детаљ слике: КРК Арт дизајн

НОЋНИ ЖИВОТ

Запис из Босне

Преко дана све замре од врелине која избија и из асфалта. И небо као да је ужарено. Врео је и ваздух који се дише. И све као да отежа и умртви се. И биљке, и животиње, људи. А увече, око једанаест сати, кад је вријеме за починак и кад почну да се гасе и свјетла на градским зградама, они се разбуде и оживе: пси луталице, мачке луталице и Цигани – рециклатори, скупљачи металног отпада.

Пси луталице, шест њих, скупе се као нека војна формација на ливади испред градског обданишта. Формирају звјездолику групу, гдје сваки пас укошено легне и заузме своје мјесто, главе окренуте према напријед, док им се задњи дијелови трупа готово додирују. И леже тако и тобоже спавају својим немирним псећим сном чекајући јутро. Само се један од њих, тачније једна од њих - мрка куја сјајних очију и великих модрих сиса, повремено огласи. Тачније огласи се сваких двадесет и седам секунди једним кратким “ваууууу”, које звучи нешто као цвиљење и кратки, искрзани лавеж. Слиједи неки свој унутрашњи метроном и оглашава се тачно у истим временским размацима и истом дужином. Све до јутра.

Изађем на балкон, погледам напоље. И мачке луталице, необично витке и елегантне су се размилиле по граду (већ сам и заборавио да и има таквих поред ових торонтских стерилисаних и поремећених хормона, утовљених као прасад). Грациозног хода, као да носе невидљиве штикле високих потпетица, обилазе контејнере које ће радници градске чистоће почети да празне некада послије поноћи. Заускакују се као од шале на врх контејнера и приземљују мекано на најлонске кесе са смећем. Траже оне полуотворене с баченим хљебом, јер у овим крајевима бацање хљеба као да и није гријех. Ту ће пребирати по кесама док се не зачује брундање камиона градске чистоће када ће се удаљити и потражити нови кварт.

Негдје у то доба градом почну да крстаре и Цигани – рециклатори. Опремљени дјечијим колицима, од којих су нека поприлично нова. И они обилазе контејнере и “беру гвожђе”. Тако се то зове у њиховом жаргону. И, истину за вољу, боље звучи “брање гвожђа”, него рециклажа. Извлаче старе пегле, лонце, шерпе, фенове, лампе. Наоружани су шрафцигерима, комбиниркама, клијештима. Вјешто одвајају корисно од некорисног. Класификују по вриједности. Берачи гвожђа с дјечијим колицима који под окриљем ноћи и њеној скровитости скупа с мачкама и псима и понеким залуталим пролазником воде свој активни ноћни живот.

Сутрадан се сви некуд распрше. Нестану. И пси напусте своју војничку формацију и размиле се по граду. Понекад сретнем ону кују тужног лавежа и она срамежљиво, као сеоска млада, склони поглед и убрза корак као да се стиди што ми је реметила сан. Ја погледам за њом. Изгледа ми као неко буренце. И питам се шта ли то сања и шта је тишти и узнемирава. и како јој успијева да залаје сваки пут у истом интервалу и да то чини тако дуго. Све до зоре.

 

 

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: