О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориВестиМедијиКОЛУМНА


















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Шуковић
Марија Викторија Живановић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Миленковић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


ТЕРАПИЈА

Ђорђо Васић
детаљ слике: КРК Арт дизајн


ТЕРАПИЈА

 

И књиге, као и људи, старе и обољевају. Најчешће у предјелу кичме. Страда им кичемни стуб, сасуши им се туткало као кичмена мождина, па се раскориче, разглаве, а од тога се онда раскупусају и расложе. Ја та обољења гледам са сјетом. Јер књиге су мој дневник, мој подсјетник да сам постојао и радовао се у временима прошлим. Ево, гледам, Кишова „Гробница за Бориса Давидовича“ једноставно само испала из корица, као слика из оквира. „Башта, пепео“, шивена, једва се придржава за корице, као права старица. Првих седам страница се само одвојило и осамосталило, и води неки свој засебан хајдучки живот. Одшиле се и штрче. Испадају. Чим човјек начас не пази, полете кроз ваздух као разигране ластавице. Из „Травничке хронике“, испало читаво прво поглавље као прамен косе. Да, јер и књиге старе и обољевају, чак и када их власник пази и чува. Дотрају једноставно као човјек…

И ја, сваки пут прије заспивања, размишљам како ћу по старе дане изучити књиговезачки занат. И како ћу их све поправити. Набавићу пиштољ за вруће љепило, туткало, ручни савијач, направу за пресмотавање, слагање и, свакако, пресу. Па ћу их поправљати све једну по једну. Враћати им стари живот, подмлађивати их и спашавати. Јер поправљање дотрајалих ствари је добро и корисно. Смирује и надахњује. Пуни добрим осјећајима. Слично, као што несрећне домаћице смирује чишћење. Кување.

Знам то по једној мојој комшиници. Она је патила од несаница и није имала среће с партнерима. Није могла да заспи до један по поноћи. А будила се рано и радила тешко. Као куварица. Па, је због тога мрзила недјеље. И овим другим данима је била натмурена, али је због нечега презирала недјеље. Ишчашивале су је из свакодневне рутине патње. Имала је чак и ритуал мржње. Натуштеног лица је одмах по устајању одлазила у купатило и бањала се по читав сат у мирисним купкама. Онда је сједила у кућном мантилу неосушене косе с даљинским управљачем у руци, пила кафу и мијењала до изнемоглости канале на телевизији. И то све натуштеног лица. Тек након тога је почињала с истинском терапијом. Најприје би скунула завјесе с прозора и ставила их у машину да се перу. Затим би склонила све саксије с цвијећем с прозорске даске и опрала прозоре. Вратила саксије, залила цвијеће, отишла у купатило, напунила кадицу с млаком водом, додала благи детерџент за прање, узела стару мрежасту врећицу од кромпира и почела да освјежава тепих. Да га струже, уклања длаке и мрвице с њега, скида мрље и враћа му стари сјај. Припремање хране није могла да смисли, јер су је, као куварицу, раздраживали мириси јела. Поготово је мрзила пирјани црвени лук и црвене запршке. Па тај звук сјецкања зачина на кухињској дасци – сачувај ме Боже, говорила је себи натуштеног лица. Због тога је радије гладовала. Око три сата је враћала опране завјесе на прозоре и правила колач од готових кора, с надјевом од јагодама и шлагом. И правила нову кафу. У мирису детерџента опраних завјеса, освјеженог тепиха, нове кафе и с колачем од јагода на тањирићу, она би почињала да осјећа благо разведравање њене тужне душе раднице у градској  кухињи гдје једу бескућници и људи с друштвене маргине. Раднице, која пати од несаница и нема среће с партнерима. Јер, чишћење је најбоља терапија. Умирује и оспокојава.

И тако ћу и ја ускоро, по старе дане изучити књиговезачки занат. Набавићу пиштољ за вруће љепило, туткало, ручни савијач, направу за пресмотавање, слагање и, свакако, књиговезачку пресу. Па ћу поправљати своје оштећене и дотрајале књиге - све једну по једну. Враћаћу им стари живот, подмлађивати их и спашавати. Јер поправљање дотрајалих ствари је добро и корисно. Смирује и надахњује. Пуни добрим осјећајима. Исто као и чишћење. То ми је у повјерењу рекла моја стара комшиница. И немам разлога да јој не вјерујем.





ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"