детаљ слике: КРК Арт дизајн

РАЈСКЕ ЛИВАДЕ

          Сестра на очном одјељењу излази из картотеке. Корача енергично и избацује стопала у бијелим кломпама према вани. Притом се ослања више на пете него на прсте и оставља утисак да би сваког часа могла, као балерина или клизачица, да направи пируету или да се заврти око властите осе на пети једне ноге. Лице и нос су јој покривени пјегама и мени у тренутку пролази кроз главу како  већ дуго нисам видио дјевојку са пјегавим лицем и како пјеге дају посебну драж женској љепоти. Њена немирна и разиграна коса, црвенкастог пресјева, поиграва при сваком начињеном кораку. Испод руке носи бијелу фасциклу са натписом„ Очно одјељење. Ласерске операције“. Застала је на средини чекаонице и проговорила: 

-Молим пацијенте који су имали ласерску операцију и имају термин у један сат да заузму мјеста на клупама испред ординација „три“ и „четири“. Докторица ће вас прозивати појединачно –двоје по двоје. Први пацијент нека заузме мјесто у ординацији број „три“, а други у ординацији број „четири“. 

Из једне одијељене чекаонице коју при пролазу нисам ни примијетио излазе пацијенти. Сваки на једном оку носи специјални повез – сиву пластичну шкољку са рупицама приљубљену уз око уз помоћ еластичне траке. Постројавају се као војници и крећу уједначеним кораком према клупама. На челу новоформиране групе једнооких - ових добрих киклопа, и њихових пратилаца, налази се госпођа која страховито подјесјећа на глумицу Џун Сквиб, која је глумила супругу Џека Николсона, Хелен Шмит, у филму „О Шмиту“, и која је дошла без пратње. Она, ваљда, из тог разлога, а да би одржавала равнотежу, послије сваког начињеног корака узмахне десном руком и благо је савије у лакту.

Иза ње иде црнопути брачни пар. Њој је затворено десно, а њему лијево око. И придржавају се међусобно испод руке. Милосрдна игра судбине. Овако удвоје чине цјелину и нису упућени ни на чију помоћ осим на ову, међусобну. Иза њих опет средњовјечни човјек у џинсу корача високо подигнуте главе. Њега испод руке придржава жена која не престаје да му објашњава нешто пригушеним гласом, док у другој руци носу књигу између чијих страница је задјенула прст. И сада сви заузимају мјеста на двије клупе испред ординација. Укупно петоро њих. Петоро добрих једнооких киклопа и њихових пратилаца који чекају долазак докторице.

И, ево, долази и докторица. Мршава као грана. Носи испрану и прешироку униформу. Сјетих се пежоративног израза којим се у нашим крајевима описивала оваква врста женских створења: „мушкара“, и постидјех се због те наше ружне склоности да човјека сведемо на  вањске особине: глуваћ, ћоро, шепо, муцавац, мушакара – и прекрстих се.

 Докторица у преширокој униформи преузима фасциклу од сестре и показује госпођи, двојници Хелен Шмит, да пође за њом у ординацију број „три“. Човјеку који је корачао са високо уздигнутом главом показује да уђе у ординацију број „четири“.

Из унутрашњости ординације се чују гласови, један груби и један пискутљиви и онда се врата отварају:

- Могу ли вас загрлити само начас? Хвала вам до неба. Видим све. Јасно и бистро. Као да ми је пред очима грануло праскозорје послије мркле ноћи. О, Боже, како је лијепо – то се „Хелен Шмит“ опрашта од докторице и напушта ординацију без малопређашњег повеза. Пратим је погледом док корача низ ходник. И даље након сваког начињеног корака узмахује руком. Размишљам да ће можда по напуштању болничке зграде престати с тим и како је чудно да она има груб глас, а докторица са мушким цртама лица пискутљив и висок.

У међувремену врата на ординацији број „четири“ су се отворила и из њих је изашао онај човјек од малочас који држи главу високо уздигнуту. Без повеза. Са широким осмијехом. Његова жена са књигом у руци му наслања главу на раме. И сада и они ишчезавају низ ходник и напуштају болничку зграду.

И све се понавља по већ увјежбаном сценарију. Докторица у испраној униформи покаже пацијенту са клупе са шкољком преко једног ока да уђе у ординацију. Из унутрашњости ординација се зачују гласови неједнаких висина. Врата се отворе и у чекаоницу ступи пацијент, само без повеза. Закорачи у чекаоницу са осмијехом и, могло би се рећи – са раздраганошћу на лицу. Осморо њих. И сви ови прегледи, укључујући и опраштања и захваљивања „до неба“ и „из дубине срца“ нису трајали дуже од пола сата.

Напосљетку, ординацију напушта и докторица. Њено лице је безизражајно. Предаје бијелу фасциклу сестри са пјегама која је стајала на вратима картотеке.

Ја и даље сједим на својој клупи размишљам да је овако вјероватно и на посљедњем и коначном суду који ће према вјеровању на крају историје бити извршен над људима, тако што ће раздвојити праведне од грешних, након чега ће праведни као награду задобити вјечни живот а грешни вјечну патњу као казну. И ти праведни ће, слично као и ови једнооки пацијенти, са раздраганим изразима лица ступити на рајске ливаде гдје обитавају анђели и душе светих. И на њих ће се излити сунчева свјетлост, која грије и оживотворава, и под чијим зрацима цвјетају биљке и предивни цвјетови и прелијећу шарени лептирови и чује се зуј пчела и цвркут небеских птица. 

Кад сам подигао поглед према сестри која је држала картон и изговарала моје име, вјероватно сам још увијек имао блажени израз на лицу, јер сестра ми се насмијешила некако благонаклоно, готово анђеоски, док ме пратила до ординације и изговорила:

- Докторица ће вас прегледати за пет минута. Сједите на ову столицу.

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: