детаљ слике: КРК Арт дизајн

ОКРПЉЕНИ ГРОБОВИ

Тек што се рат у Босни завршио и преживели почели поново да обрађују своје њиве и сеоски живот се лагано почео враћати у устаљене токове, чули смо се са Јојом (крштено име Јово) и Станом, и они су нам рекли да су се они први вратили у Јасеницу. То нас је обрадовало и ја сам отпутовао у Нови Сад, жељно чекајући да се видим са братом и његовом породицом. У Новом Саду сам се срео са својима и са Боћом се договорио да заједно путујемо у Босну, рекао сам му да код Јоје и Стане имамо где спавати, они су се већ закућили, имају довољно хране и неће нам ништа недостајати. Боћо је прихватио мој предлог, и он се радовао да обиђе свој родни крај, мада је знао да им је кућа спаљена и да ће тамо видети само рушевине.

Тог јулскога јутра, када дан није могао бити лепши за путовање, сели смо у међуградски аутобус, који је возио до Приједора. Успут смо причали о нашем животу у Канади, имали смо о чему, јер се нисмо видели неколико година уназад, за све године док је рат у Босни трајао. Боћо је знао више од мене шта се све тамо дешавало и како су они све то доживљавали. Он је знао за све који су погинули, који су се и где одселили, и чуо је многобројне приче од комшија који су се затекли у Босни док је рат трајао. Ми смо од Приједора имали други аутобус до Босанске Крупе, а одатле неки локални аутобус превезао нас је до Јасенице, где смо стигли у послеподневним сатима, када се сунце приближавало заласку, обасјавајући још шумовити Ћулумак и узвишене планинске врхове Грмеча.

Баш смо се обрадовали сусрету са Јојом и Станом, после ратних патњи које су они проживели, а и изгледу куће, која је до темеља срушена и опет саграђена на истим темељима и по спољашњем изгледу готово непромењеном. У тој кући био сам пре једанаест година и од тада сам мислио да ту никада више нећу доћи. А ево дошао сам поново. Боћо и ја смо после ручка отшетали до њихових рушевина. Њихова кућа и све комшинске срушене су и запаљене, а у подрумским просторима израсло је дрвеће и шибље од којег се зидине више нису виделе. Цео крај је за не препознати. Шест је година прошло од како ту ничија нога није крочила, а ни дивљач не навраћа, нема ни разлога јер нема шта ту да нађе. Само поток Цигановац још једнако жубори. И понека птица се чује да пева. Почеле су се враћати, причају нам Јоја и Стана. Док су се водиле жестоке борбе и птице су нестале, све побегле у шуме.

Јоја и Стана су деловали весело. Увек оптимисти, увек се надају бољем. Први су се вратили у Јасеницу. У кући су се поново прикључили на воду коју је Јоја први довео још педесетих година, испод Марчетиних кућа. А та вода, то је лек. Чим се је напијеш убрзо си поново жедан. Воћњак око куће већ је делом остарио, а доста стабала су Муслимани посекли. И то су почели обнављати, у селу се увек има шта радити.

Сутрадан, Боћо и ја одлазимо да обиђемо гробље. Почела је кишица да сипи. На гробљу сви споменици порушени и поразбијани. Многе слике са споменика разбијене. Нас двојица смо почели да их састављамо. Делове споменика смо уклапали према пукотинама где који штима. И већину слика смо успели саставити. Све смо до сутрадан оставили на гробовима којима шта припада. Следећег дана смо од Јоје донели цемент и воду и почели да крпимо споменике. Зато смо ово гробље и назвали ''Окрпљени гробови''. На неке смо и слике успели вратити. Све смо посастављали да су сви гробови били препознатљиви. Са свакога споменика могла су се прочитати имена и године рођења и смрти. Сваки смо гроб посебно сликали да би смо слике послали родбини. Када је киша престала палили смо свеће на сваком споменику, прекрстили смо се пред сваким, за покој и вечни мир њихових душа.

Оштећени гробови

Увече су нам Јоја и Стана препричавали своје догађаје током рата. Седмога септембра 1995. године добили су налог да моментално напусте кућиште. Штала пуна говеда, свиње гладне, време да се све нахрани. Кокошке се таман спремале за ноћни починак. Кућа пуна жита, испод крузане трактор са приколицом и ковачка ватра. Како то сада све оставити, ништа се не може понети, а са околних брда већ се чују топови. Треба бежати, спашавати живе главе. Побегли су према Ћулумку, уз поток, а увече стигли у Бенаковац. Те вечери шесторо их је заједно преноћило стојећи у шпајзу. А сутрадан извели су их да их туку. Срећом, ту се нашао један Муслиман, који је Јоју препознао и наредио да њега и његове нико не смије дирати, јер како је рекао: ''Јоја је моју децу од глади спасио. Хиљаду килограма хране им је дотурио''. -И тако смо спашени, причао нам је Јоја. Тек што је прошло неколико дана, нађосмо се у Војевцу и почеше нас изводити на стрељање. И опет се међу Муслиманима нађе један који га препознаде и нареди извршиоцима: -''Јоју и његове издвојте и да им нико ништа није урадио. Тек када мени оба ока извадите, да ја не гледам, онда можете радити што будете желели. Ја сам код Јоје безброј пута навраћао и увек био пријатељски угошћен''. Уверили смо се да се добро добрим враћа. Наша кућа запаљена је 19 септембра 1995. године.

А онда довели су их у Босанску Крупу. Сместили су њих тридесетшесторо у једну оронулу кућу. Сви су били голи и боси, стари и млади, сви измучени и гладни. Неке старице биле су потпуно изгубљене, ојађене од трагедија и прогона. Стражари су били немилосрдни. Тукли су их, терали да раде тешке и прљаве послове, држали их гладне. То се звао Камп, Мислимански камп. Касније, дошао је Црвени крст, само требало је то дочекати. У међувремену неки су поумирали, неки полудели. Они који су преостали звали су ту кућу ‘’Лудом кућом’’. Јоја и Стана и ту су били вредни и послушни. Ништа им друго није преостајало. Када су их боље упознали прозвали су их ‘’Цветови луде куће’’. О тим догађајима више нам је испричала Немица Хаида, која је радила за Људска права при Уједињеним Нацијама, а становала је у Босанској Крупи. Она је Јоју и Стану заволела, као добре раднике и поштене грађане. После рата она их је често посећивала у Јасеници. Ту смо је и ми срели. Оставила нам је пријатан утисак. Хаиди је пријао и ој долазак и сазнање да живим у Канади, а и она је знала доста добро енглеки језик, па смо причали двојезично, енглески и српски. Моје знање немачког језика је доста оскудно, тек толико да смо се могли поздравити и разменити прве информације везане за здравље.

Муслимани су порушили и попалили све српске куће, од Крупе до Санскога Моста, ни једна није остала. И на том потезу саградили су девет нових џамија, а српске цркве све су срушене. А они који су зла чинили никада се више нису смели вратити у свој крај и њихове су куће потпуно зарасле у коров. Када је Хаида питала Јоју за некога Авду из Крупе, он је једини знао да га је убио његов комшија Муслиман, а Србин га је сахранио у његовој баштуи. То Јоја никоме није смео казати, па тако супруга тога Авде је после рата садила поврће у својој башти, не зајући да га бере са Авдиног гроба. Када је то Хаида чула остала је без текста, потпуно избезумљена.

Од Јоје смо слушали и о понашању његових комшија током рата, док су српске снаге биле у преимућству. Скупљали су се свакога дана иза Илијине и Мићине куће, где су направили тор за овце. Ту су дотерали све овце које су нашли по муслиманским кућама и свакога дана клали и пекли на ражњу по једну. Јели су и пили, опијали се и препричавали шта је ко чинио муслиманима. Драго, син Мићин, је харчио по муслиманским кућама. Односио је најлепше делове намештаја, где је шта налазио. Коначно, док је крао у Босанској Крупи, њега је неко убио и тако је скончао. Вратило му се зло за зло. Новосаграђену кућу на брегу код ''Трњака'' напунио је покраденим намештајем, а затим је погинуо и жена са малолетном децом остала је удовица.

За Триву ћића Душана, испричао нам је да је Триво водио краву из муслиманских кућа и у пролазу поред Јоје упитао га да Јоја погледа крави у зубе и види ''јели чему''? На то му је Јоја само рекао: -Триво није то за тебе. Знао је Јоја да то Триви не приличи.

Враћајући се за Нови Сад, преко Приједора, Боћо и ја смо препричавали оно што смо видели и чули. Како смо обојица у најранијој младости остали без мајки, живи смо сведоци шта коме ратови доносе. Никоме добра, свакако. Свратили смо код Боћине сестре Зоре у Приједор на неколико сати, а затим продужили пут за Нови Сад. И тога дана било је ведро и сунчано, уобичајено топло. Оку су пријала зеленила успутних шума и ливада, на којима су чобани напасали стоку. Примећивало се да се живот враћа. Са аутобуског радиа слушали смо вести и музику, мада су нам мисли биле више заокупљене оним што смо све доживели. Боћо ми је рекао да се никада више неће враћати у Босну, пре свега нема где, а и да има неби желео да то што је видео поново гледа. Пријала му је моја прича о пореклу Јелача, што сам му причао у доласку и питао ме да опет приредимо нешто слично, којом приликом му могу причати још о било чему. Знао је да сам доста путовао по свету па да свакако имам шта. Боћу су посебно интересовале моје приче о Перуу и о Индији, које су и за мене незаборавне.

Тога лета провео сам неколико недеља у Новом Саду, посетио све што сам желео и заиста се пријаатно осећао међу својима.

Око две недеље од нашег повратка из Босне дошли су и нама у посету Јоја и Стана у Нови Сад. Тада сам им показао копију мога писма које сам послао Председнику Америке Билу Клинтону, којим сам га молио да помогне ослобађање Јоје и Стане, као узврат за дело које је наш отац Лазо учинио за америчке пилоте при завршетку Другог светског рата. Случај је био да се амерички авион, враћајући се са бомбардовања Берлина, запалио изнад наших поља, и том приликом наш отац је био први код срушеног авиона и успео је извући седам војника, живих, које је одвезао у нашу кућу, а пет преосталих војника у авиону су изгорели. Њих је другога дана сахранио у гробљу поред основне школе у Залину. Сваки амерички војник имао је плочицу идентификације око врата, коју је Лазо звао ‘’Смртовница’’. Спашени војници су имали посебну срећу да се нађу у нашој кући, у којој је тада била партизанска централа, одакле су се они убрзо јавили у Београд, саопштивши где се они налазе, а још више им је пријало што је наш отац говорио енглески и истински волео Америку, па су неколико дана причали о његовим догађајима у Америци. Када је родбина, сахрањених војника, након годину дана дошла код нас, отац их је одвео на гробље и помогао им да кости своје деце изваде и однесу својим кућама у Америку. Лазо је, сахрањујући Американце, уз свакога у гробу оставио његову смртовницу, што је испало веома добро.

Шаљући писмо председнику Сједињених Држава, ја нисам очекивао да ће ми одговорити лично Бил Клинтон, али сам очекивао да ће ми се јавити бар неко из његове администрације, но никада нико, бар да се захвали Лази за оно што је он учинио за америчке војнике, спашавајући их из авиона у пламену, којом приликом је он рескирао и свој живот. А док су Јоја и Стана, са децом, бравили у муслиманском кампу ја сам добио информацију једне Американке, која је радила за Уједињене нације, где су се они налазили. Од тада ја сам им почео писати писма из Канаде. Чак сам сазнао да је моје прво писмо грешком послато у Шри Ланку, уместо у Босну. А посма која је Јоја успевао примити била су прецртавана црним фломасером свака реч која је особљу кампа сметала. Због тога ми никада није ни на једно питање одговарао, јер у ствари питања није ни могао прочитати. И тако, сећања на сва ратна збивања остају доживотно незаборавна.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: