детаљ слике: КРК Арт дизајн

ИСКРЕ СВЕВРЕМЕНА

(О књизи „Од суботе до недеље“, Леа Бутнара, АСоглас, 2022)

Ако се песник рађа да пева о себству и људима пратећи бруј унутрашње мелодије бића, спотичући се о сопствене препреке  и с лакоћом проналазећи упоришта и крила за нове суноврате, онда је песничка књига „Први период“ у којој је избор с почетка стваралаштва Леа Бутнара истакнутог румунског и молдавског песника, књижевника, публицисте, новинара и антологичара, потврда песничке улоге у свету.

Књига „Од суботе до недеље“ стихови из XX века, четврта је песничка књига са којом српски читаоци имају прилику да се упознају, („Одсуство негатива“, „Пространство у снегу“  и двојезична „Панта Реи/Скадарлија траје“) а прва у којој су на једном месту обједињене песме аутора настајале од седамдесетих до деведесетих година и припадају првом периоду његовог стваралаштва.

Било да пише о љубави, сменама годишњих доба,  трави, мајци, или се пита  шта се дешава са Сизифовим каменом кроз векове, Лео Бутнару успева да се измести из свакодневног и уобичајеног погледа на поменуте појаве. Његов је хоризонт изван досега људског ока иако се чини да је постојано присутан тик у оном што је испред. Да је песник прозорљив посматрач, а његово упориште свевремје, видимо у стиховима:

Цветови сунцокрета —

античке древне монете,

медаље

на њима разликујем барељеф

простог сејача —

претходника свих потоњих 

височанстава.

Песник је и аналитичан посматрач људских карактера као што можемо да приметимо у песми „Ако се деси“ где нам аутор даје на увид како поступа сујетан, а како великодушан човек „ако се  се деси да неко од нас мора да ишчупа своје срце из груди“:

„сујетан човек

пасти у очајање видећи

да је његово срце, авај,

само топла грудва,

а никако Данкова бакља.

великодушан ће човек

то мирно примити

позваће децу,

ону што се грудвају,

да би док  топлина не угасне

мало огрејала руке...

подсетивши нас овим стиховима на речи једног од највећих писаца свих времена, Достојевског: “Човече, човече, без имало самилости не може се живети…”

Лео Бутнару је у овом првом периоду стварања, стиховима из XX века, заокупљен многим темама, гавраном, изгубљеним рајем, Сизифом, Баховим фугама, призорима из родног Кишењева, Шекспиром, Хамлетом, Орфејем, Демостеном, Месечевом сонатом, првим љубавима и мноштвом других мотива. Кроз њих он саопштава своје виђење света ослањајући се на стихове Михаја Еминескуа из песме „Глоса“

„Време иде и долази,

Све је ново и све старо“.

потврђујући да је сваки стих песника ехо безвремености која гласом мноштва проговара о оном што ће увек мучити човечанство. 

“Песник се спасава кроз постепено ређање слика, а сликар кроз њихову истовременост“, сматрао је Ежен Делакроа, а Лео Бутнару је мештар и слика и метафора, крећући се од детаља као целокупности или обрнуто он виртуозним ређањем поетских слика ствара призор који задуго остаје у читаочевом сећању.

„Застани у ишчекивању

и немој случајно да уплашиш тишину

што је јутарњом зором задивљена...“

саветује нас песник указујући на непрестану журбу и свеопшту какофонију краткотрајних, свакодневних сензација у којој испуштамо из вида оно најдрагоценије, тишину бића која оваплоћење налази тек у сагласју са природом јер „живот се рађа у тишини, човек умире у тишини, Бог се сусреће у тишини. (Дитрик Боноефер) 

„О, Господе, поново нас, небраћу,

збратими 

што смо срца своја као јабуку раздора

у гордости појели!“

Узвикује песник свестан да је гордост први људски грех који чини да заборавимо на ближњег, на то  да је у сваком човеку сакривен лик Божји.

