НА ПОЧЕТКУ 2019.
Тек, поноћ је минула; замишљен, озбиљног лица, утонуо у неке давне мисли, лактовима ослоњен на даске грубо истесаног дрвеног стола пуног књига – г. Брига, дежура. Погледавши кроз прозор, у тмину, преко догорјеле свијеће, помисли које ли је вријеме. Више по нахођењу него по техници. Сат му је одавно стао.
У кући до његове, улаз рефлекторима освијетљен. До собних врата, од Високе зграде Власт, води „Блистава стаза Успјеха“, како је зову „успјешни“. Доминира читавим простором. Народ је зове улица Наивних. На столу отворена друга боца вискија, синоћ, у сам сумрак приспјела, у једном од картона пуних поклона. Прекрстивши ногу преко ноге, и први пут рукама савијеним на прсима, у облику лежеће „осмице“, уваљена у кожну фотељу, црвена лица и прилично, за укупан угођај, неуредне косе, с друге стране одмара се госпођа Несрећа. Свуда наоколо трагови гозбе. Разбацане кости и неукусно скинута (подерана) мрежица с начете шунке на тањиру „Royal Doulton“, најновијем, врхунском производу познате компаније. Опуштених мисли, неоптерећена плановима за будућност, доста охоло, више у њедра него за јавност прозбори: „опет долази моје вријеме. Емисари су на својим мјестима“.
Вечерас сам се појавио на испраћају Старе године. Одабрао сам савршен амбијент. И годину коју очекујем. Долази, нека, још једна година. Сам самцат, сретан и крцат весељем испратих прошлу, успјешну, а сузом натопљену годину. Дочекујем 1888. годину. Утонуо сам у ноћ пуну љубави и разумијевања. Под јелком мноштво књига. Све су прошле цензуру времена и оцјену умне читалачке публике. На овалном столу, још свјеже боје, у тањиру, ни лименом ни керамичком, „брдо“ домаће хране. Пуше се „месне“ кобасице... комад свињског меса нахеро постављен. Из њега се циједи жућкаста, сочна маст. Кисели купус, тек извађен из каце, у главицама, попрскан црвеном паприком отвара апетит... мени се не једе.
Не вриједи ми даље описивати Срећу нестајања. Ионако нема ко да чита. Или, ако чита – не зна да чита. Тај, обично, жваће залогаје „дотјераних“ информација пласираних из „новогодишњих кухиња“. Одлучио сам ноћас Нову годину дочекати сам, – у земљи „Маште, Слободе и Надања“. И остати ту. Пронашао сам коначно мјесто гдје друштво (не)води рачуна о Појединцу, а апарат (институције) државе о Човјеку. Гдје мржња наздравља свако јутро – прошлост.
Из овог собичка свима вам желим сретну и ненајављену 1888. годину.
