детаљ слике: КРК Арт дизајн

 

 СЛИКЕ ЛИКЕ 

(О поезији Милке Јованчевић Шолаја)

 

Гордана Јеж Лазић

 

Милка Јованчевић Шолаја припада још једној генерацији српских књижевника која израња из вртлога најтежих историјских околности. У време зрелог стасања уметника у одважност ауторског укоричења својих свезака пред Милком се нижу године ратова, збегова, сеоба и личних губитака најближих, а њено необјављено стваралаштво постаје „колатерална штета“ збивања. Тако почетну тачку њеног поетског опуса представља завичајна поезија, настала из колективног страдања српског народа, из које се у старту издваја потресна поема Избјегличкаколона. У историјском усуду поновљене Петровачке цесте Милка је само једна међу хиљадама српских породица којима олуја односи све што су генерацијама стицале. Са психолошког становишта чудесна је подударност поновног рођења човека, који у зрелом добу гради цео свој живот од почетка, и песника који волшебно понавља свој развојни пут у уметничком изразу. И видљива је сва грчевитост тог пута из књиге у књигу, сва тежина поновног узлета од, болом и ужасом окамењеног, наративног сведока свога доба до озбиљних песничких узлета.

Поред фигура мисли, антитезе и парадокса, у завичајној поезији Милке Јованчевић Шолаја доминантна је апострофа, обраћање завичају и упокојеним члановима породице, па често њене песме постају, небеском поштом ношени, последњи поздрави, али и горка опомена човечанству да се никада и нигде више не понови, јер рођени смо слободни, из љубави и зарад љубави само.

У основним мотивима ауторкине завичајне поезије сабрано је неколико општих одредница књижевности прогнаних песника 90-их, „песника без адресе“. То је пре свега потреба да се топографски означи корен и метафизички пренесе потомцима. Дескрипција која почиње стихом „У мислима камен тражим / тај камен детињства мог“ води нас готово филмски пластично кроз девет слика Лике, у којима је завичајни колорит оживљен до најситнијег детаља. Географски оквир, годишња доба у завичају, кућа и окућница, двориште, улица, гимназија, родитељи, бака, пријатељи и коњи врани, њиве, бразде, те плуг, орах и липа, чак и „Вукови у мом крају“ – како слови једна песма. Све је то стало, нит по нит, у дведеценијски дугу пређу завичаја и откано у свим бојама биљаца и крпара наших бака. Милка је оставила задужбину од сећања потомству и народу. Али, немогуће је не приметити – баш у своје стихове, као у тешко ткање бакиних покривача, песникиња се ушушкава са сваким сумраком када на нас „избегле“ падне стари народни стих: „Крајишници, гдје ћемо на прело? Да л` у Кордун? Да л` у личко село?“

Још једна карактеристика озбиљних српских постратних писаца приметна је у Милкином стваралаштву. У њеним песмама, упркос великим животним патосима, нема ни осуде ни фактографије. Све је то потиснула, задржала као лични бол, имајући на уму одговорност уметника – универзалну поруку љубави, мира и живота, макар сатканог од снова. Коначно, управо симбол птице, њене личке птице из прве збирке постаје лајтмотив њеног стваралаштва и развија се у алегорију српске жене кроз историју, хероине која има снаге, храбрости и одлучности да после свих ратних катаклизми устане, залечи крила и настави свој пут. Као у стиховима велике српске песникиње Десанке Максимовић: „Ако су ми руке и сломљене, имам крила и њима као птица грлим видике“.

 

                  

                                                                        

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: