детаљ слике: КРК Арт дизајн

Месец и логорске ватре Чезареа Павезеа

Александра Ђорђрвић

„Препознавао сам белу и суву земљу, згажену траву, вијугаву од стаза; и опор мирис брда и винограда, који већ одишу жетвом под сунцем. На небу су биле дуге траке ветра, бели слузави трагови, који су личили на токове који се виде ноћу у тмини иза звезда.“

Ово је одломак из књиге „Месец и логорске ватре“ Чезареа Павезеа. Нажалост, није преведена на српски иако спада у класике италијанске књижевности и обрађује се као лектира. Написана је 1949. и последње је књига овог аутора, који је изјавио да не треба искушавати богове јер ју је осећао као своје најуспелије дело, за које је добио и награду „Стрега“.

Тема овог романа је дом. Приповедач је Ангвила (јегуља), који се враћа у свој родни крај у Пијемонт након што је двадесет година провео у Америци и тамо стекао богатство. Разлог одласка било је фашистичко захуктавање пред избијање грађанског рата за ослобођење ('43-‘45) и то што је у селу био нико и ништа, копиле које није знало одакле и од кога потиче.

Овај роман захтева пажљивог читаоца. Прошлост и садашњост се преплићу. Са својим најбољим пријатељем из детињства, Нутом, Ангвила физички и мислима обилази и оживљава пределе из младости. Кроз цртице о људима који су прошли кроз његов живот радња напредује, а пред очима читаоца се развија свет који више не постоји: када су даме носиле сунцобране у шетњу, кад су мирисали лимун и акација, а младеж се скупљала око логорских ватри и причала приче.

Роман је и добио назив по логорским ватрама, заправо по паљењу стрништа, традицији која симболично представља нестанак једног света који је почивао на сујеверју и лажном моралу. Људи који су Ангвилу испратили у Америку више не постоје - или су нестали или побегли или умрли.

Рат је однео животе у једном или другом смислу. Имање на ком је одрастао и имање на ком је радио друга су места. Кроз дијалог са Нутом сазнајемо шта се збило са газдама и са трима лепотицама, газдиним ћеркама, за којима је уздисао кад је био младић. Оно што Ангвила полако увиђа јесте да свака промена коју опажа у свом окружењу јесте преслика промене у њему.

Ова књига није за оне који воле динамичну радњу. Ритам овде је успорен, она је сва у мислима, укусима, мирисима, сећањима. Описи су асоцијативни, а ликови, осим Ангвиле, Нута и дечка са којим се Ангвила поистовећује, недовољно дистинктивни. Међутим, крајеви у којима је одрастао су толико лепо дочарани да надомешћују тај недостатак. Преовладава носталгичан тон и одводи читаоца на одисеју кроз сопствено одрастање. Стога бих ову књигу препоручила нешто зрелијем читаоцу, који је у животу остављао.

И поред толико година проведених у Америци, ноћ никада није била тако звездана као у родном крају. Тамо је чуо шкрипање шина, а овде чује лавеж паса. Све пролази - болно се продубљује у њему и схвата да себе не може да поврати.

Оставити није исто што и напустити. Напуштено је само оно што се више не воли, а сећања и речи имају тек толику моћ над нама колику им ми придамо.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: