детаљ слике: КРК Арт дизајн

ДЕТЕ ПРВЕ ЉУБАВИ

РОМАН 2019

Предговор

Ово је романсирана, прича о превременој љубави двоје младих, коју њена мајка форсира, и сама још доста млада и жељна сопствене љубави, у настојању да кћерку што пре уда. Младић, Борис, који је био заљубљен у изванредно лепу и згодну девојку, тај губитак надокнађује упорним радом кроз студије. Када завршава факултет он убрзо стиче признања за добар стручни рад, што га одводи у свет и постаје веома признат у својој струци на међународном нивоу. Траг девојке, Дуње, се губи, удаје се за човека кога није волела, већ јој га је мајка, Бранка, одабрала. Готово на почетку Другог светског рата Дуњин отац је погинуо а мајка рано остача усамљена као удовица, са њом, јединицом. Дуња, се сећа своје прве љубави веома често, никако не може да је заборави, али не успева ништа да сазнаје о младићу кога је волела. Она, током последњег рата, и сама тада удовица, веома лепа и згодна, иако избеглица, третирана нехумано, бива уочена од стране канадског генерала, који је заводи и са њом ступа у сексуални однос. Неко време живе као брачни пар, он обећава да ће је оженити, а по завршетку дужности враћа се у свој град, у Канади, не дајући никакве информације ни својој служби нити породици о тој жени из Југославије. Њој се јавио по повратку, само тврдећи да сређује ствари за венчање.

Дуњин син, Борислав, успешно завршава електро-технички факултет, а она у међувремену одлази у Канаду и удаје се за њеног генерала. Када јој син борави у посети долази до неочекиваног и сасвим случајног сусрета Дуње са својом првом љубави, којом приликом она открива сину своју тајну о његовом рођењу, тајну коју је чувала само за себе током целог свога живота. Њих двоје, љубавници из младости, испричаће једно другоме све своје животне детаље и наставити животе одвојено, али срећно. Нека имена и места у овој причи су измишљена, а свака сличност је случајна и ненамерна.

Аутор

Одрастање

Мајско пролетње сунце је огрејало, трава по свим брежуљцима озеленила, а цвеће свуда исцветало и мирише опојно, очаравајуће. Пчеле прелазе са цвета на цвет, сакупљају полен и чује се зујање њихових крила. Међу пчелама се понекад види и неки бумбар. И они су кренули да раде. А и птице, као да су све напустиле своја шумска гнезда и лете у близини кућа. Сва природа се пробудила. Чини се да и поток лепше жубори. Надошле су воде од скорашњих снегова па опрале околне брегове сливајући се ка удолинама. Чују се и прве жабе како крекећу, а роде још нису пристигле да би их угрожавале.

Дечаци истерали стоку на ливаде и почињу да смишљају игре које им се највише допадају. Једни предлажу клисање, други кевање, а трећи би најрадије да играју лоптом.

–Ко има лопту? Упита Борис. Сви погледаше један у другога и почеше се смејати. Нико није донео лопту.

–Можемо се играти ''Труле кобиле'', предложи Петар, зато нам не требају никакве справе. Други пут ко има лопту нека је понесе па ћемо играти фудбал. Само требало би да нас буде довољно да се можемо поделити у две екипе. Сви се сложише и почеше се намештати за ''Трулу кобилу''.

Сунце је већ било угрејало, краве и овце мирно пасу, а дечаци се занели у игри да нису ни приметили да су неке краве ушле у већ озеленелу пшеницу у суседним њивама. Брзо су их морали вратити на пашњак, како их неби приметио неко од власника пшенице. Договорише се да један од дечака мора увек да стражари, да им стока не одлази у штету и да их неби неко видео.

Тако су текли дани Подгрмечких дечака, док нису били у школи, и то су им била срећна времена из најраније младости. Тек пар година пре тога сви су изашли из рата и сва села су осиромашена. Није се имало ни довољно стоке, а још мање хране. Сви су били претежно гладни и неухрањени, али сви су били весели и добронамерни једни према другима. Деца су била слична њиховим родитељима, јер како је ко своје дете васпитавао тако се оно и понашало према комшијама и познаницима. Старији су препричавали своје догађаје, приликом сусрета и договарали се о плановима, док су за децу то биле неважне теме. Њих су интересовала дружења и игре. Понекад би само споменули школске задатке, али су их сви веома успешно решавали.

Борис је веома рано остао без мајке. Имао је свега око четири године и није је готово ни упамтио. А није био ни једини међу друговима. Доста их је остало без једног или оба родитеља. Рат је многима однео очеве, а мајке су у најише случајева биле измучене и рано умирале. Дечаци и девојчице остајали су сирочад, пропатили су у најранијим годинама, али су прерано сазревали. Знали су да схватају одговорности готово као одрасли. И у школама су били озбиљни и добри ученици. Није било потребе да им се указује на озбиљност школских обавеза, знали су они то и без опомињања.

Борисов старији брат радио је са оцем, обављајући све пољске послове, и редовно је ишао у школу. Био је одличан ученик и учитељ га је често узимао за пример пред осталим ученицима. Те учитељеве похвале служиле су Борису као пример, на који је био поносан. Њихове сестре већ су имале завршене основне школе и за даље нису ни помишљале. Оне су знале да је то била граница за сеоске девојке и радиле су све кућне послове, тим пре што мајку нису имале. Отац је био веома поносан на децу, која су била послушна и вредна, а уз то и веома лепо васпитана. Знао је отац да их његова деца нигде и никада неће осрамотити. Био је поносан на њих и никада ни на једно није повисио тон. Није имао потребе ни да им било шта наређује, чак су га они сам питали када је нешто додатно требало урадити. Биле су то карактеристике сеоског васпитања Подгрмечког региона.

Босанска Крајина је област од реке Уне на западу до Врбаса на истоку, и од реке Саве на северу до Ливањског и Дувњанског поља у Херцеговини на југу. А регион Подгрмеча обухвата пределе исподпланине Грмеча на босанској страни, села: Јасеница, Залин, Бенаковац, Гориња, Суваја, Војевац, Хашани, Поткалиње, Пученик, Гудавац, Врањска, Јапра, Добовик, Рисовац и друга. Подгрмечки сељаци су изузетно карактеран народ, веома поштени, од речи, бистрог ума, храбри и веома вредни. Њихова дата реч важнија је и више се ценила и поштовала од писаног уговора. Када се двојица Подгрмечлија рукују приликом купо-продаје то је за њих важније и боље се поштује и цени од писаног уговора. У Подгрмечу се дата реч поштује више од закона.

Борис, када није био у школи чувао је говеда или овце. Најчешће су се он и Ђорђе удруживали у чувању стоке и то наизменично, једне седмице Борис је чувао своја и Ђорђева говеда, а Ђорђе је чувао овце, а друге седмице су се мењали. Суботом и недељом, када нису ишли у школу, сви дечаци чували су читава стада оваца и говеда заједно у пољима између два села. Тада их је било довољно да су се могли поделити у два тима за игру фудбала. Ти дани били су им најдражи. Тада су и муслиманска деца чували своју стоку у близини, а повремено су их допуштали да се помешају. Када су полазили кућама и стоку гонили на појила, стока је знала сама да се разлучи, свака животиња ишла је својој кући. О томе дечаци нису имали бриге, знали су да ће свако своје дотерати кући у пуном броју.

Негде под крај рата у Борисовој кући партизани су држали телефонску централу, па је њему донекле било познато како се може споразумевати преко жице. Партизани су тадашње жице носили намотане на котурове и одмотавали их где им је када било потребно. А након рата, током обнове земље, почеле су се постављати дрвене бандере по селима и на њима монтирати жице за телефоне. Телефоне су тада добијале само општине, милиција и лекарске установе, где их је било. Чак ни школе их још нису добијале. Када је у школи било речи о телефонским линијама и учитељ Милан објашњавао деци како раде телефони Борис је предложио да ће он себи направити телефонску линију од конца. Учитељ Милан му је на то рекао да је то немогуће, а већина дечака у разреду почели су се смејати. Борис се осетио постиђено, али је и даље размишљао о својој замисли. Ћутао је и идући кући размишљао како да направи замишљени телефон. И није прошло много времена Борис је са својим старијим братом Ненадом развукао конац између куће и појате, на удаљености од око 150 метара. На оба краја конца завезао је празне кутије шибица, које су служиле као слушалица и микрофон. Са братом је испробао линију, брат му је остао у кући а он отишао у појату. Прво се Борис јавио, једноставно говорио је у отворену кутију шибице:

- Хало, Ненаде, чујеш ли ме? А онда је застао ослушкујући. Са друге стране чуо се братов глас:

-Чујем те, чујеш ли ти мене?, упитао је.