У песми „Мост преко Куболте“ примећујемо сличност са песмом „Долап“ једним од најбољих српских песника. Лео Бутнару исписује:

Вероватно га не бих ни приметио док је шкрипио

да није ове сличности

са сивим уморним коњем

који је пао на колена...

пишући о мосту преко речице Куболте који опстаје годинама изложен ветру, киши, снегу, сунчевим зрацима који, ето, чак не би ни приметио да се није огласио болном шкрипом и при најмањем додиру ветра. Милан Ракић, пак, човечији живот приказује кроз мотив живота једног коња који непрестано вуче долап у безнађу свакодневно поновљених радњи које симболизују живот испуњен мукотрпним радом чија је награда мир добре раке. За Леа Бутнара је мост приказан као уморни коњ који је, такође, занемоћао, од употребе и старости и који се, попут вранца Милана Ракића нада смирају.

Обраћајући се Поезији, аутор узвикује:

„Поезијо,

утехо и отрове

ти никога не чиниш

истински срећним,

само —

мање несрећним...

Но, може ли песник да се оглуши о небески зов, о титрај душе о бол коју једино стихујући  макар мало може да залечи. А дубока бол, разочарење не морају бити пут ка клонући, напротив, она је почесто једино преостало, једва титраво светло ка отпору према свему што тишти сваког појединца, а озборено је стиховима.  И тада ће, прошавши Сцилу и Харибду, духовне земљотресе, песник научити да у напуклом види целину, у испуцалом обиље кишних дана, у грчу осмех који ништа не може прикрити. Тек тада ће, како то исписује Лео Бутнару:

„ономе коме је дато да предвиди

да ће се ускоро хипнотичким сјајем

отворити очи новорођене јагњади

и постаће светлије од трешања

што расту на високој обали

попут беле пене на брду —

не, не реке, већ саме Вечности“. 

Јер, после свега остаје Ода, остаје наклон оном ко је шибан  немилосрдним ветровима судбине, а семе доброте и милосрђа штедро дарује:

Ти — који ништа ниси освојио

али умеш да владаш собом,

ти — који жалиш оне

чија је несрећна судбина

налик твојој као јаје јајету;

ти — који увек безнадежно дајеш

својој сабраћи по несрећи

делић од свог зрнца радости ;

ти — који ниси однео победу,

али, ипак ниси поражен... 

Поетска ризница „Од суботе до недеље“, аутора Леа Бутнара, потврђује да је истинско стваралаштво и бол и катарза, ослобођење од духовних и телесних стихија кроз трагања и искушења. Само је себи и отров и мелемље стварајући се ни из чега и истовремено бивајући свевремено, потврђујући  да „све је прелаз, мост чији се крајеви губе у бесконачности“. И. Андрић)

 

Лео Бутнару је рођен 1949. године у селу Негурени (Молдавија). Песник, прозни писац, публициста, књижевни критичар, преводилац. Лауреат многих књижевних награда Савеза писаца Молдавије и Савеза писаца Румуније, Министарства културе Молдавије, Националне награде Републике Молдавије. Победник Сверумунског турнира за песнике (2016.). Има низ највиших државних награда Молдавије и Румуније. Дебитовао је књигом песама „Крило на светлости“ (1976.). У Молдавији и Румунији објавио је око 90 књига разних жанрова. Његове појединачне књиге преведене су на руски, француски, бугарски, немачки, пољски, српски (збирка „Одсуство негатива“, „Простор у снегу“ и двојезична књига „Панта Реи/Скадарлија траје“), украјински, азербејџански и татарски језик. Саставио је и објавио низ антологија, укључујући антологије руске авангарде (поезија, проза, драматургија, манифести), украјинске авангарде итд. Председник је кишињевског огранка Румунског савеза писаца. Од стране Удружења књижевника предложен за Нобелову награду. Живи у Кишињеву (Молдавија).

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: