О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориВестиМедијиКОЛУМНА


















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Шуковић
Марија Викторија Живановић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Миленковић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Рецензије


СНАЖНА ЕМПАТИЈА И УНУТРАШЊА ПРОСВЕТЉЕЊА

Милица Јефтимијевић Лилић
детаљ слике: КРК Арт дизајн
 


СНАЖНА ЕМПАТИЈА И УНУТРАШЊА ПРОСВЕТЉЕЊА

(Клаудија Пичино, Могућа Лука, поезија, АЛМА - Београд, 2018)



Милица Јефтимијевић Лилић


Песникиња Клаудија Пичино, већ добро позната српским читаоцима кроз своје две претходно објављене књиге у Србији, оглашава се и по трећи пут збирком  Могућa лука,  поезијом која има  наглашено ангажовани однос спрам горућих проблема савременог света. Ова песникиња је иначе тренутно један од најпопуларнијих италијанских песника који има снажан продор  на светску књижевну сцену о чему говоре бројне награде у многим деловима света. Њен космополитизам и хумани ангажман отварају јој многа врата и срца читалаца широм света. Задивљујућа је снага  с којом се она бори за афирмацију поезије и позитивних људских вредности. Као  професор и мајка велику енергију улаже у то да упркос радној ангажованости стигне на многе фестивале у свету где је радо виђен гост и где афирмише и италијанску културу уопште.
Њена поезија настаје спонтано и често је одраз тренутних душевних стања или реакција на неки актуелни проблем у свету или на неке феномене живота који  је мисаоно ангажују. У центру њених преокупација је превасходно слобода бића, слобода човека уопште и поштовање свих групација, свих народа света. Она свим срцем устаје против хипокризије присутне и тамо где не би смела бити:
 
Мир и спокој у удружењима за солидарност,
у сивој економији и болницама
где часови мењају казаљке у стубове.
Дозивам мир
и спокој желим
онима који ће од хуманости направити свој кредо,
онима којима је одређен незаслужени пакао,
онима који о томе говоре
а никад  то не остваре.
 
 Као професор у школи за  децу са посебним потребама она има изоштрено чуло за њихову драму и многе песме баве се тиме показујући како је, у иначе отежаним им  животним околностима, потребан људски додир и прихватање свих разлика уз нужну хуману подршку:
 
 Цивилизована Европа донела је
убиствено решење:
кампове са избеглицама
како би нас навикли
на дијаспору невиних
да нам затупе мозак
да не схватимо
немерљиву храброст
губитника.
 
 
Насупрот томе, ту је и једна димензија лирских осветљавања сопственог бића, које ма колико било окренуто другима, увек трага за целином.  За додиром са собом у љубави и хармонији са блиским бићем. Љубав је и даље њена велика тема која се сагледава из више планова, са указивањем на неспособност савременог човека да доживи љубав и да се уз њу обнавља. У појединим  песама  исповеда  се лична драма због тешко остваривих правих  дубоких љубави које су израз припадања сродних духом, сугерише се нужност прављења компромиса и помиреност са одсуством дубоког разумевања међу партнерима:
 
 Љубав нема логику или забране,
 има суздржане ударце...
Љубав ишчезава у сећањима
сплашњава пред display-ом
и умире као сурогат од лажне зависности
што измиче осећају било каквог припадања.
 
 Песникиња најчешће  свој  снажни Ерос усмерава ка најмлађима. Она се окреће ка онима које је живот у неку руку осакатио  (аутистична деца, они којима је тело из неких разлога нефункционално, деца која су у избеглиштву и трпе последице сурове  експанзионистичке политике)  или свету оних који су укалупљени, без емоција и пуни похлепе, заслепљени интересима. У том смислу она говори у име већине која се судара са овим проблемима у свакодневним животима, стога је пластика, једна снажна метафора коју песникиња користи да би показала како савремени човек постаје бесадржајан,  празан,  безосећајан и без емпатије.
Виртуелни свет све чешће замењује стварни, те она слика такве доносе  где је видна симулација живота и самозаваравање којем се савремени човек све чешће излаже у недостатку могућности за стварном комуникацијом и укрштајем духовних енергија које обнављају и прочишћују, уместо тога све се завршава  на варљивом тренутном доживљају.
 
 Роза стоји на прамцу
својих страхова,
нема више циљева
нити сигурно тежиште
али хоће да верује да
ће је њен виртуални Џек
даривати једним стварним осећањем.
Џек и Роза се неће сусрести
на свакодневној путањи
далеких планета,
али се њихове луталачке душе
препознају у једној могућој луци.
 
Поезија која освешћује и оплемењује својим високоморалним порукама каквих је више у овој  и у целом опусу песникиње Клаудије Пичино,   у том смислу види се као последњи азил за очување душевности и духовности. Уз друге естетске валцере присутне у њеном певању  с разлогом јој обезбеђује високо место на светској културној сцени.
Једном речју, Могућа лука пуна је  свежих и неочекиваних метафора, емоција и мисаоних продора. То је књига која позива на племенито учествовање у животу и свету како би се сачувао од тоталног моралног урушавања и људске бестијалности. Ова Могућа лука  још један је дар од поетесе раскошне и племените душе коју несебично поклања повезујући најудаљеније светове лековитом утешном речју онима којима је подршка најпотребнија.
 
 





ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"