ЈУТРОС
Необична птица хтјела је к мени
не видjевши да је прозор затворен.
Тупо је о стакло ударила,
ко мало дијете пијукала.
Уплашена дрхтала је,
али ипак је на прозору остала.
Бацила сам јој мрвице бајатог хљеба.
Погледавши ме захвално,
прхнула је с мрвицом на далеки пут.
А ја и даље држим
отворен прозор с мало сламе,
у нади да ће опет доћи
да нас обје угрије.
КО ВОДА
Лет си ми била по леђима,
лакирала усне умјесто ноктију,
пљуjући у шаку ко необична птичурина.
По ребрима мојим тражила си боју своје пјесме,
ко да вода новина може бити.
Под притиском свих бијелих заблуда,
истраживала си ми шаке
да случајно на њима нешто ново не пише.
Под твојим крилом досањах небо.
И на крају свега, на почетку краја,
махнула си ми и почела да течеш
баш ко вода да си.
Око, чије ли си сада?
Моје, твоје, наше?
Свемира или немира?
Кога сада видиш,
чије ли те сузе плаше?
Један корак, па други, па трећи...
Неко некоме дође, неко од некога оде.
И тако дан за даном, година за годином,
ћутање за ћутањем.
И теби и мени су долазили и одлазили.
И ти и ја смо одлазили и долазили.
И увијек нам кажу - живот је то
и да долазак осмијех носи, тугу ломи,
док одлазак на тугу слути.
Мора ли осмијех туга да смијени?
Зато увијек с осмијехом ка срећи корачам,
један корак, други, трећи...
И ја - долазим, а ти?
КАЖИ
Кажи - thank you!,
иако то можда неће бити хвала,
јер ријечи изграђују човјека,
а не човјек ријечи.
Кажи - волим те!
I love you, иако то можда пуно не значи.
Кажи нешто лијепо
што у љубави истину тражи.
Кажи много тога,
а прећути само оно што може да боли,
Јер човјек може да живи
само ако несебично воли.
Кажи само, молим те, кажи...
Не тражим услове нити их дајем,
само хоћу да изговорим љубав ону
која никог повриједити неће.
Нећу да радим ништа што кратко је,
јер живот је најбољи роман
чији крај нећеш наћи
ни испод мртвог мора.
Нико нас није упозорио.
Крај свијета је на крају књиге.
Ти знаш да све тако почиње.
Једем изгубљену поморанџу
која на кафу мирише.
Док све је ван домашаја
и мимо нас пролази,
а ми губимо равнотежу.
Свјесно желим дланом дотаћи звијезде.
Живи умиремо, а још нас
нико не упозори на постојање смрти.
А она је још једно ново рођење.
Опрезна сам у предвиђању свијета, а и пјесме.
Ипак, нијесу све књиге спалили,
и оне миришу на те исте поморанџе.
У прошлости све се десило случајно.
Ипак понекад изгубимо контролу
и над собом и над животом нашим.
Али бар не дозволимо да нам живот
буде трула поморанџина кора.
