детаљ слике: КРК Арт дизајн

ДАЦА И ХУАН

 

,,Суботичка полиција потврдила нам је информације о јутрошњем трагичном догађају. Двадесетседмогодишњи  А.Н. пуцао је из возила у покрету, усмртивши петоро а ранивши троје људи на пешачком прелазу. Мотив напада још увек није познат. Незванично сазнајемо да починилац није раније осуђиван, нити је боравио у некој установи за ментално оболеле.“

,,Тата, утишај мало! Ништа не чујем!“ излуђује ме. Почела ми је серија, а он поново одврће вести до даске. Откако је изгубио посао, по цео дан само седи , гледа телевизију и  немилосрдно налива  трбушину пивом.

,,Троје младих извршило је данас самоубиство скочивши са Моста слободе. Очевици кажу да су се смејали и махали рукама, подражавајући птичији лет…“

,,Тата, почела ми је серија, утишај.“ љутито лупкам стопалом о под.

,,Више десетина грађана Панчева дошло је јутрос четвороношке на посао, грокћући попут свиња.  Грађани су се жалили на јаку главобољу, и нису се сећали како су стигли на посао.“

Е, сад је стварно доста. Трчим низ степенице да му очитам буквицу. Изненадан и снажан бол у глави ме скоро баца на патос. Сеновити подсећају да су ту, да ме неће лако оставити на миру. Њихове речи су кратке, грубе, доносе ми пустош и бол. Није то течни,  мелодични шпански језик Рањене љубави. Боже како је Хуан леп, са оним црним окама, коврџавом косом, широким раменима... и рукама као створеним  за загрљај. Црвеним, свесна да Сеновитим откривам своју интиму. Чујем њихов подругљиви смех, одјекује ми у глави.

 Тата је заспао на троседу, трбушина му се прелила преко мајице. Утишавам тон на телевизору. Сеновити ми говори да убијем овог бескорисног човека, да му заријем зубе у врат и окусим његову топлу крв. Руке ми трну, ноге су ми оловне. Снажан је Сеновити, осећам да преузима контролу. Корачам као у сну, осећам очев пијани дах. Док ми се његов врат просто нуди, поглед ми пада на мајицу... ту сам му мајицу купила још на матурској екскурзији. И даље ју је упорно носио, иако су је године претвориле у обичну, прљаву избледелу крпетину. Нешто ме стегну у грлу. Таква сам. Јака за битне ствари, а ситнице ме распекмезе. Пекмез-опасница, што би тата рекао. Нежно га покривам ћебетом, док ме Сеновити части рафалом псовки.

 Враћам се у собу, обузима ме  зла слутња.  Надам се да ће ме серија отргнути од црних мисли. Хуан колико је леп, толико је и смотан. Никако да се смува са Флором, која поново одлази љута и повређена. Следећу сцену не памтим. Сеновити ме напада свом силином. Осећам га у сваком мишићу, органу, нерву.  Овог пута осећам да није уобичајено тестирање, опипавање снага. Удови су ми потпуно паралисани. Не могу да пустим ни гласа, нити да бацим чини. Паника ми клизи низ грло. Покушавам да ступим у везу са Саветом, али не могу да видим њихова лица, нити да  им чујем  гласове.

Сеновити се смеје, објашњава ми полако као детету, каква ме будућност чека... будућност у којој попут  лутке беживотно лежим на кревету, спрженог мозга и осећања, док безбројни Сеновити улазе у мене. Вриштим у агонији, молим Сеновитог да ми подари брзу и безболну смрт.

Сатерана уза зид, решена сам да искористим једино што ми је преостало- интуицију. Его му је већи од Хималаја. Воли да га моле. Није му довољно да убије, ужива да понизи, обешчасти, одузме људскост. Моји крици и молбе га забављају, пажња му попушта. Док ужива у мом болу, ја крећем другом стазом, коју не може да види. Не бих смела да идем њом, али један део мене ужива у томе, наслађује се сопственим страхом и несигурношћу.

 

Ноћ је вилинска. Месец исијава бледозелену, отровну светлост. Видим огромни замак, високих торњева и црних кула. Свакаква гнусобна створења вребају крај стазе, гутају ме  мрачним очима, али ме пуштају да уђем у замак. Немам осећај за време. Овде време не тече, или тече другачије него у људском свету. Улазим у највишу собу у замку. Девојка седи на кревету и чешља дугачку црну косу, која јој у слаповима пада по раменима. Очи су јој црне, у њима видим ноћ и одсјај звезда-  најлепше и најстрашније очи које сам видела. Бледо, округло лице, као у детета, пуне, сочне усне, које у мени буде жеље од којих ми лице гори као да сам на плажи у сред лета. Лепа је и језива- осећам да почињем да дрхтим као дете пред учитељицом.

,,Помози ми... молим те.“ глас ми је шапат. Негде у даљини осећам да ће ми Сеновити ускоро сломити физичко тело, а онда ћу заувек остати овде, попут духа...

,,Клекни.“ Глас јој је као река, хладан, брз, зачуђујуће снажан за тако ситну фигуру, а опет некако опијајући, занесен, пун еротског набоја. Уста су ми сува од страха и узбуђења, али чиним оно што ми је наредила. Осећам се бедно, попут псета које није сигурно да ли ће га господар помиловати и наградити, или опаучити штапом по леђима. То ме љути, али још више ме љути што осећам већу дубину њене власти нада мном... Њена рука ме мази по коси, и то је додир олује, торнада, муње; али истовремено и бескрајно нежан и сензуалан. Молим се у себи да престане, јер буди оно елементарно у мени, што ме плаши и излаже срамоти.

,,Пољуби.“ Издаје следећу наредбу, и приноси  длан мојим уснама. Спуштам усне на њен длан, кожа јој је чиста и нежна, мирише на шумске биљке, ноћ и пролеће. У том тренутку нестаје ноћ, нестаје Вилиндвор, видим и осећам само зелене муње које ми из њеног длана шибају кроз вене, пуне ми све ћелије животним соковима, буде ми жељу, страст, снагу... не стижем ни да јој захвалим, поново сам у људском свету. Пуштам Сеновитог да уђе још дубље, чујем  тријумфални крик освајача. Препуштам се матици, она ме носи, он ме хвата, нови егзотични плен у наручју, а ја чекам тренутак да...

***

 

Стивен одложи кацигу на сто, а другом руком тресну Тревиса по леђима. Тревис прогунђа неку псовку. ,, Човече ово је сјајно.“ насмеја се Стивен. ,,Боље је и од секса. Уђеш им у мозак, и начисто их разнесеш.“

,,Ми смо прави номади, знаш?“ Стивен је био добро расположен.  ,,Номади новог доба. Наше су цесте милијарде можданих ћелија. Човече, Пизаро је био обични аматер у поређењу с нама. Наше су колоније бескрајне.“

,,Постао си поетска душа ?“ Тревор се намршти. ,,Да одмориш мало? Не скидаш се од јутрос. Навуко си се, као на коку.“

,,Кул, човече.“ Стивен поново стави кацигу и активира стартер. ,,Само још једном да одем до оне мале. Воли теленовеле, слатка мала глупачица. Има змијско тело Тревисе, кладим се да је доле влажнија од Еверглејдса.“ Стивен се насмеја и отплови низ матицу.

Тревис отвори фрижидер да узме још једно пиво, али рука му застаде. Поглед му остаде прикован за рачунар. Оно што је графикон показивао, није било могуће.

,,Стивене, искључуј! Одмах!“ викну узбуђено Тревис.

,, Дај Тревисе, смири се.“ Стивенов глас био је изобличен матицом. ,,Знаш и сам да је ово програм максималне сигурности, са десет прстенова заштите. Ништа  га не може пробити. Руски војни програм, арктички ледоломац, стигао је до другог прстена. Кинески хималајски леопард заглавио се на трећем. Нико не може доћи до десетог. Ни сам Господ.“

Тревис више није слушао. Екран је експлодирао, у ковитлацу боја, линија и звукова. Искључио је стартер и стргао Стивену кацигу с главе. Прекасно. Стивенове руке су висиле беживотно, очи су му побелеле, на уста је избила пена. Тревис се ухвати за главу. Шта се до врага, дешава? Заклео би се да је из Стивена почела исијавати чудна, бледозелена светлост.

,,Проклета вештица.“ Тревис готово врисну када је Стивен проговорио. Био је то глас смрти , глас који  доноси бол и гули кожу са лица. ,, Знаш друже, ми тамо не гурамо узалуд. Тамо постоји стара крв.  Жива је... и снажна.“

,,Обезбеђење'' помисли Тревис панично. Није могао ни да се помери. Глас настави, хипнотишућим тоном : ,,А сада ћемо се мало поиграти.. Да видимо какве то занимљиве играчке имате у овој рупи.''

 

Лежим исцрпљена на кревету, немоћна да се померим. Превише је то напора за једно младо тело. Уморна сам од Сеновитих, Савета, Мрачне краљице, уморна сам од света, од бриге за оца. Понекад не желите да будете храбри и јаки, нити да се бринете о другима. Желите само да вас неко загрли, утеши, и обећа да ће све бити добро.

У кући је ужасно вруће, као да има 45 степени. Сеновити су нам одавно зезнули климу. Нико се не чује, свет као да је стао. Тек у даљини чујем звукове аутомобила који се вуку Хаџи Рувимовом улицом. Сада ми прија недељна успаваност града, тај спори, тихи равничарски талас који ме запљускује и као да жели да ме нежно ушушка у кревет. Палим тв, покушавам да се сконцентришем на серију, али очи ми се склапају...

Врата се с треском отворише, скочих са кревета и вриснух. С прага ме је гледао тата, потпуно избезумљен.

,,Добро, колико пута сам ти рекла да ми не упадаш овако у собу?“

„Дацо, јел ти уопште знаш шта се дешава?“  узбуђено је викао. ,,Само гледаш те глупе серије. Одлетела је у ваздух Чејен планина, са све подземним војним комплексом! Проглашено је ратно стање у Америци, спомињу исламске терористе...“

,,Тата..“ стрпљиво говорим, а живци ми играју. ,,Само да одгледам десет минута серије, важи? После ћу нам скувати кафу, па ћемо бистрити политику.“

,, Дацо… ти сигурно немаш везе са тим?“ упита.

,,Тата, јесам ти чврсто обећала да више нећу бацати чини? Не кршим обећања, нити лажем.“ Па добро, то је била мало растегљива истина. Умем понекад и да слажем, кад се баш мора. Севам очима, глумећи опасницу. Тата се опет упецао.

,,Добро Дацо, не љути се.“ помирљиво ће он. ,,Верујем ти. Ајде кад заврши серија, сиђи доле па да кафенишемо.“

Тата одлази, а ја уместо да се опустим, поново се нервирам због глупог Хуана. Сваки нормалан мушкарац би био пресрећан да му се нуди девојка попут Флоре. А он се ухватио оне спонзоруше Дијане, која ће га намагарчити и опељешити, а и ружнија је од Флоре.

Пипам чело. Глава ме још боли, али ваљда је остало мало снаге… Смешим се. Па добро, ако је Хуан баш толики билмез да не уме сам да крене у акцију, мало ћемо га погурати.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: