О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориВестиМедијиКОЛУМНА


















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Шуковић
Марија Викторија Живановић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Миленковић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


ПРЕДЊЕ СЕДИШТЕ

Негослава Станојевић
детаљ слике: КРК Арт дизајн




ПРЕДЊЕ СЕДИШТЕ

 

     Да је неко, заглављен у станичној гужви, имао времена да се бави њеном појавом, закључио би најпре да је реч о надасве уморној жени. Уморна је била од данашњег  путовања које је води у нигдину  и од читавог животног пута који ју је ка тој нигдини једном давно повео. Уморна од корака, од терета који носи у рукама, на плећима и на души, од уздаха па чак и од погледа на људе који су је окруживали. Мисли су јој се зауставиле у једној тачки која је, чинило јој се, била почетак свих њених незаустављивих невоља.

     Зато је ваљда и села на предње седиште.   

     Утонула у мисли које је данима превтала у глави, није ни примећивала свраћања аутобуса у успутна места која је као студенткиња упознавала управо преко тих кратких задржавања у њима, кол’ко да из њих изађу путници чије се путовање ту завршавало и да уђу нови. Неко је седео до ње, постала је свесна тога тек када је осетила додир  надлактице корпулентног мушкарца, док је он из џепа сакоа вадио мобилни телефон који је звонио. Ни добро позната, некада омиљена мелодија звона, није променила њено безвољно расположење које се читало тугом на њеном, некада лепом лицу.

     А онда је... онда је задржала дах, претворивши се сва у уво. Мелодичност тог гласа који је с неглумљеном нежношћу срдачно одговарао на телефонски позив, узнемирила је сваки њен нерв и натерала је да се загледа кроз стакло аутобуса као да управо од тог погледа зависи сваки наредни трен њеног живота.

     Немогуће, мислила је, ово се не може десити, па ми се нисмо срели толике деценије, иако сам толико пута са мужем и ћерком одлазила код родитеља и иако смо толико пута шетали улицама које смо нас двоје претходно годинама премеравали држећи се за руке или загрљени како то само заљубљени шипарци знају да буду. Немогуће, пролетало јој је кроз главу, да се не сретнемо толико година током којих заљубљеност, осмех и срећа нису силазили са мог лица. Немогуће, говорила је себи, да га сретнем... да он седи  баш сада, баш ту и баш до мене... у издању у којем не бих волела нико да ме сретне, камо ли он.

     Немогуће, помислио је он док је посматрао искошени полупрофил жене до које је седао док је она изгубљеног погледа тонула у своје мисли... немогуће да нека толико личи на њу. Немогуће, мислио је док се правио да не гледа у њеном правцу, да још нека жена истим покретом склања шишке са чела. Немогуће, говорио је себи, да је нисам срео док сам толико пута прешпартавао улице којима сам знао да се и она креће, када бих чуо да је у граду…  а да сада тек тако, када сам случајно доспео у овај аутобус, седнем баш до ње. Последње свраћање у село пред улазак у њихов град искористио је да сиђе из аутобуса само зато да би могао да је слободно и пажљиво осмотри у повратку.

     „Ниси се нимало променила” – слагао је док се спуштао на седиште до њеног.

       „Нисам’’ – спремно је одговорила као да је очекивала управо ту реченицу и управо од њега – „Као што ни ти ниси.’’

       „Да ли ово значи да хоћеш да причаш са мном... ово мало пута док не стигнемо?’’

       „Само ти причај, знаш да сам одувек радије слушала. Једино што се променило је… ово место. Први пут у животу.’’ – јетко се насмешила.

        „Видим, остала верна свом отпору према вожњи аута. Зашто ниси...’’

        „Околности “– пресекла га је усред реченице  – „Тако се наместило.’’

     „Знам. И немој мислити да ми је драго због тога. Кад си ме... кад си ме два месеца пре свадбе оставила због њега, саопштивши ми да си га само недељу дана од нашег последњег виђења упознала, заљубила се и одлучила да се удаш за њега, све то за само тих недељу дана, срушио ми се читав свет. Срећом, она је била близу и вољна да саслуша, разуме, утеши. Да загрли и каже да ће проћи та бол која ми је на махове мутила разум и говорила ми да кренем првим бусом и разбијем му нос. Или да бар теби опалим шамар. Да ти пожелим да те једном стигне моја тадашња туга.’’

     Извадио је марамицу и обрисао чело.

   „После… после ми је било чак драго што си ме оставила. Ипак, ма колико ти и ја једно другом на крају били само навика, ја теби то никада не бих могао да урадим после толико година. Са њом сам изградио живот какав сам увек прижељкивао са тобом: заједно смо градили кућу док су нам се рађала деца, све троје једно другом до увета. Заједно смо одлазили код њених и код мојих родитеља и код пријатеља, јер обоје сматрамо да је такав ред, нисмо у завади па да свако иде на своју страну. Заједно смо и данас... добро, не баш данас јер је она службено одсутна а мени су се кола покварила па сам морао на пут бусом, али данас у смислу јуче и сада и сутра. Ето, то је мој мали живот у главним цртама. Не жалим се. Извини, нисам хтео да те повредим. Мислиммммм... начуо сам нешто, иако се никада нисам распитивао о твојој породици и нисам ни желео да знам детаље.’’

    Док је регистровала секвенце његовог монолога... испуњене младалачке жеље човека кога је некада волела, али дуже времена мислила да га воли и из навике остајала са њим, кроз главу су јој пролазиле ставке њених задатака за тај дан: потписати уговор са особљем приватног дома за смештај старих и болесних особа, како би сместила мужа о којем више и поред свих упињања није могла да брине сама; свраћање у повратку у центар за одвикавање од дроге, у који је после дугог натезања и одлагања успела да смести ћерку; обилазак гробова родитеља и прерано преминулог брата; коначење у родној кући у коју је планирала да се досели када прекине све везе са градом у који ју је љубав одвела. У који је једном дошла пресрећна и пуна наде, да по договору поштујући обичаје те средине, роди само једно, жељено и вољено дете и гради будућност са човеком који је већ имао саграђену кућу за сина јединца, како је њега свекрва говорила, и обезбеђено радно место омладинског општинског функционера од каријере. И који је за само недељу дана успео да је наведе на прекид оног филма чији је сценарио годинама исписивала са човеком који је сада седео поред ње.

     Од којег га је одбијала помисао да јој тек следи градња куће, рађање најмање троје деце и препитивање њега, сметеног, пред сваки испит на некој вишој ванредној школи, коју је уписао да би удовољио сујети њених родитеља, одлучних у томе да ћерку дају само за "школованог зета". И кога су назвали човеком без будућности.

     А прекиду њене заблуде да ће живот наставити са човеком кога је сматрала својим заувек, пресудила је његова СМС порука коју јој је писао уместо годинама уобичајеног махања са перона, над којом је дуго запањена зурила: да више никада у аутобусу ниси села на предње седиште.

 






ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"