О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориВестиМедијиКОЛУМНА


















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Шуковић
Марија Викторија Живановић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Миленковић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


НЕПРЕКИДНО ЦВЕТАЊЕ ДУШЕ

Верица Тадић
детаљ слике: КРК Арт дизајн



НЕПРЕКИДНО ЦВЕТАЊЕ ДУШЕ 

(о сликама и сликарству Илије Шауле)


Верица Тадић, Чачак, март 2022.


Често за речи кажемо да нешто осликавају, заправо видимо у њима слику коју описују. Речи бојама дочаравају животопис слика. И све што постоји, бојама изражава и обзнањује суштину свог бића. Речи су, дакле,  жива бића, са огромним радијусом кретања, неуништиве и пуне виталне енергије, која се у њима стално обнавља. Тела су им слова.

Добили смо на поклон та чаробна, благородна бића –  речи испуњене нежношћу и љубављу. Од нас зависи шта ћемо са њима учинити. Речи могу и да се разболе, али, никад, не умиру.  Лече се енергијом других слова, обнављају заједнички, солидарно. Страда онај који је у њих унео лаж, мржњу, превару, негативност било које врсте. Онај који је покушао да оскрнави и угрози њихову свету мисију, којом обзнањују БОЖАНСКУ ИСТИНУ и БОЖАНСКУ ЉУБАВ. Сви они који утискивањем жига неистине, у ткиво речи, су на великом губитку. Сами себи одузимају светлост и уместо да славе кроз њих лепоту и непоновљиву и богату историју својих живота, бирају да кроз будућност корачају као тамне сенке, обездушених живота. 


Шта све бојама можемо да изразимо?!

То најбоље дочаравају сликари.

Слика Илије Шауле, „Архипелаг срца, пробудила је у мени много већу заинтересованост за живот боја, него што сам је, досада, имала.

Та Илијина слика, отворила ми је портал необичних и, у исто време, опсењујућих могућности за успостављање дијалога, неку врсту живог говора слика.

  

Архипелаг срца


На крајње необичан  начин, овај свестрани уметник и мајстор игре, кроз на изглед апстрактне презентације ликовних остварења, ујединио је сензације унутрашњег света са светом свеколике природе и космичких вибрација. Ако дубоко уронимо у живот боја, које складно дишу пуним плућима, видећемо да се живот разиграних боја, у исти мах,  шири и на простор изван платна. И слике, у оку посматрача, више нису статичне.  Раздрагано плешу. Вода, ватра и ваздух плешу заједнички плес и са земаљског подијума, лепршаво и полетно шире вибрације у осмехнуто плаветнило неба. Емитују неку врсту говора, коју свако ослушкује и тумачи на свој начин. А они најпродуховљенији могу са сликама да успоставе и дијалог. 


Кретање


Боје на платнима овог уметника су у покрету, у врењу, усталасане, пулсирају у најживљем ритму. Разливају се и кроз ту разливеност прелазе у етар да ускладе пулс са пулсом Васељене. 

На слици „Архипелаг срца“ , Илија Шаула је снажном експресијом боја осликао, тај архипелаг на континенту људског тела, живописно и животодарно. На том архипелагу – отаџбини најватренијих и најстраственијих људских осећања пламте и расцветавају се  живописне латице духовних и душевних озарења.

Црвена – боја највиталније животне енергије, пулсира страсно и својим пламеном разиграва друге боје. То је она Хераклитова ватра која се не гаси, све оживљава и надахњује. И спрожимна је.

Стиче се утисак да то разигравање боја изнедрава говор. Као да боје разговарају једна са другом, не напуштајући, притом,  ту лепоту јединства и хармоније, то сагласје лепоте коју заједнички творе.

Илија за себе каже да је сликар апстракције и да је за њега, у стварању, игра најбитнија. Сви велики уметници су игру сматрали неопходним условом за креације, јер игра је та која највише инспирише и уноси виталну енергију која ствара чудесне светове. Игра покреће машту, одуховљује мисли. Машта и мисао су основни алати за  креативно стваралаштво.


Свемирска река


Ако се боље загледате у слике Илије Шауле, осетићете како боје пулсирају најживљим ритмом, руше границе статичности, кроз непрекидна претапања прелазе из тренутка у тренутак. Лава је спремна да прокључа и претопи се у ужарену реку. Смиреност неба, може сваког часа да буде узнемирена, олујом и другим непожељним кретањима у природи.

Све ври, креће се, на његовим сликама. Све је усталасано, узаврело, буја највећом животном радошћу. Чини нам се да би се сваки час могла, нагло, излити сва лава вулкана, цвет се расцветати пред нама, шапћући нам неку велику тајну.


Феникс


Феникс  лети, али још се није одвојио од тла. Кроз спектар боја очвршћава његово тело, боје су не само његово перје, оне су прозор у унутрашњост тела. Чак и не морамо да се питамо којом бојом пулсира његово ново, младо срце. Знаћемо да је то црвена. И као да ватра Фениксовог срца, сваки час може да пробије, још неочврсло тело и распламса се незаустављиво.

Зелена је ту да Фениксу освежи крила, даје снагу за лет, али и да примири тај пламен срца, смањи пулс, подари спокојство.

Плава је путоказ ка небу, знак његове небеске појаве, његовог васкрснућа, али и боје мора која памте његова крила, у неком ранијем животу.

Називи слика Илије Шауле су својеврстан путоказ за тумачење оних, порука на сликама које може да види само унутрашње око.

 „Архипелаг срца“, из визуре апстрактне слике, нема изражену фигуративну упечатљивост. Ако га доживљавамо као извор,  онда му то даје динамичну димензију. Из њега извиру унутрашњи токови бића и кроз боје се, та унутрашња врења, преливају и разливају онако као их је сам уметник осмислио, дубинским увидима, маштом, личном фантазијом, талентом.

 У неком есеју сам писала о томе да оно што измаштамо негде већ постоји. Од нивоа спознаје и развијености свести зависи да ли ћемо, негде у себи, препознати то што маштом дочаравамо.

Дакле, тако разумем домаштане слике Илије Шауле, као откривање и препознавање вишег нивоа свести у сопственом бићу.

 У нашој свести је све што постоји. Научници и уметници трагањем откривају нове и непознате светове у људским бићима, кроз призму сопствених осећаја, знања и разних вештина, којима то дочаравају.

Илија Шаула је домаштао, игром духа, сновиђењем и симбиозом сна и јаве живот те слике. Посматрачима је понудио исто то. Да сопственом маштом, откривају сензације на „Архипелагу срца“. И мисаоно отворе другачији хоризонт доживљаја, у коме могу да стварају сопствене представе. Више да досликавају него да тумаче. Другим речима да Илијине слике доживљавају, пре свега, емоцијом.

У апстрактној представи ове и других његових слика нема изразите фигуративности. Напротив. Доминирају вибрација и снага осећаја, као што су жубор радости, музика, смех, усхићење, говор изражен спектром боја. А то може да види само око душе.


Оксиморон


Изузетак су неке слике, као што је „Оксиморон“, где можемо физичким оком да видимо блиставу главу пса, како  израња из животописа боја. На сликама цвећа, које можда још сања, све док се не почне кроз расветавање расањавати, уочљива је, највише, фигуративна дочараност слике. 

      

  Уметников свет боја на платнима, која и сама вибрирају,  бивствује на Архипелазима сна и јаве, на којима видимо „Мехуриће живота“, „Кретање“ , „Свитање“ и друге појаве.

    

Архипелаг у пустињи


  Још један упечатљив и необичан начин осликавања предочен је на слици „Архипелаг у пустињи“. Невероватно живе боје, које кроз упечатљиву експресивност исијавају радост осликаних предела, под сноповима сунчеве светлости, предела које, никада, не можемо видети у пустињи.

 Шта то значи?

Он је видео унутрашњост пустиње, коју ми не видимо, или оно што пустиња сања.

Готово да и не треба постављати питање: Да ли је у осмишљавају својих слика Илија ушао у сан пустиње и сан свега што је осликавао? Или боље рећи досликавао.

Као што ниједан есеј, који, осим тумачења, нема и дописивање између редова, не може бити довољно импресиван и занимљив, тако и ликовни уметници, досликавају оно што ми не видимо и не можемо да видимо, ако немамо отворен прозор у сновидни део.

На тој слици, тешко да бисмо препознали све то да нас о томе не обавештава сам наслов.

А у том сновидном приказу  топле пустиње видимо оно што, никада, не бисмо видели док ходамо по њој: унутрашњи свет њене душе. Спокојство и склад унутрашњег и спољашњег света пустиње.

Када имамо у виду да уметник кроз игру све осмишљава: разиграва песак, сунчеве зраке  и све остало, тако да боје плешу,  можда чак и тихо певуше, шапућу, раздрагано и срећно, кроз хармонију уједињеног унутрашњег и спољашњег света.

 

На сликама  овог уметника нема импресивних фигура, али има разливених њихових облика, претворених у енергетска разливања, преливања и спајања, негде су течне, негде разбуктале, пламене, свуда исијавају радост, дишу радошћу, говоре радошћу. Треба ослушнути тај говор боја, њихову устрепталост, екстазу, шумове. И када су мирне, усталасаност  пулсира из њих. Скоро да можемо чути како им срце пулсира узбуђено, распевана душа плеше.

        И на слици „Додир супротности“, нема отуђености, већ срастање разлика у хармонични плес.


Додир супротности


 „ Ватре у мору“, су доказ да и у води можемо видети игру ватре. У природи је та игра развијена у свему. Ветар се игра лишћем, плива на таласима, сунчеви зраци плешу у води... 


Ватре у мору


„Галаксија мртвих“, је оживљена бојама,  мртви су  оживљени. Васкрсавају кроз боје.


Галаксија мртвих


На слици „Она“, лик се оцртава дискретно, готово невидљиво. Испуњен је сунчаним жаром и светлошћу, у океану  небеског и земаљског окружења. Расутост и прозрачност боја, емитује топлину осећаја, нежност бића, питомост окружења.


Она


Кроз то окружење видимо и пропламсаје блиставе белине, који оличавају нежност бића и чистоту Божанске истине.

        Све ово може да опише светлосна оловка душе – драгоцени и неуништиви сувенир вечности.

Зато сам, на самом почетку, указала на неопходну и драгоцену симбиозу речи и слике и потребу да се у свему проналазе боје и кроз њих открива магија свепостојаности. А боје су непрекидно цветање душе.


Упитник







ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"