детаљ слике: КРК Арт дизајн

БУДВА

Манастир Подмаине

Чудни су путеви Господњи. Никада не знамо где ће се запутити наши кораци, шта нам је предодређено да препешачимо на животним стазама, колико трња ће нам изгребати лице, на колико камења ће се спотаћи наши кораци на животним путељцима, колико ожиљака и жуљева ћемо задобити проходећи кроз живот. Али, не знамо ни где ће нас сачекати спокојство, духовно окрепљење, нада, вера и љубав. У том преплитању тескобе и радости, разочарења и отрежњења, увек се укаже пут по коме се хода без спотицања.

Господ ме је наградио када ме је у једној животној прекретници послао у Будву. Та размажена приморска романтичарка наслоњена на море, у коме огледа своје заносно лице, успављујући се шумом таласа, примила ме је осмехнута, испружених руку у којима сам се свила у топлом загрљају и остала много дуже него што сам планирала-скоро петнаест година. С правом могу рећи да сам, помало, и Будванка.

Постоје у нашим животима ти чудесни, тајновити, а спознајни,предели који нису завичај, а који нас пригрле топло, у којима смо радосни без разлога, срећни с разлогом, где смо спокојни, безбрижни, неопрезни, опуштени... Постоје таква местакоја нас чврсто држе у свом загрљају, где се будимо осмехнути Сунцем, где нам је десница чврсто стиснута десницом пријатеља, као доказом поузданог пријатељства, где смо некоме посебни, јединствени, где смо срећни.

Такво место, за мене, је Будва. Волим Будву у свим годишњим добима. Волим Будву зими, када са Брајића дува студени северни ветар, када се таласи пропињу, запљускујући бедеме Старога града, у пролеће када се расцветају нарови и жукве, у лето када се у рану зору спуштам на плажу, на јутарње пливање док је вода мирна, прозирна, девичански чиста, у јесен када све пршти од сокова мандарина, смокава, нарова, поморанџи, кивија.

У зимским, сунчаним данима, одлазила сам на Могрен плажу, на моју високу хрид са које се пружао поглед на Стари будвански град. Испред мене се пружало бескрајно морско плаветнило које се у једној танкој линији спајало са плаветним небеским сводом. На морској пучини, назирале су се рибарске коче. Јато галебова је плесалограциозним покретима крила. Понекад се неки радознали галеб приближавао до моје хриди, знатижељно ме осматрао, а потом се лаганим замахом крила удаљавао изнад морског плаветнила. На мојој хриди прочитала сам бисере светске књижевности, али сам из шкољке моје душе, низала бисерне стихове, занесена лепотом природе и миловањем сунчевих зрака.

У рана будванска јутра спуштала сам се из Маина до стазе поред мора, да упијем мирисе и свежину јутра. Град је тиховао. На улицама сам сретала само мале, а велике људе који су ранили да умију и среде град, да бљештав и чист дочека туристе, али и мештане.

-А, куд си тако поранила, сека Лело. Виђи какво је небо. А покиснућеш јадна не била. Врћи се дома док још имаш кад. Но, оли нам купит доручак?

-А, ко би вама пожелео добро јутро да ја нисам поранила? Не бојим се ја кише. Ако покиснем, бућнућу се у море, да покиснем скроз-на скроз.

Куповала сам им доручак, а они су ми узвраћали својим пажњама. Брали су ми прве, још упола зелене мандарине и по неки јарко црвени нар што је радознало извиривао на улицу из неке будванске баште.

Поред пословних обавеза, моја душа је тражила источник воде живе, храм у коме ћу духовно битисати, живети литургијским животом. Једнога дана, на булевару сам спазила монаха, који је хитро прелазио улицу. Потрчала сам. Водила ме је Божија рука у сусрет моме духовном родитељу, оцу Бенедекту.

-Оче, благословите... Из кога сте манастира? Ја сам из Србије. Сада живим у Будви и желим овде да наставим мој литургијски живот.

У једном даху излетеше речи из срца. Гледале су ме топле очи радосне што једна душа залутала у граду бљештавила, искушења, свакаквих замки и варки тражи спасење у храму Божијем.

У манастиру Подмаине сам пронашла духовни дом и моју православну породицу. Чудесно закриљена заштитом Мајке Божије, нашла сам духовно прибежиште. Манастир се налази око два километра од центра Будве. Духовно је седиште племена Маина, али и многих ходочасника из свих православних земаља. Манастирски конаци и гостопримница су увек отворени за посетиоце жедне воде живе коју изобилно дарује овај православни источник. У манастирском комплексу налази се храм Пресвете Богородице из петнаестог века, задужбина Црнојевића и капелица посвећена Светој Петки. Владика црногорски, Петар Петровић Његош, је у Подмаинама писао,,Свободијаду'' и део,, Горског вијенца''. Манастир је у једном периоду запустео, мењао је власника, а 1979. године значајно је урушен од разорног земљотреса који је задесио Црногорско приморје.

Срећом, живела сам у близини манастира. Некако, неприметно постала сам део подмаинске заједнице. Ослоњена на очинско руковођење мога духовнога оца осећала сам сигурност под његовим епитрахиљом, брусила своју душу кроз исповед, све тегобе и животне тескобе носила сам лакше. Када бих закорачила на стазу испод манастира, носило ме је срце у наручје Мајке Божије, као да сам летела, желећи да се што пре свијем у њеном дому. Пролазећи кроз манастирску капију, улазила сам у освештани простор у коме царују мир, милосрђе и чудесни спокој.

У порти, на каменом зидићу или на манастирској тераси, о обнови манастира, слушала сам казивања оца Захарија, простосрдачног монаха, који је чистим срцем волео и светитеља и грешника, и високоумног и убогог човека. Никада се ни на кога није љутио, све што је добијао од посетилаца, делио је с радошћу. У џеповима његовог црног вуненог прслука, увек се могла наћи по нека бомбона, крстић или бројаница.

-Седи сејке, да ти причам како је настала ова љепота. Било је много тешко у почетку. Отац Сава Коматовић дошао из манастира Дуљева да обнавља манастир. Нема се средстава, а нас три искушеника кренули путем спасења, привили се уз зарушену светињу. Оде отац Сава код митрополита Амфилохија на Цетиње да тражи дозволу за обнову манастира и врати се без благослова. Ишао је још два пута. Исто... Оде још једном и завапи:,, Владико, благослови. Ми јесмо сиромашни, али Бог је богат...'' И тако добисмо благослов за обнову манастира.

Кад уђеш у цркву, кроз распукле сводове, види се небо. Нас четворица смо спавали у камп кућици, нема хране, нема основних средстава за живот, али има вере и жеље да се опстане, и наде у милост и помоћ Божију. Једном смо имали само три кромпира, а нас је четворица. Ја заложио ватру и на парчету лима печем кромпир. Нека се мука сабила у души. Велим:,, Оче Саво, помрећемо овде гладни.'' А отац ће мени:,, Неће дати Бог да скапају од глади они што граде дом његове мајке.''Ја, маловерни... Погледам низ пут испод манастира, кад иде једна благочестива сестра и носи пуну корпу хране. Ето, тако је било, сејке. А колико се наш отац Бенедикт намучио скупљајући прилоге од нашега народа по белом свету. Е, кад би ти он то испричао. Замонашисмо се на Три јерарха, отац Бенедект, отац Агатон и ја. А, види кол'ко нас је сад. Но, сањао отац Бенедикт извор воде живе, ту, у порти где је сада палма. То ти је ова братија што пуни конаке, Ја тако мним.

Наша подмаинска заједница је дисала једним дахом, куцала једним срцем. Свијали смо се у дому Божјем закриљени молитвеном брижношћу нашега оца Бенедикта. Ако је неко остајао без посла, сви смо се трудили да не остане ни гладан, ни жедан. Када сам остајала без мојих ближњих, носила ме је љубав и брижност мојих Подмаинаца да не потонем у болу, да се не сломим. Моје сузе су капале на њихове дланове, њихова љубав ме је крепила. А, мој добри отац Бенедикт... Био је од Бога послати заштитник моје душе. Није снисходио мојим слабостима. Мудро је водио моју душу уском стазом спасења.

У недељи праштања, уочи великог васкршњег поста, испраћали смо нашега оца у други манастир, на Михољску Превлаку код Тивта. Неуморни неимар одлазио је са мало личних ствари, остављајући обновљени дом Мајке Божије, уређене конаке, порту и нас, његову духовну децу. Одлазио је на Превлаку, задужбину Светога Саве да оживи велику светињу која је била скоро запустела. Испраћали смо нашега доброга оца до манастирске капије, ридајући неутешно, као какви сирочићи.

Бригу о манастиру преузео је отац Рафаило, новорукоположени јеромонах. Памтим оца Рафаила када је дошао у манастир као послушник, била сам на његовом монашењу. Увек кротак, посвећен послушању, погружен у молитву, скоро неприметан. Мало је говорио, више се молио. Наједном, као да је Свети Јован Златоусти проговорио из његове душе. Добили смо беседника и ревнитиља, пламеног борца за очување чистоте вере. Провео нас је кроз многе манастире у Црној Гори, Србији, Светоме Космету. Знао нас је у душу... ратник за веру, а безазлено дете у срцу.

Уочи календарске Нове године, Будва је попримала изглед великог вашаришта, шљаштећи окићена. Из ресторана, клубова, тргова, трештала је музика. Ми смо из тог хаоса бежали у наш храм. Са оцем Рафаилом и братијом целоноћно смо бдели под светлошћу кандила, замирисани миомирисним тамјаном из кадионица. Када сан притисне очне капке, спуштали смо се на високе стасидије, да мало склопимо очи, па смо, опет устајали, отварајући душу и ум за молитву. Ујутру бисмо се сабирали у манастирској гостопримници за трпезом љубави. Док је град, после ноћног урнебеса, спавао, ми смо делили хлеб, со и љубав са ближњима, под сводом манастирске гостопримнице.

После низа година проживљених у Будви, вратила сам се моме дому, моме граду, мојој отаџбини. Наставила сам литургијски живот под сводом Старе ужичке цркве. У Подмаинама је остао комад моје душе, на последњој стасидији, у углу храма. Жива су сећања на сваки тренутак проведен у подмаинској заједници. Понекад помислим да нисам никада ни отишла.

Отац Захарије тихује у царству небескоме. Пред упокојење, седели смо на нашем зидићу. Пребирао је зрна на бројаници, ћутећи. Потом је устао и рекао ми да га сачекам док се врати из келије. Ходао је полако, некако несигурно. Помислила сам да је уморан, неиспаван од дугих вечерњих молитви. Није се одвајао од црне бројанице по којој је пребирао чворове, у молитви. Вратио се осмехнут. На лицу се огледала необична светлост. Први пут, од како га познајем, мало је говорио. Као да је био загледан у неке непознате далеке пределе, који су се указивали његовом духовном виду.Спустио ми је у руку дар.

-Узми, сејке. Имам још један поклон за сестру Злату, ону што ми превија ногу.

Стискала сам у шаци дар, осећајући чудан немир. Отац је оборио поглед, као да је духом био у неким другим, другачијим пределима. Годинама сам га слушала, али никада није био овако тајновит, а спокојан. Пожелех да га још по нешто упитам, везано за његов завичај у Источној Србији, али одустах. На летњем сунцу његова седа брада је попримала златну боју. Чинило ми се да му је тешко, док стојимо на манастирској тераси. Очи су ми се пуниле сузама, не знам зашто. Поздравих се и пођох. Са стазе, која се од манастира спушта према Будви, окренух се. Отац Захарије је седео на зидићу, испраћајући ме уморним погледом. Закорачих на улицу, која ме одвоја од духовног дома и води у неки, другачији свет. Отац је и даље седео на манастирском зидићу. Рука се лагано подигла у мом правцу. Застадох... Пожелех да се вратим, али стари монах се тешким кораком упути у своју келију.

Упокојио се после два дана. Недуго, после њега упокојила се и мати Катарина, мајка оца Агатона. Мати је била најстарија житељка у манастиру. Оштра, а правична. У манастирској кухињи је свакодневно спремала храну за монахе, бдила над њима као добра мајка. Брижљиво је узгајала поврће на малој манастирској економији. Понекад сам јој помагала, само онолико колико ми је допуштала да то чином. Нико, као мати, није умео да ме укори, на моје спасење. Подмаине су се расцветале букетом новог монаштва. Ходе утабаним стазама своје сабраће која су им изградила духовни дом.

Будви се враћам са устрепталом радошћу. Када са Брајића пукне панорама града, срце полети у радосни сусрет. Волим будванску лежерност и опуштеност. У Подкошљуну, Лазама, Госпоштини, Дубовици, Старом Граду, Маинама... живе моји пријатељи. Наши сусрети су непосредни, срдачни, као да смо јуче попили заједно кафу или прошетали Словенском плажом. Када прође лето, згасне бука, и жамор, град утихне. Тада смо сви комшије, сви се познајемо и поздрављамо у случајним сусретима.

Постоје та чудесна места која нам заробе стопала, мисли и жеље... С којима остајемо загрљени заувек. Све и да хоћемо тај загрљај је немогуће размрсити. Не да душа. Та увезаност је сигурност, нада, импулс животу. Ништа се ту не питају даљине. Душа је изнад свега. Духовне нити су невидљиве, а најтеже се кидају. То су морнарска ужад која нас везују за посебна места у којима одјекујепесма из дубина, из праскозорја, са морске пучине, из лагума и цитадела. То су места која су заробила наше стопе, наше мисли, наше жеље и снове. То посебно место, где сам срећна без разлога и радосна са разлогом, за мене је Будва.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: