превасходно религиозне тематике. Када каже „Прожета тобом ко икона духом“, песникиња трасира две стазе у декодирању. Љубав је, дакле, и најтврђа вера, али она нужно није стање заљубљености већ процес истинског међусобног прожимања и самопотврде задовољавајућим одговором. Зато је љубав попут свете тајне недокучива људском уму, непојмиљива разуму и неподложна научном објашњењу, баш као и религиозност. Љубав ова, једна од најефектинијих песама Миличиних, управо поређењима, лирским паралелизмима и другим стилским средствима настоји да опише љубав. Последња строфа у знаку је сумирања свега наведеног у претходне три строфе, али и у знаку усложњавања процеса љубави: „Љубав ова између тебе и мене/ нужна је као живот/ тешка је као сидро,/ плаха је као киша.“//Порицање дефинисања стога се пре може читати у афирмативном кључу, јер се након пролошког, песимистичког дискурса препричаног разговора, руши установљени философски проседе и уводи Ерос, као и „истински час бивања/ У смислу припадања.“ У песми Страст битисања читамо: „Запловићу ти крвотком/ ко витка шајка Дунавом/ да те испуним, озвездам/ узвисим до бескраја.“ Међутим, даље се драма узајамности отвара према мушком субјекту, који је виђен као центар моћи, те као такав, способан да просветли: „да спознаш моћ којом ме дариваш/подижеш, просветљујеш.“ Припадање, безусловност љубави очитује се у приповеци Лунарном стазом са мелодрамским крајем у којем пар одлучује да заједно пође на последње путовање, у смрт. С друге стране, у песми Залуд елементи клетве, древне фолклорне врсте, тужбалице па чак и наслута додолских песама с једне стране, као и дискурс чежње и непосредног зазивања вољеног бића с друге стране, укрштају се а нагла промена ритма песме постиже се непрекидним варирањем дужине стихова: „Дува ветар, сан пустоши,/ Ти далеко!/ Коме шапћеш речи миља/ Пред починак/ не заспао.../ Залуд чекам,/ Ветар кишу не доноси - /Сузе радост.“ Слично је и у Пенелопиној клетви, где се антички митови и интертекстуална релација са Одисејом трансформише у клетву, у којој главну реч нема више господин Нико, путник чије путовање траје безмало колико и његово војевање, већ жена, она која исписује приватну историју, чува напуштено огњиште и бди над својом љубављу док у исти мах изражава дубоку скепсу гледе (не)узвраћених емоција. Чини се да је топос пута нераскидиво повезан са мушким субјектом. Када се у песми одлази, то готово по правилу чини мушкарац. Жена је Пенелопа, она која чека, која пристаје на нужност растанка, привременог или трајног, али неретко и она која стаје на пут (Да се још једном родиш). У причи Они читамо: „Попут оне старе плетиље из песме и она доживљава суочавање са узалудношћу свога труда, јер ноћ поништи оно што целога дана ствара.“ У причи Истрчати из себе самоћа је онај окидач који ставља упитник испред смисла, инхибитор женскости која се, будући да нема у шта да инвестира, растаче. Како се никаква супституција не нуди напуштеној и крхкој природи, прича као да кореспондира са завршетком песме Неразделно, који гласи: „У најдубљој сумњи у све/ Срешћеш моје очи што знају/ Да се, једном сломљени,/ Као ми,/ Никоме више цели не дају.//“ Део поетског корпуса љубавне тематике подразумева и нешто већи уплив еротског наслута. У песми Безазлени, писаној, као и многе од наведених песама у којима се апострофира мушки субјект, у форми посланице, читамо: „Опет ме походиш нему/ Будиш из нота звук.“ Све је остављено по страни – и питање греха, морала и опроштаја, постоји само занос љубавне чежње, одговор на политику телесности у којој жена „ко жедна пијавица/ отров из тебе прима“, транспарентан тријумф пути и страсти, једне очите хистерије, чија „абразивна природа патријархату супротставља есенцијално женско, а привидном миру чисту, свету распомамљеност екстазе“ (Ј. Евола).И док је у Укрштеној моћи жена „збуњена од чежње нема“, ипак, она коју „са страшних даљина/ Зове ме својом Драгом“, дотле је у Шехерезадиној новој кореографији распомамљена, исконска страст јемац опстанка „обострано поробљених“. Ипак, у песми Присутност одсутности одлази управо жена која више није ни Пенелопа, ни Симон де Бовоар, нити Марина Цветајева, већ Лилит, „увек захтевна“. Женски глас овде проговара у име неспутане, ослобођене енергије, која заводи ради самог чина заводјења а не ради финалног резултата. Јер, као што Бодријар бележи, „заводница претвара и саму жељу у илузију. За њу не постоји истина жеље или тела, као ни било која друга. Љубав и сексуални чин могу постати објекат завођења једино ако се преобразе у еклиптичну форму искрсавања/ишчезавања, то јест ако задобију дисконтинуитет који одстрањује сваки афекат, задовољство, однос, да би потврдио надмоћну природу завођења, трансцедентну естетику завођења, за разлику од именентне етике задовољства жеље“. Ова високофреквентна енергија жене сведена је на игру у којој је мушки субјект самообјект задовољења тренутне пожуде, а никако, као што је то чешће случај у песничком писму Милице Јефтимијевић Лилић, извор самоодређења кроз другог и кроз симбиотски однос са њим. Приповетка Златоусти иде у правцу чудног распомамљивања слободне сексуалне енергије у којој је мушкарац у исти мах и хендикепиран, хоспитализован али и онај који се доима готово животињском снагом када узима болничарку, која нема довољно снаге да му се супротстави, верујући још једино у милост телесног спасења, у благотворни ефекат телесног спајања. Ипак, жена је та која је даривалац снаге и виталитета. Иако по својој вокацији превасходно ауторка женског писма (отвореност, непосредност емоција, флуктуација и хибридност поступака и тематско-мотивског склопа), жена у поезији и прози Милице јефтимијевић Лилић није ни изблиза налик на провокативну, циничну и јетку феминисткињу какву срећемо у једном корпусу српских песникиња. Саткана од снова и чежње, потраге за самоспознајом и за остварењем кроз један – рекло би се у потрошачком друштву, друштву ограниченог временског трајања и једнократних веза где је човек човеку само пролазник – архаичнији модел (пре)давања, даривања властитости, као и непоколебљиве вере у креативну, исцелитељску и мистериозну силу љубави. Стога је њен дискурс лишен наглашене потребе за вулгарношћу, он је сведен и суптилан, испуњен вером и молитвом, кадар да контурама женског лица која песникиња и прозаисткиња портретише упише кокетни, лични, надасве женствени осмех, осмех пун поверења и наде.
|