|
|
|
 | Дајана Петровић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
Порушена песма
Не можеш порушити песмуНије она само од слова сазданаНекаквих редова наслаганaУ круг до крова и куполаЊена је свеза чвршћа од малтераСтубови јој неба арматурa...Не можеш срушити песмуОна има корење и када је избришешИ када јој темељ почупаш Остаје онај заметак с вишеШто са серафимом чека...Јер једном ако је песма зазвонилаМа колико презиреш тај звонСниваћеш је док јој позлаћенојНе пређеш у атар...А у том атару, њеномНема твоје, моје... ја ил’ ти...Ма каква земља, метра триНема ту више смртиТу само има рима,Ту само песме светле и ћутеНикад рушене, недирнутеНикад лепшеНикад милијеНикад и нигде ненесталеАнафором тројичном стасале...Неће ти песма порушена судитиПесма не суди, она само постојиСуде сами себи људи, и нељудиКој’ намисле песму порушитиПокопати, Слово избрисати.Не може је нико потопити.Нит’ јој телу Главу почупати.Зидари је могу одбацитиДа к’о камен буде многоуга’н.Могу је са земље измештати,Затрпати у земљу црницуДа изникне ономатопејом:Звоном звони звонце у ливади,Да зазори и у метафори Што се бели ко бели анђео,Утврђена у алегорији Где се гнезде нови птићи њини,Ил су птићи ил су херувими,Да најаве у метонимији,У симболу крста васкрслога.То се гради нова, градацијомПесма лепша, од свих досад знанихИ од знаних и песам’ незнаних,Вила горска кано црква бијелаПорушена једна да три никну нове:Антитеза песми порушенојСрушена се на небо уздиже:Већма нијема најдаље се прочу.
из књиге "Песма је дошла по мене" Књижевни ЕСНАФ 2021. - Београд
|