- Чујем те, чујем. Слабо се чује, али се чује, разумемо се. Наш телефон ради, браво. Сутра се могу похвалити у школи да смо успели.

– Не знам да ли ће ти учитељ веровати?

– Можда неће, али ако хоће може доћи код нас да се увери, А ако баш затреба могу му ја и однети свој телефон да га монтирамо поред школе, па нека се увере сви који ми не верују.

–У праву си, реци сутра учитељу и предложи му то што си сада рекао, а он нека одлучи, одговори му брат.

На предлог учитеља Милана Борис је донео свој телефон од конца и кутије шибица, монтирао га на школском прозору и преко неколико дрвећа у дворишту, а затим су он и учитељ први разоварали. Иза њих редали су се ученици, један по једа, сваки је разговарао са Борисом. Као и код куће гласови су се доста слабо чули, али чули су се и могли разумети. Проналазак је успео и сви су били задовољни. Учитељ Милан је честитао Борису, признао му проналазак и обећао да ће то реферисати на скупу просветног савета школа из Подгрмеча. Иза тога Борис се похвалио својим другарима са којима је чувао стоку. У почетку му није веровао Касим, муслиман, чија се земља граничила са земљом Борисовог оца, па је дошао код Бориса кући и уверио се на лицу места. Од тада су њих двојица постали добри другари.

Сва деца околних села била су у то време слабо ухрањена. Слабо се имало било шта јести. Њиве су се тек тих година почеле обрађивати и жита је било недовољно, а стоке за клање није још нико имао. Продавница није било, па се није имало ни шта купити, а становништво није имало ни довољно новца, није се имало где зарадити. Ипак сви су били скромни, свако је био задовољан са оним што је ко имао. Дечаци су чувајући стоку брали туђа воћа, а често би их домаћини прогонили, па су морали бежати. Код кућа о томе својим родитељима никада ништа нису причали. Приказивали су се скромним и поштеним, што у ствари и јесу били. То што су повремено брали туђе воће, морали су јер су били гладни. Сељаци подгрмечког краја одувек су се међусобно испомагали, како у пословима тако и у свему осталом. Знало се ко је шта имао, на пример неке од пољопривредних алатки, па су то једни другима без поговора посуђивали. Међусобна плаћања најчешће су измиривана у натури, у виду радних надница.

Жене су организовале прела, током зимских вечери. На прелима се углавном прело и причало о кувању јела. Прелима су присустовали и младићи, знајући да су ту присутне девојке спремне за удају, па су ту прилику користили за упознавања. Заљубљивање младића и девојака звала су се ''ашиковање''. А најчешће су младићи и девојке који се упознају на сеоским прелима, током лета заједно одлазили на сеоске црквене зборове, где су играли, и договарали се о просидбама и веридбама. Отуда су сеоска прела била готово једини начин сусретања младих, која су у највећем броју случајева уродила плодом формирања сеоских породица. А у Подгрмечу се прелима и црквеним зборовима придавао изузетан значај. И чим би се сазнало да су се двоје младих једно другом допали по селу би се пронела прича о њима, а како су се сви сељаци у селима међусобно познавали, породице су младима давале обавештења о њиховим родитељима. Веома је било важно да ли су родитељи датог младића или девојке радни и карактерни. Затим су се уговарале свадбе.

Борис је још био малолетан за прела. Чак и његов старији брат још није био дорастао, али су они ипак понекад одлазили у оближњи комшилук и том приликом су више долазили ради подметања догодовштина и шала. Нарочито је волео да збија шале са старим особама. Слично су се понашали и сви његови другари. Ипак нико од њих није правио ''неслане шале'' од којих би било ко имао штете. Борисова браћа од стрица правили су тамбуре, и свирали на прелима, па су сеоска прела била забавне сеоске вечери. А момци који су знали свирати било који инструмент били су веома популарни међу девојкама. Сви су они били самоуци, јер у то доба није је било школа нипрофесора музичког васпитања. Ко је што знао, научио је то један од другога.

И ма колико да је сеоски живот после Другог светског рата био сиромашан, ипак је био занимљив и свима је остајао у дугим сећањима.

***

Када је Борис завршио четврти разред основне школе, изненда им је дошао у посету стриц из Војводине. Његов син у то време завршио је средњу шумарску школу и отселио се од њих, па је стриц Ђуро затражио од Борисовог оца да Бориса пусти да иде код њега, где би наставио школу. Тих дана, када се стриц Ђуро враћао кући школска година већ је била почела, био је почетак месеца септембра. Борисов отац Владимир пристао је на братову понуду и дозволио Борису да отпутује. Борис до тада никада није сео у воз, видео је воз само из даљине, када је са оцем одлазио у град на сточну пијацу.

Тога дана када су њих двојица, стриц Ђуро и Борис, кренули за Војводину, отац Владимир испратио их је само до дворишне капије и пољубио се са обојицом, пожелевши им срећан пут. Борис се неколико пута окретао да види кућу и воћњак око куће. А када су им из видокруга исчезле њихове куће наставио је да пешачи ћутећи. Чак је и на нека питања стрица одговарао климајући главом. До града су имали да пешаче око 12 километара, а требало им је то готово три сата. На врелу речице Светиње су се напили бистре изворске воде, а Борис је уз то у потоку опрао ноге, да се мало разхлади и одмори. Око пола километра одатле стигли су испред куће Ђурине куме Бебе. Њу су сви познаници звали Беба, а нико је није ословљавао именом Бранка. Она се случајно затекла на балкону испред куће и обрадовала се Ђури, што га види. Изашла је пред њих и са Ђуром се пољубила. Бориса је помиловала по глави, упитавши чији је то дечак.

-То је син мога брата Владимира, Борис, водим га својој кући, тамо ће наставити школу.

-Имате ли времена да свратите на кафу? Упита га Беба.

- Толико имамо, одговори јој Ђуро, па настави причу како се снашао у колонизацији и шта ради.Ушли су у кућу и Беба је одмах приставила кафу.У кући је седела Бебина кћерка, Дуња, десетогодишња лепа девојчица, дугачке коврџаве косе, кестењасте боје. Имала је изразито плаве очи, које су се Борису одмах урезале у памћење. Била је ћутљива и само је кришом погледала према Борису. Испред себе је имала свеску са домаћим задацима, а како је држала сагнуту главу коса јој је падала преко лица, па је она кришом провиривала између праменова косе. Њена мама Бранка, након што је понудила столице и ракију Ђури, представила је кћерку, рекавши:

-Ово је моја јединица, Душица. Имам само њу и она је све моје што имам. Ти куме Ђуро знаш да је мој Милан погинуо. Душица га није ни упамтила. Родила се током рата, а он је, мој куме, погинуо одмах пар месеци након што су га одвели у партизане, пред крај 1942. године.Незнам да ли је он Душицу видео више од два пута од како је отишао у војску, а она њега није могла ни упамтити.

-Па тако ти је то, моја кумо, сви смо по некога изгубили. Ти знаш да је и моја Мара погинула, а и Борисову мајку су убили Немци. Он је без мајке остао у четвртој години. Ја не мислим да је и он њу запамтио. Готово сва деца су нам сирочад.

-Е мој куме, настави Беба, ти и брат ти Владимир погрешипи сте што сте се вратили из Америке. Могли сте тамо бити у миру и сачувати главе.

-Ти знаш да сам ја овде оставио жену и родитеље. У Америку сам отишао да бих што новаца зарадио, да куће саградимо. А ето дође опет овај проклети рат, узе нам све и ја се морадох отселити у Војводину.

Док су њих двоје разговарали Борис је пришао код Дуње (Душице, како ју је мама звала из миља) и погледао шта је она учила. Бранки се допало да је Борис пришао Дуњи и често је погледала према њима двома.

У то кафа би готова, Бранка је насу у шоље Ђури и себи, а Борису и Дуњи понуди кексе које је имала на витрини. Борис се нећкао, али га Бранка натера да га узме. Дуња није узела ништа, само се насмејала и још једном кришом погледала према Борису. КадБранка и Ђуро попише кафу, он je устаo у намери да крену према железничкој станици, а одмах затим устаo je и Борис. Излазећи из куће није ока скидао са Дуње.

-Свиђа ти се моја кћерка, зар не? Упита га Бранка. Борис је ћутао, али је у души прихватао понуду.

-Свратите опет када будете долазили. Радо би да се видимо.

-Незнам када ћу поново долазизи, рече Ђуро, али врло радо. А ови млади ће долазити чешће па ето њих нека се посећују. Њихова је будућност пред њима. Загрлише се њих двоје и изљубише, а Бранка пољуби и Бориса, додавши:

-Ти добро учи школу и буди ми зет. Срећан вам пут!

Воз је кренуо негде после подне. Након изласка из железничке станице воз je одмах је ушао у тунел, који се испунио загушљивим димом. У даљем путу пролазио је поред реке Уне, која се преливала преко камењапенушава као да шапуће и да им и она жели срећан пут. Око Уне преливало се зеленило, а изнад реке надвијале су се врбе, неке су чак гранама додиривале воду. Двојица рибара пецали су са обале, али воз их је брзо мимоишао. На левој узвишици изнад реке неки чобани чували су мало стадо оваца, а са џамије се чуо хоџа, који је обављао своју послеподневну молитву.

***

Бранка и Дуња, коју је мама од миља звала Душица, живеле су саме у кући делимично саграђеној као сојеница изнад реке Крушнице. Дуња је тада завршила други разред и тих дана пошла у трећи разред основне школе. А мама Бранка није радила, имала је неку пензију на име изгубљеног мужа. Од тога су живеле, није било бог зна шта, али су покривале неопходне трошкове. Бранка је добро шила све женске и мушке одевне предмете, па су јој људи доносили што им је требало да сашије или поправи. Тих послова имала је свакодневно и била је позната као добар мајстор.

Када су Ђуро и Борис отпутовали Дуња упита мајку:

-Какви сте ви кумови, мама, када се тако ословљавате?

-Ђуро је нас венчао, Милана твога тату, и мене и ми се одувек поштујемо као кумови. Знаш кћери, кумство је у Подгрмечу велики род.

-Колико ја знам, мама, кум није никакав крвни род? Упита је Дуња.

-Није, одговори јој мама, и додаде: -Можда се теби Борис допада па би ти више волела да нисте у роду, могли би сте се волети када одрастете. Знаш кћери и мени се он допада. Имаћемо га у виду.

Испод пута за Лушци Паланку и Сански мост простире се долина кроз коју протиче речица Крушница, у свом току дуга свега око 6 километара, до ушћа у реку Уну. До те долине дотиче од свога извора, одакле извире испод огромне стене високе око 50 метара, као понорница, и одмах након неколико десетина метара спушта се у виду малих водопада. У свом даљем току, мирна је, потпуно бистра и плаво-зелене боје. Од извора протиче између склопа брда која заклањају сунчеве зраке све до око подне. Отуда је веома хладна. Ту је саграђено неколико воденица, до којих сељаци долазе стрмом пешачком стазом. На ушћу у Уну Крушница побољшава њену чистоћу, пошто на свом кратком току не прима никакве отпадне воде. Уна одатле има дивну зелено-плаву боју попут очију зрелих жена у најбољим годинама, које зраче топлину и љубав. У долини кроз коју протиче Крушница начичкало се десетак кућа, од којих су неке саграђене попут сојеница. Таква је и кућа госпође Бранке, до чијих степеница река допире када надођу пролетње воде. У тој кући Дуња је рођена, и у тој кући срела се први пут са Борисом. Били су још обоје деца, али су се запамтили.

У Дуњином родном граду река Уна нуди јединствену лепоту речног амбијента, са воденицама чији се дрвени точкови непрестано лагано окрећу, док раде млинови, а у реци се огледа тврђава са њене десне стране. Целокупан тај амбијент даје граду јединствен, поетичан изглед и лепоту средњевековног здања. А када у свој загрљај Уна прими сестру Крушницу, још неко време помешане им воде сливају се преко седрастог камења, запенушане, као да једна другој шапућу шта је која видела у своме току. Даље, тече само Уна, смирена, али још увек модро-зелено-тиркизне боје, која прија оку сваког намерника.

Деца која одрастају у таквом амбијенту природно су даровита, здрава, и поседују природну лепоту. У школама су изванредни ученици, а када одрасту способни су да решавају све природне задатке и да опстају у свим приликама. Таква је била и Бранка и такву је своју јединицу, Дуњу, одгајила. Како је расла у здравој средини Дуња је, била природно повучена, смирена, али и весела. Знала је да процењује у којим приликама како најбоље да се постави и њене школске другарице су је волеле. Поред тога била је изузетно лепа.

Дуња је ишла у школу са своје две другарице из најближих кућа, Милком и Радом. До школе су пешачиле око један километар, можда мало више, али их нико није морао пратити у то време, изузев када је било невреме. Само у току зиме Милкин отац их је најчешће возио у санкама. У школи су заједно седели дечаци и девојчице, српска и муслиманска деца. Никада нико није правио никакве разлике међу њима. У то време о вери и религији у школама се није причало. Школа им је била на брежуљку, поред дома културе, па су се током зиме за време школских одмора деца санкала низ пут који је излазио до главне цесте. Лети су најчешће одлазили на купање на Уни. На левој страни реке била је пешчана плажа, до које се долазило преко дрвеног моста испод тврђаве. Ту је Дуња научила пливати још док је имала свега око седам-осам година.

Док је Дуња била у школи, мамаје готово непрестано шила по поруџбинама. Испред њихове куће, на свега око стотинак метара била је градска пијаца, на коју су сељаци догонили стоку за продају сваког понедељка. А како су сви знали да је Бранка добра кројачица, многи са села су јој доносили поруџбине, па је она тако допунски доста зарађивала. Иако је рано остала удовица, снашла се је и успешно излазила на крај са трошковима. Својој јединици шила је најлепше хаљине, па је Дуња била најлепше одевена у своме разреду. А како је заиста природно била лепа девојчица, још тако лепо одевена била је као модел међу девојчицама.

Тако су им пролазили дани, иако њих две усамљене, Бранка без мужа, а Дуња без оца, кога није ни запамтила. Понекад се Бранка виђала са Владимиром, Борисовим оцем, када је он догонио стоку на продају. Увек би се прво упитали за здравље и како се ко сналази, а затим би Бранка знала, као у шали, да упита за Бориса.

-Отишао је у Војводину, код мога брата. Брат Ђуро је остао без деце у кући, син му је завршио за лугара и отишао за послом, а он и жена му остали сами, па веле добро ће им доћи дете у кући. Чујемо да им је доста тешко, а и ретко пишу, али никоме није добро.

-Ви сте мој куме обојица погрешили што сте се вратили из Америке, рећи ће Бранка и њему, па настави да прича како се она сналази.

-Успевам некако, ето одгајам то једино дете, даће Бог биће добро, надам се. Само да нас здравље послужи, некако ће се успети. За Дуњу бих само желела да заврши што школе, и да се добро уда када одрасте, па и мајка ће уз њу да дочека своју старост. Боже среће. Па хајде Владимире, ако имаш времена, сврати на кафу када продаш те прасиће и да још мало попричамо.

-Навратићу свакако, и онако се ретко виђамо. А и тебе никада нема да навратиш горе код нас у село? Ако имаш могућности дођи нам, могли би смо ти ми припремити нешто поврћа и воћа. То ви све овде у граду морате купити, а код нас тога има незнамо шта ћемо од њега.

-Вала куме Владимире, хвала ти на позиву, гледаћу да свратим, а да знаш волела бих да ти дођем када ти син дође из Бачке, па да нам се и деца виде. Добро би било да остану у вези.

Наставиће се

Основна школа у Јасеници, Подгрмеч

Наставиће се...

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: