детаљ слике: КРК Арт дизајн

БОЖЈА ЈЕ ПОСЛЕДЊА

*По истинитом догађају

 

Верка  је као и сваког радног дана поранила да оплеви већи део њиве пре него што сунце јако угреје. Испред ње је била пространа њива коју треба савладати, али она се није бојала посла. Одувек је био њен задатак да ради, гаји поврће и живину и  води домаћинство.

Раније су у томе у чествовали сви укућани, но откад су јој се кћери поудавале она то углавном сама ради. Последњих  година све чешће у раду придружује јој с е и муж Жарко, две године старији од ње, али су обоје били у пуној снази, радни, расположени и врло блиски. Све им ј е ишло од руке. Створили су дивно домаћинство, ето већ и унуке имају, но увек остане нешто што се није остварило. Пошто су имали велико имање, сан им је био да то наследи њихов син, а и д а се тако породица обнови и траје. Но, упркос свим настојањима, син није долазио. Стизале су кћери једна за другом док са седмом нису рекли, е што је до нас, поштено смо се потрудили, али Божја је последња. А он  се није одзвао.

 

С обзиром на то да је све друго ишло како треба, нису хулили, били су захвални Богу и са задовољством су обављали све своје послове, тихо у себи повремено уздишући за неоствареним сном.

Након напорног рада, увече би сели и дуго разговарали о свему, уз мезе и по коју чашицу ракије а ноћу су хрлили у загрљај једно другом још увек пуни страсти и жеље за животом. Но, Вера је у последње  време нешто била трома и све ређе би пристајала на то.

Чудила се сама себи, најчешће је баш она започињала игру  још док би били за столом и то ју је чудило. Размишљала је док је марљиво скупљала траву у житу које је лепо нарасло, како су то можда прави знаци старења иако је и духовно и телесно  још увек била као чигра. Присећала се како је и децу подизала уз рад на њиви, колевка је  увек била близу. Једним оком је увек била окренута на ту страну стрепећи да нешто из траве не испуже ка детету. Сећала се како је једном претрнула кад је недалеко спазила змију. И сам изненађена тим сећањима св слике свих седам трудноћа јој прође кроз свест и свих седам кћери како је некако лако и уз рад одгајила, увек срећна и орна за сваки напор.

Изненада осети снажан бол у пределу крста и затетура се, замало да падне. Застаде, већ орошена знојем у неверици. Но болови су се јављали све чешће и бивали су све оштрији. 

Збуњена, покуша да пожури према цести док још може да хода, мислећи да ће можда умрети ту а да нико не чује. Дозивала је упомоћ. Можда с зато свега и присећала да још једном  види сав свој живот као што  то, како кажу, бива на крају.

Трпећи јеке болове некако стиже до цесте. На њену срећу према њој је ишао човек са трактором. Махала је и панично дозивала.

Он стаде и прими је у приколицу журећи ка њеној кући. Болови се нису смиривали. Она покуша да се  згрчи и примири, али труцкање по макадаму је само појачавало бол.

 

Не као стигоше до њене куће, човек јој поможе да уђе и брзо позваше хитну помоћ.

Они ускоро стигоше и великом брзином су кренуше  до хитне. Она с е превијала од болова. Без много оклевања послаше је на скенер. Она је иначе увек била корпу лента, повећег стомака и прва помисао им беше да је оно најгоре.

После неколико тренутака загледања групе лекара, час у снимак па у њу, упиташе је колико јој је година, она једва изусти, шездесет три, мислећи како јој се тако нагло приближио крај.

Опет, неверица, и питање, кад сте имали последњу месечницу.

-              Пре сто година изусти она у настојању да се нашали, не знам има једно петнаест година можда и више од кад је престала.

-              Ово је немогуће - повикаше сви углас- брзо, брзо у салу за порођаје, жено ти се порађаш!

-              - Децо, не играјте са  мном, какво рађање, да није она проклетиња, рак!?

Но, већ су стигли и за тили час, све би спремно за порођај.

Дете је већ излазило, и пре но што је она појмила шта јој је речено.

_Мајко, честитамо, родила си сина!

Верка  је тек тада почела да се тресе од шока, радости, чуђења.

_Велики Боже, велики Боже, понављала ја као у трансу! Хвала ти, хвала,  ти... Твоја је последња! Амин!

 

Њен муж је такође био у шоку кад су му јавили, као и цела породица.

Њих двоје су се брзо прибрали радујући се и размишљајући како да  захвале Богу што им је тако неочекивано испунио највећу жељу.

Но,  кћерке и читаво село били су  запањени. Љути, као да су сазнали за највећу бруку својих родитеља и суседа. Зар у тим годинама, зар се то ради у старости.

 Нико није хтео да им приђе  задуго кажњавајући их што су се осмелили да живе као да су млади. И насупрот њима који су веровали да их је Бог наградио за истрајност и верну службу Богу и људима, сматрали су то казном јер су „разоткривени“.

Но, дете је расло и уносило додатни сјај у њихов однос. Њихову кућу је опет испунила ведрина и срећа оличена у том невином бићу којем је Бог вероватно и наменио неки посебан пут изван ситних паланачких навика и спутавајући правила.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: