О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориВестиМедијиКОЛУМНА


















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Шуковић
Марија Викторија Живановић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Миленковић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


ЛЕПТИРСКА ЉУБАВ У ВАСИОНИ - ПРВИ ДЕО

Симо Јелача
детаљ слике: КРК Арт дизајн



ЛЕПТИРСКА ЉУБАВ У ВАСИОНИ -1)

ПРОЗНИ РОМАН




ПРЕДГОВОР


Роман Лептирска љубав у васиони, футуристички измишљена, је прелепа, опуштајућа прича о младом пару, Данијелу и Данијели, који су се упознали на Универзитету у Торонту, заљубили се и венчали након дипломирања. Како су волели да путују обишли су сва канадска величанствена места и описали њихову лепоту. Данијелу се посебно допао канадски север, где је страдао од напада поларног медведа. Случајно је Данијел био умешан у спасавање пљачке банке, што му је донело репутацију хероја. Касније га је та иста пљачкаша група киднаповала.

Када су завршили факултет, обоје су се запослили у Националном истраживачком савету Канаде, на истраживачким пројектима. У сарадњи са Канадском свемирском агенцијом изабрани су као идеалан пар за прву људску оплодњу у свемиру и као такви послати на Међународну свемирску станицу да ураде експеримент. Ту су се успешно родили њихови близанци Свемир и Венера, као прве бебе Канађана рођене у свемиру, док је цела породица постала позната широм света.

Бебе „Ванземаљци“ су расле здраве, прогресивно се развијале, као срећна деца, а завршиле су и факултете. Као одрасли, Свемир и Венера су били запослени у Канадској свемирској агенцији, где је Венера заменила др Анастасију Кристофер, која ју је породила на ИСС. Забава која је одржана ради Венериног запослења била је веома пријатна.

Сва имена, осим Даниеловог, су измишљена. Све сличности су случајне и ненамерне.

Овај роман је посвећен Данијелу и свим мојим унуцима.


У Отави, фебруар 2017. Аутор С.Ј.




ПОГЛАВЉЕ 1



Био је леп сунчан дан на отвореном простору Универзитета у Торонту, на локацији кампуса, током последњег дана редовних студентских часова наставе. Студентски савез је одржао прославу у циљу планирања друштвених и рекреативних активности у циљу забаве и безбедности студената, наставног особља и позваних гостију.

Студентска прослава је била у току када је Данијел чуо гласан повик „Данијела...а“. Прво је помислио да га је неко звао и погледао је око себе. Видео је девојку како диже руку и пришао јој је.

-Јеси ли ти Данијела? Упита је Данијел!

-Да, јесам! Кратко је одговорила.

-Ја сам Данијел, рекао је Данијел и испружио руку, да се представи.

Данијела је била изненађена, мислећи да се шали. Обоје су се погледали и насмејали.

– Не, истина је, додаде Данијел.

-Искрен сам, наставио је Данијел, -Зовем се Данијел. Бићу студент четврте године хемијског инжењерства. Случајно сам био овде са неким од мојих пријатеља, па када сам чуо да неко зове Данијела, помислио сам да мене неко зове. Драго ми је што вас сада познајем, имамо иста имена. Занимљиво!

Данијела је погледала Данијела, али није ништа рекла. Приметила је његову боју очију и црте лица, али је то задржала у мислима. Данијел је такође приметио да је Данијела била веома лепа девојка, лепо обучена, плаво-тиркизних очију и косе боје кестена. Имала је готово идеалну фигуру и била је нешто нижа од њега. Након што су се представили, обећали су једно другом да ће се поново срести и разменили мејлове.

На путу кући Данијела је испричала својим другарицама кога је је упознала. Код куће Данијел је такође споменуо родитељима да је упознала девојку свога имена, што их је све збунило. Његова мама Уна га је потом замолила да детаљније исприча ко је она и одакле су јој родитељи.

-Зашто те то интересује мама? питао је Данијел.

-Чини ми се да њено име има словенско порекло, иако је међународно. У сваком случају, ако се поново видите, питај је.

Данијеловог старијег брата више је занимало како изгледа, него одакле је. – Сви смо ми Канађани, мама, без обзира одакле смо, сви смо једнаки.

-Знам то, рекла је Уна, али ме њено име занима. Необично је да се момак и девојка сусрећу са истим именом.

Дан-два касније Данијел је писао Данијели и рекао јој шта је интересовало његову маму, а када је то она споменула својим родитељима, заинтересовали су се и они за Данијела. Очигледно Данијела није знала ништа више о њему, осим да је студент истог универзитета, Факултета хемијског инжењерства, и почиње четврту годину.

Прошло је неко време када су се у пролазу срели на главном улазу њеног Биохемијског факултета. Данијела је рекла Данијелу шта студира и ко су јој родитељи. Нису улазили у детаље, али су се договорили да се сретну следећег петка увече.

Тог поподнева Данијела се спремала, шминкала се и бирала згодну хаљину, када је то приметила њена мама и питала је куда иде.

- Идем да упознам Даниела, мама. Чини се да је прилично добар младић, тако да се не требаш плашити.

- Не плашим се, само се интересујем, а ти знаш да ми морамо да знамо где излазиш, да ти случајно неби затребала помоћ. Ти знаш да ми до сада имамо пуно поверење у тебе. Иди и забављајте се дикле желиш. Ако треба да вас покупимо колима позовите нас.

Данијел је дошао лежерно обучен, и прошетали су улицом у познатом крају, недалеко од универзитета.

Било је близу девет сати и сунце је скоро зашло. Ружичасти облаци на западу били су добар знак за следећи дан, а неке ласте су летеле. Како се ближила ноћ саобраћај је успорио и около је било мање буке. Данијел је узео Данијелу за руку и отишли су у мали бистро. Лепе слике на зидовима украшавале су просторију ресторана, где су седели за столом поред прозора. Стона лампа је осветлила Данијелино лице, тако да је њен осмех био као из снова. Данијел је стално гледао у њено лице, делимично прекривено косом, а онда је почео да говори о свом програму за четврту годину факултета. Рекао јој је да ће имати пројектовање хемијских постројења и изборну техничку тезу, као и хемијску технологију, енергетске системе итд. Хтео је да пита Данијелу о њеној биохемији, али је она желела да промени тему. Уместо тога, више је волела да прича о својим пријатељима и о томе шта желе да играју. Рекла је:

-Морам да причам о свом факултету код куће са родитељима, јер они то траже од мене, али када смо напољу, више бих желела да причамо само о лепим стварима. – Слажем се, додао је Данијел.

Када је испружила руку да дохвати чашу сока, Данијел је ставио руку на њу и она га је погледала у очи. Разменили су погледе и осмехе без речи. Потом јој је Данијел испричао о свом последњем путовању у западну Канаду, са родитељима, које је било веома лепо и незаборавно. Данијели се та тема много више допала и причала је о њиховом путовању на Медитеран и Египат. Док су проводили лепо вече, своје прво заједничко вече, закључили су да обоје воле путовања и да би могли да планирају нешто заједно у будућности.

Данијела је рекла да неће каснити, па су кренули кући око једанаест сати и заједно отишли у метро. Данијел ју је отпратио до њене куће, а затим се вратио до станице метроа, возом до свог места. Била је скоро поноћ када је стигао, али родитељи се нису бринули за њега пошто је био одрастао и пажљив дечак од двадесет две године. Обадвоје су живели у сигурним зонама града, али без обзира на то, знали су да се увек мора бити обазрив.

Следећег дана Данијела је послала Данијелу мејл у коме је изразила да јој се допада, а затим је о том састанку испричала родитељима, рекла им је све што је сазнала о њему. Као одговор, Данијел ју је замолио да се поново сретну и заједно виде негде у Торонту за викенд. Рекао је:

-Реци ми шта би било најбоље да видиш, па ћемо то урадити.

У суботу, недељу дана након првог састанка, састали су се на углу Блур & Јанг Стрит, и одатле отишли до СН Тауера. Држали су се за руке и ходали полако. Дан је био сунчан, али не превише врућ. Дувао је благи поветарац, лепршајући Данијелину косу, док је њен глас био као цвркут птица. Уживали су у шетњи, не осећајући да време пролази. Одлучили су да се попну на врх СН торња, купили карте и отишли горе. Поглед са врха био је ужасан, али импресиван. Гледали су свуда около, 360 степени у наоколо, посматрајући град и језеро. Обоје су једно другоме напоменули да им је то први пут да су на СН торњу. Док је гледао преко језера Онтарио Данијел ју је загрлио, а Данијела није пружила никакав отпор. Тада ју је први пут и пољубио. То је Данијелу изненадило, али са великим задовољством, а она се окренула, загрлила га и узвратила му пољубац. Њихов први пољубац догодио се високо на небу, на месту које је било за памћење. Данијел јој је први предложио да изађу заједно у град, а она је прихватила. И ту је почело.

Њих обадвоје су желели да сазнају више о СН Тауер-у, као и о граду Торонту. Прегледајући званичне документе, током неколико недеља научили су много: На обали језера Онтарио у највећем канадском граду налази се СН торањ, изграђен 1976. године, једно од најпознатијих канадских знаменитости. Торањ је једна од највиших грађевина на свету, висока 553 метра. На обртном торњу има ресторан, који нуди фину храну у за 360 посетилаца у исто време, они могу да уживају у оброку док гледају на град и језеро. Ту су и Видиковац и Стаклени под, који нуде прелеп поглед на град и ширу околину. Његова структура је видљива скоро са свих страна у граду. Ноћу је торањ осветљен различитим бојама.

Поред СН Тауера, налази се прелепи стадион Скај Доме, касније назван Роџерс центар, са покретним кровом, на коме играчи безбола Блу Џејса играју своје спектакуларне утакмице за хиљаде гледалаца. Недалеко одатле је чувени дворац Каса Лома, атрактиван и за посетиоце. У центру града, у улици Блур, налази се архитектонски атрактиван нови музеј, образовна тачка за децу и одрасле. Град Торонто има вероватно најлепшу зграду Градске куће, која је и жариште многих догађања. Торонто је град који се протеже око 110 километара у дужину и преко 60 у ширину, са преко шест милиона становника свих светских националности. Торонто је у стварности космополитски град. Чувени универзитет у Торонту класификован је као седамнаести у свету, где је први пут откривен инсулин, плус други факултети као што је Рајерсон, добро познат по модним студијама. Торонто има све што човек може да носи у себи и отворен је град за све.

Године 1998. Торонто је формиран као 'Мегаград', највећи град у Канади и пети по величини у Северној Америци. Пре него што су се појавили Европљани, област Торонта је била дом домородачких индијанских племена током 11.000 година. Могуће је да је Торонто добио име по имену Мохавк за свето дрво, које су историјски користила племена првих народа. После Другог светског рата град је одахнуо. Хиљаде европских имиграната стигло је у град, дајући граду прилив нових језика, обичаја и хране. Зграда контроверзне Градске куће, изграђена 1965. године, заиста је дала Торонту подстицај модерности. Иако није национална престоница, Торонто је главни град провинције Онтарија и вероватно најпознатији град у Канади, великим делом због Међународног филмског фестивала у Торонту и његове популарности као позоришне дестинације. Торонто је град са богатом баштином. Атракције и знаменитости Торонта се протежу од модерних до историјских и културних до комерцијалних.

Торонто има више од 8000 ресторана. Улица Јанг у Торонту некада се сматрала најдужом улицом на свету. Торонто има највећи подземни пешачки систем ‘’Стаза’’ у Северној Америци. Повезује 1200 продавница и ресторана. То је највећи подземни тротоар на свету. Торонто се сматра једним од најмултикултуралнијих градова на свету. Трг Нејтан Филипс је назван по градоначелнику Торонта од 1955-1962. Градска кућа Торонта налази се на том тргу. Трг се користи за концерте, уметничке изложбе, зимски фестивал светла, па чак и демонстрације. Торонто се налази на северозападној обали језера Онтарио и има преко 1600 паркова и око 10 милиона стабала. Преко 21 милион људи посети Торонто на годишњем нивоу. Торонто је један од највећих културних центара у Северној Америци.

Када су се Данијела и Данијел срели по други пут, приликом посете Каса Ломи, размењивали су информације о граду у коме су обоје рођени и били су поносни на то. Данијел је рекао Данијели:

- Волео бих да пропутујем цео свет, али прво морам да видим Канаду, нашу земљу и многа могућа друга места. Размишљам да путујем кроз Канаду чим завршим факултет, а ти ћеш још студирати. Када и ти завршиш са својим студијама, моћи ћеш ми се придружити ако желиш.

Данијела га је погледала и додала:

-Било би ми драго да ти се придружим ако ме прихваташ, и она се осмехнула.

На њен коментар Данијел ју је чврсто загрлио. – Ти си моја симпатична девојка, рекао је и додао: – Волим те, толико те волим, пошто си таква каква јеси. Чувши те речи, Данијела га је загрлила и пољубила.

Вративши се из Каса Лома Данијел је поново отпратио Данијелу до њене куће. Било је касно поподне, и доста вруће када су стигли. Данијелини родитељи случајно су седели у дворишту испод трешње. Окренули су се када је Данијела отворила улазна врата, а када је Данијелина мајка видела Данијела позвала их је обоје да дођу. Данијел није имао прилику да не прихвати. Прилазећи им, са благим наклоном и пуним поштовањем поздравио их је, Данијел је пружио руку, прво мами, а потом оцу, говорећи им како се зове. Данијелина мама Ерика загрлила је Данијела, а њен отац Денис се руковао са њим. Понудили су Данијелу да седне и Ерика је питала:

- Даниеле, шта би хтео да попијеш? Драго нам је да те видимо. Данијела нам је већ рекла нешто о теби. Сазнали смо да ћеш ускоро завршити факултет. Да ли си већ направио планове за запошљавање или шта друго?

Данијел није имао прецизан план за своју будућност, па је уместо тога само рекао да би прво желео да мало путује и да се одмори. Данијела је седела поред њега и размишљала о Данијеловим плановима путовања, он је тренутно био изложен таквим питањима. Осећао се као да је на прегледу.

Следећег дана Данијел је тренирао тенис у тениском клубу Хауард Парк, када је преко телефона добио поруку од Данијеле да јој је жао што је можда била под неочекиваним притиском родитеља. Када је завршио тренинг послао јој је поруку:

– Не брини, све је било у реду. Очекивао сам да ћу једног дана морати да упознам твоје родитеље. Ако то поменете, поздравите их и назваћу вас касније. Волим те! Ћао!



ПОГЛАВЉЕ 2



Био је четвртак средина јуна, око пет поподне, Даниел је седео у дворишту и сунчао се када му је зазвонио телефон. Данијела је звала и питала га да ли би желео да им се придружи у посети Нијагариним водопадима. Тада ју је Данијел упитао:

-Када ће то бити?

-У суботу!

-Ко ће још ићи са нама?

-Само моји родитељи, ти и ја!

-ОК, потврди Даниел. Тада је Данијела рекла да ће доћи по њега код његове куће. На то је Данијел додао:

– Немој да долазите! Тренираћу тенис у вашем крају, тако да ћу бити испред главног улаза тениског клуба Хауард Парк у 10.15. Налази се на Парксајд Драјвеу, тако да ће ме твој отац лако пронаћи. Стајаћу на улици испред клуба.

У одређено време, Данијела је стигала са породицом, Данијела и њена мама Ерика су седеле на задњем седишту, а уступиле су Данијелу предње седиште. Када су ушли на QEW аутопут, према Нијагариним водопадима, Ерика је питала Данијела о његовом тениском тренингу, како је било, када је почео да тренира и како му се тај спорт свиђа?

-Па, рекао је Данијел, ја сам то почео са пет година.

Моји баба и деда су били љубитељи тениса и највише су ме они наговарали да

тренирам тенис.

- Зашто је то?

-Како то да су те баба и деда наговарали а не родитељи?

-Моји бака и деда су пореклом из Југославије, а у њиховом свету најбољи тенисер је био Новак Ђоковић. Много су га волели, а звали су и мене Ђоковић, по њему. Ето, тако је то почело. Могу рећи да нисам обраћао пуно пажње на то, како би требало, али бар радим нешто за вежбање, а упознао сам и неке добре пријатеље.

Када је Ерика чула да су Данијелови баба и деда из Југославије, питала га је о њиховом пореклу. Данијел није много знао, али се ипак сетио да је његов деда докторирао у Канади, а затим су емигрирали у Канаду, где му је рођена мајка. Његов деда је објавио неколико књига на оба језика, а бака је волела да слика. За свог оца, Данијел је споменуо само да је његов отац био пореклом из Енглеске.

-Дакле, ти Данијеле имаш помешану крв, енглеску и српску, рекла је Ерика. Денис је само слушао и возио. Саобраћај је био прилично густ и морао је да буде стрпљив и опрезан.

- Знам да ми је крвна група А и осећам се Канађанином.

Додао је и да се из писања свог деде сећа да крвне групе ‘’А’’ потичу из Европе, прво са подручја Урала. Ерика и Денис то нису знали. Затим је Ерика наставила да говори о њиховом пореклу.

-Ја сам пореклом Пољакиња. Мој деда је емигрирао у Канаду, а моји родитељи су рођени овде. Мој отац је био пола Немац, а пола Пољак. Тако сам добила име Ерика, које је више немачко него пољско. Денисово порекло је скандинавско, из Шведске. Дакле, крв наше ћерке је помешана (Пољска, Немачка и Шведска). Али углавном је и она Канађанка. Сада смо сви Канађани, живимо прилично добро и задовољни смо овде, као што видиш, имамо све што нам треба.

Данијела је све време ћутала, као и њен отац. Главни говорник је била Ерика. Желела је да сазна што више о Данијелу. Он јој се веома допао, његов изглед, а највише његови манири и нарав.

Пејзаж је био веома леп док су се приближавали Нијагариним водопадима. Језеро Онтарио је било са њихове леве стране. Његова плава вода са благим таласима и неколико јахти на њој изгледала је импресивно. Виногради су свуда около са обе стране аутопута.

На канадској страни Нијагариних водопада, на њиховој левој страни била је биста Николе Тесле. Када их је Данијел питао да ли знају ко је Никола Тесла, одговорили су да су за њега чули много пута, али да никада нису читали његову биографију. Након што је то чуо, Данијел им је причао о многим Теслиним открићима, истичући важније да је Тесла био познати српски проналазач. Даниелова прича је веома импресионирала Дениса. Ерика и Данијела су задовољно слушале Данијелову причу. Теслин споменик је подигнут на Нијагари, зато што је Тесла укротио Нијагару, како је обећао да ће учинити док је још био дечак.

Дан је био прелеп када су стигли у посету чувеним Нијагариним водопадима. Прво су посетили Нијагарине водопаде, где су пловили бродом „Маид оф д’ Мист“, који је прво отпловио на америчку страну, а затим испод водопада „Потковица“. Сви путници су били огрнути у кабанице јер су капи воде падале са водопада као киша. Након тога Данијела и Данијел су возили "Небески точак", висок 56 метара где је Данијела била ужасно уплашена, али ју је Данијел охрабрио речима:

- Драга, не бој се, ту сам ја.

Другог дана посетили су „Маринленд“ са безброј атракција углавном за децу. Ту су: пешачка авантура, Тиволи точак, китови убице, Роллер коастер, Небески галамџија (или како га већ зову), и медведи, јелени и још много тога. Данијел и Данијела су прво уживали у вожњи на Роллер коастеру, али када су се вратили обоје су били бледи и говорили:

-О мој Боже, ово је страшно застрашујуће. Била сам тако уплашена. Никад то више нећу учинити. Срби имају изреку: „Учинио сам то три пута одједном, први, последњи и никад више“, рекао је Данијел.

Касније, док је обилазила друге атракције, Данијела је рекла да би желела да проба и Скај Скример. Родитељи су јој дозволили, иако Данијел није желео. Седела је са још неким девојкама у истој кабини и то их је подигло. Док су падали сви су вриштали. Када је изашла рекла је као што је рекао и Данијел:

-То је то, и никад више!

Њени родитељи су били уплашени, али нису хтели да јој забране да то покуша.

Породица Јенсен са својим гостом Данијелом Едвардсом провела је два лепа дана у околини Нијагариних водопада и млади су се забављали.

На повратку Данијела и Данијел су седели на задњем седишту, пре него што је њена мама ушла у ауто. Денис је возио уједначеним темпом, док се Ерика повремено претварала да поправља огледало док је гледала у младе. Они су то приметили и насмешили се, скривајући лица, држећи се за руке. Денис је желео да посети једну винарију, па је скренуо на споредни пут и ушли су на паркинг винарије коју је планирао. У винарији су сви тестирали неколико различитих вина и купили кутију од 12 флаша. У области Нијагариних водопада налази се тридесетак винарија које производе вина светског квалитета. Док су се возили према Торонту, млади су шапутали, јер нису хтели да чују Данијелини родитељи њихове тајне.

Стигавши у Торонто, Денис је прво одвезао Данијела до његове куће на Пацифик авенији. Данијелов отац Мајкл Едвардс изашао је испред куће и позвао Јансенову породицу унутра. Денис му је одговорио:

-Хвала вам заиста, овог пута немамо много времена, али ћемо се договорити и ускоро ћемо вас посетити. Лепо смо се провели, Данијел је фин, образован младић, уживали смо, видимо се ускоро. Хвала вам још једном ,и отишли су.

Данијел је објаснио где су све били и шта су радили, посебно о Роллер коастеру на којем су се он и Данијела возили и колико је то било ужасно. Додао је: ‘’Никада то више нећу учинити’’.



Наставиће се...


ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"