детаљ слике: КРК Арт дизајн

МЕЛОДИЈА ЗАПЛАЊА

Сваки крај поред својих природних лепота и културног добра, чува и особеност језика карактеристичну само за те координате. Српски језик са својим дијалектима чини дивно ткани ћилим, који бисмо требали са пажњом да негујемо и поштујемо.

Књижевница Негослава Станојевић годинама пише на заплањском дијалекту и на тај начин бравурозно открива нове нише нашег језика. Њене приче, наизглед захтевне за читање, привукле су пажњу јавности, нарочито дијаспоре. Посебно су текстови на дијалекту важни истраживачима и новим нараштајима. Кроз овај специфичан стил, ауторка проговара и о прошлим временима и заборављеним обичајима.

Негослава Станојевић је написала две књиге на заплањском дијалекту:Јоште чекам тај реч да ми рекне и Благ реч, а у припреми су и нова дела.

Негослава Станојевић

Бранка Селаковић, КР Кордун, Београд, 27.05.2022.

-У јавности сте препознати као књижевница која негује писање на заплањском дијалекту. Од куда интересовање за овај дијалект?

По рођењу сам Заплањка – рођена сам у селу Доњи Присјан, а од треће године живим у нишком насељу Трошарина, које с правом носи одредницу ''заплањско насеље''. Средином прошлог века, када је почео нагли одлазак из села у град, плацеви су куповани и куће су грађене тамо где су пролазили аутобуси (додуше, претходно су то били камиони са 24 седишта) до родних села јер никоме није ни на памет падало да ће некада имати сопствени аутомобил. Мој матерњи језик је заплањски – на њему сам проговорила и други скоро да нисам ни знала до поласка у школу (ако се не рачуна оно што сам слушала на радију), али нисам престала да се њиме користим ни када сам савладала стандардни српски језик. Напросто, одувек ме је било срамота да са мајком, бабом, тетком и комшиницама, које су све говориле или заплањски или мешавину заплањско-лужничког (зависно од тога која је у ком селу  рођена и где се удала), говорим другачије. И то је предност нас, јужњака, за које многи мисле да нам је локални говор ограничење или хендикеп – напротив, то познавање говора свог краја и могућност да врло брзо, лако и без икаквих кочница, пређемо у следећој реченици на стандардни, то је оно наше богатство којим се поносимо и не дозвољавамо да нас омаловажавају они који нам спочитавају неправилан, сељачки, ''некњижевни'' језик, и не знајући да је сваки говор књижевни, на оном подручју на којем се говори. И још једна занимљивост која ће вероватно интересовати добронамерне: за разлику од оних којима је увек исти тај јужњачки говор, све оно што чују јужно од Крагујевца, ми с југа одлично знамо како говори неко ко је из Пирота, Бабушнице, Лесковца, Врања, Бујановца... а значајно је нагласити и да се у оквиру једног краја, па чак и у две махале истог села, користе различите речи за исти појам.

Можда би моје интересовање за заплањски говор остало само на нивоу конверзације са онима који искључиво њиме говоре, да није друштвених мрежа које су нам пружиле фантастичну могућност да врло брзо и врло лако допремо до оних људи који воле да читају, најпре статусе на друштвеним мрежама и текстове на блоговима, а затим и књиге на дијалекту. И управо то интересовање, не само Заплањаца овде и оних далеко од родног краја, него и оних који су за Заплање сазнали тек од мене, и повратне информације које добијам од њих, учвршћују ме у настојању да тај говор сачувам у писаној форми за генерације којима неће бити доступан у оригиналној верзији јер је језик жива ствар која се мења, обогаћује, употпуњава, подлеже утицајима са стране...

-Колико је захтевно писати на тај начин?

Мени нимало. Ваљда стога што, када почнем да пишем на заплањском, на њему и размишљам. И оно што желим да кажем када пишем на дијалекту, казујем далеко лагодније, питкије, мелодичније, него када покушам да то кажем стандардним језиком. Нисте ме питали, али ћу рећи и то да једини проблем имам у погледу тема: понекад добијем коментар да је превише туге у мојом причама и једно време сам се јако замислила над тим, али сам схватила да је све то живот и да теме које су и иницирале моје писање на дијалекту, нису нимало веселе, да проблеми на које желим да укажем не могу да се интепретирају на други начин него с великом дозом туге и да ћу на веселе теме писати онда када се оне саме наметну, а не да ја трагам за њима.

-Делује готово немогуће да се преведе на неки светски језик или грешим?

Вероватно би и могло, али то не би било то. Лепота и чар књижевности на дијалекту је управо у томе да на специфичан начин пренесе атмосферу у којој се радња одвија, дакле и пејзаже и архитектуру и амбијент и менталитет и мелодичност говора којим се исказују и срећа и туга, исто као и стандардним језиком, а опет, на другачији начин. И када би се то превело,  покушавала сам са дијалекта да преведем на стандардни српски па ми се није допало, било би то сувопарно ређање речи, без душе и без поетике.

-Како читаоци реагују и да ли и они који не познају Заплање, тај живописни крај и карактеристичан говор могу да разумеју?

Можда ће звучати нескромно, али не могу да прећутим чињеницу да сам одушевљена реакцијом читалаца, и мојих земљака од којих су многи са сузама пропратили моје прве приче, без обзира на то на којем меридијану су се налазили, и свих јужњака који воле мелодичност наших дијалеката, али и, за дивно чудо, и оних који за Заплање нису ни чули или нису знали где се налази. У коментарима на Фејсбуку и порукама у инбоксу, многи, не само из Србије него и из читавог региона, говоре о томе са колико интересовања читају све што им казује Баба-Грозда или неки други мој јунак, а почињу и да уче заплањски. И немали број њих изражава жељу да посети то Заплање, независно од тога да ли живе у Новом Саду, Руми или Аустралији. Када је ''Илустрована политика'' почела у наставцима да објављује приче из ''Благе речи'', појавила се сасвим другачија категорија читалаца којима је заплањски говор био откровење, паралелно са онима који су пореклом из Заплања, али пошто не користе интернет, тек сада с радошћу откривају да неко пише онако како су њихове бабе и мајке говориле. А много Заплањци с поносом пријатељима поклањају моје књиге, радосни што им се пружила прилика да и они покажу лепоту свог краја, макар кроз писану реч.

-Да ли млади из Вашег родног краја говоре заплањски?

Млади, једнако као и њихови родитељи, говоре заплањски и у својој средини и  често и у градовима у којима живе, а не припадају нашем говорним подручју. Рекох већ, познавање и дијалекта и стандардног јзика омогућује нам брзо пребацивае с једног на други (наравно, говорим о већини), али оно што је мени занимљиво као посебан феномен очигледан у последње време, јесте чињеница да се свог говора више не стидимо. На то је утицало, најпре, исмевање говора југа у серијама које су га толико банализовале да су јужњаке представљале као припросте, не превише паметне, неуке и необразоване сељаке, а затим и чињеница да се ником другом сем нама са југа не спочитава неукост уколико говоримо дијалектом. Немам ништа против оних из Црне Горе, Далматинске Загоре, Босне, али када питам да ли сте видели икога од њих да се стиди свог говора и да на силу прелази на стандардни, одговор је увек негативан. Очито, дошло је време да се ни становници југа Србије, а то је много већи број него што можете замислити, не само не стиде, него да се поносе својим говором као културним благом ове земље које и те како ваља неговати и чувати од умирања. Томе јако много доприносе и библиотекари и професори српског језика у школама, који поводом Дана матерњег језика и других датума значајних за нашу писменост, организују гостовања писаца на дијалекту, тако да ученици од малих ногу сазнају колико је сваки дијалект наше богатство. Често су гости школа, заједно са нама, и професори дијалектологије на групи за Српски језик и књижевност Филозофског факултета у Нишу, па тако деца могу да чују много тога о језику и дијалекту, што раније генерације нису биле у могућности.А то је, чини ми се, најбољи, најцелисходнији и убедљиво најупечатљивији начин да се разбије поменута фама о говору заосталог југа и да се, наравно, на адекватан начин сагледа богатство наше културне баштине којом се морамо поносити.

-Завршили сте Економски факултет, а годинама пишете. Како функционишу у дуету економија и књижевност?

Економија ми је била избор у виду нужног зла, будући да у моје веме у Нишу није било ни смера за српски језик на Филозофском факултету ни Журналистике, што би био мој избор. А онда сам, по дипломирању, после тродневног тестирања у локалном листу за избор седморо приправника, почела да радим као новинар и економијом сам се бавила само као пратилац привредних и економских кретања у Нишу и у држави, ма како се она звала током времена – ти с рачун, тако су ми се обраћале колеге других струка, а све то ми је било нека врста супституције за писање којим сам се бавила од малих ногу. Познавање економије помогло ми је више у новинарству, а признајем, и у вођењу сопствене економије.

-С обзиром на то да живите и стварате у Нишу, можете ли нашим читаоцима у дијаспори да приближите уметничку сцену тог дела Србије и колико успевате да се индивидуално и колективно представите ширем аудиторијуму?

     У Нишу постоје све културне институције потребне једном великом граду, а као што је познато, специфичан је по Фестивалу глумачких остварења, Џез фестивалу Нишвил, Интернационалним хорским свечаностима, а лане је деценију постојања обелижио и Фестивал књижевности на дијалекту Преображенско појање.  На пољу књижевности, осим гостовања писаца са стране, редовно се одржавају промоције књига нишких аутора, недавно су своје нове књиге промовисале Виолета Јовић, Биљана Станојевић, Бека-Митић Ристић, Стана Динић-Скочајић. У Народној библиотеци ''Стеван Сремац'' и Студентском културном центру Ниш уреднице књижевног програма су две изузетне особе, Емилија Радмиловић и Гордана Живковић, којима можемо да захвалимо на званредном организовању књижевних вечери и одабиру аутора чија дела нам представљају. Наравно, и за нишке ауторе увек има термина, књижевне вечери су јако посећене и посетиоци су, посебно у ово пост короновско време јако задовољни што после дужег времена поново могу да уживају у овим садржајима. Неколико друштава писаца такође организује књижевне вечери, промоције књига својих чланова и конкурсе на којима се бирају дела за зборнике и песничке збирке. Када би све друго функционисало као институције посвећене промовисању писане речи, где би нам био крај.

-Припремате ли неку нову књигу којом бисте обрадовали читаоце?

Ових дана из штампе ће изаћи друго издање моје прве књиге ''Јоште чекам тај реч да ми рекне'', која је седам година после објављивања првог издања поново постала актуелна после објављивања друге моје књиге, ''Благ реч''. Оно што бих желела да нагласим, у ово време беспарице и драстично повећаних цена штампе (чини ми се да је у овој области забележен највећи проценат поскупљења), је чињеница да је објављивање ''Благе речи'' омогућила Градска Општина ''Палилула'', а друго издање ''Јоште чекам тај реч да ми рекне'' помогле су ова и Градска Општина ''Медијана''. Једва чекам да буде објављена ова књига па да се посветим финализацији следеће збирке прича, овога пута на стандардном језику, која има назив ''Студен зима''. Жеља ми је да светлост дана угледа и бар једна моја збирка поезије, будући да је то моја прва љубав, а писање сам и почела с поезијом, још у раним разредима основне школе.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: