СРЕТЕН ПЕТРОВИЋ, ЕСТЕТИКА И ДОЖИВЉАЈ: ЉУБИТЕЉУ УМЕТНОСТИ И ЛЕПОТЕ

(Београд: Дерета, 2019)

Санда Ристић Стојановић

I

Књига Сретена Петровића Естетика и доживљај посвећена је љубитељу уметности и лепоте, како сам аутор наводи у њеном поднаслову. Ослањајући се на Адорнову лествицу рецепције уметничког дела, одувек сам сматрала да су експерт и љубитељ уметности најважнији за рецепцију уметности.
Експерти су или велики даровити уметници или велики уредници, галеристи са изузетним сензибилитетом за уметност. Експерти уочавају све димензије и детаље уметничког дела, повезаност међу њима, и не ослањају се само на формална знања.
Како Петровић истиче, естетика рачуна на то да се уметници, колико год међусобно били различити, разликују по утиснутом личном печату у уметничко дело.

Човек данашњице је навикао да за сваку област постоје стручњаци. Ако већ постоје, да ли је тако и са уметношћу?
Петровић у првом делу своје књиге, у одељку под називом Човеково право на лепоту и уметност, указује на став једног аналитичара који у питањима уметности сматра да постоје две врсте људи: једни су истински љубитељи уметности који имају „дубљи и тананији сензибилитет од неких других“, док у другу групу спадају стручњаци за уметност који не поседују сензибилитет, тј. немају осећај за уметност, а ипак „глатко умеју да говоре о њој“.
У одељку Криза уметности и урушавање укуса, Петровић се позива и на истраживања Лудвига Гица, који се бавио проблематиком уметности и кича. Врло је реална Гицова тврдња, а и многих естетичара и психолога данашњице, о томе да иза производње кича данас стоје читави штабови у којима психолози на бази проучаваја понашања маса сугеришу шта се масама може данас подметнути и уносно продати.

И тако, стижемо до појма „кемп“, који је заправо свесно пласирани кич. Кемп је заправо кич који је надограђен посебним квалитетом – иронијом. Краљеви кемпа данас су Демијан Херст и Джеф Кунс чија је „скулптура“ Пас од балона продата за преко 50 милиона долара. Једна од основних теза Петровићеве књиге гласи да је „уметност општа вредност заједнице, једне културе“. Према томе, она је својина публике, реципијената, уживалаца, који су тим истим делима нужно понесени и без којих уметност као јавно културно добро принципијелно не може постојати. Дакле, као што уметност без дела не може постојати, исто тако и дело без публике нема нити потврђује свој легитимитет.

Други део Петровићеве књиге Естетика и доживљај носи наслов Доживљај, укус и стваралац уметности.
У осмом одељку другог дела Чиста лепота – методска фикција, С. Петровић анализира ставове Канта и његовог следбеника неокантовца Хартмана. Према Петровићевим речима, Хартман се у одбрани аутентичности естетског определио за делатну Уобразиљу „цонтра ригидном разуму“. „Утисак је како је уобразиља снага пре свега блиска генију, што онда имплицира да су обоје у неком дослуху са вишим, метафизичким светом“ (Естетика и доживљај, стр. 171).
У првом и другом делу књиге Естетика и доживљај, аутор преиспитује и проблематизује Кантово, Рикертово, Хартманово и Гајгерово схватање рецепције уметности.

Трећи део књиге носи наслов Доживљај посебних уметности и подељен је у три одељка: (1) Доживљај ликовног света, (2) Доживљај музике и (3) Доживљај књижевности. Поглед на критику.
У одељку Доживљај ликовног света Петровић у своја истраживања укључује и преиспитивања о уметности разних психолога: Доналда Брикмана, психолога боја Чајлда Ајзенка и Кингета. Аутор разматра и особености уметника екстраверта и интроверта, уметников доживљај естетског, питање укуса и стила, порекло разлика у укусима, занимљива искуства сликара. Указујући на поларитет предметног и беспредметног сликарства, Петровић је својим истраживањима обухватио 30-так савремених сликара у Србији. Они су радили тест боја, пирамиде са квадратима боја. Због очигледног поларитета који постоји између самих сликара, поставља се питање компетентности разних жирија за ликовне награде. Питање компетентности проширује се и на новине и часописе у којима седе извесни „критичари“ и „радници у култури“, који могу заговарати или већ заговарају само једну опцију у уметности; исто можемо уочити и када су у питању друге уметности – поезија, музика. Падају у очи чудне одлуке разних жирија и установа, укључујући ту и финансирање прескупих изложби разних визуелних пракси. Када је поезија у питању, истичем да један број академских критичара, универзитетских радника и њихових студената сматрају да је поезија занатска ствар, а не нешто тајновито, метафизичко, загонетно, побуњеничко, последица дара и инспирације.
У одељку Доживљај музике разматрају се оне теме које су у 21. веку у епицентру пажње естетике. Осим теме стварање музике и уживање, Петровић овде преиспитује и теме као што су Бихејвиористичка теорија музике и Теорије о музичком генију.

Трећи део књиге затвара одељак Доживљај књижевности. Поглед на критику. Уз мноштво увида у прецењени суд нарасле у XXИ веку армије разних историчара уметности, историчара књижевности, псеудоексперата, формално образованих, има неколико значајних увида који се намећу. Пре свега, то да формално образовање никако није доказ да неко има сензибилитет за уметност, да се наука суштински не може применити на уметност и да су прави критичари, са сензибилитетом за уметност, ређа појава.

Када је у питању поезија као уметност, ситуацију додатно компликују разни конкурси за доделу награда (са новчаним износом), постојање разних комисија које одлучују о статусу (често и егзистенцијалном) песника. Отуда занимљиви увиди, попут погледа композитора и филозофа естетике Владимира Јанкелевича, који даје савет: „,не читајте критике учених, које су најчешће тенденциозне. Чак и када су сасвим искрене, оне су на крају крајева израз искључиво укуса самих критичара. Али, такође,- не читајте ни оно што ствараоци исповедају, већ слушајте што они стварају“. Значај љубитеља уметности у 21. веку, сензибилних да у поезији одаберу оно што лично осећају и лично доживљавају као уметност, треба схватити као најважнији основ за опстанак саме уметности.

Напомињем да су књиге одличних песника, таквих као Лоренс Ферлингети, Пабло Неруда, Федерико Гарсија Лорка, Емили Дикинсон и Габријела Мистрал, продате у милионским тиражима широм света.
Петровић такође указује на то да је социологија уметности добро евидентирала чињеницу да савремени критичари испољавају нарцисоидност, и то како у погледу властитих способности тако и процене важности њиховог задатка. У епоси неолибералног капитализма кад су се уметници, а међу њима и песници, нашли у незавидном положају критичари су се масовно позиционирали у одређеном „систему“ који одлучује: о путовањима писаца, о разним наградним фондовима, о фестивалима, о стипендијама, о егзистенцијалном статусу писаца. На тај начин, знатан део критичара настоји не само да се уздигне изнад уметника (разне позиције моћи) већ и да у потпуности покори уметнике.

Овде би свакако требало поменути Енценсбергерове увиде о књижевној критици, пре свега његов став о томе да критичар као личност треба да буде ауторитет за себе, односно да буде институција за себе, дакако уз постојећи сензибилитет за уметност, а не да буде део „система моћи“ који настоји да тлачи непокорне, аутентичне ствараоце. У том контексту, треба размишљати о Енценсбергеровом ставу да критика више не постоји, односно да постоје педагози и аквизитери. А као део критичарске стратегије да се уздигну изнад уметника иде и појава да се већи број формално образованих критичара напросто претворио у „уметнике“ и „писце“, следећи фамозну постмодернистичку идеју да и критички текст тобоже може да се назове уметношћу односно уметничком књижевношћу. Неки су отишли и корак даље, па су са позиција моћи прогласили себе за „песнике“, тобоже постајући то тек након завршетка обуке на филолошком (неуметничком) факултету, на коме приликом уписа не постоји провера талената како се то иначе чини на ликовним и музичким академијама. Истине ради, треба напоменути да има и оних књижевних и ликовних критичара који свој пут у уметност не граде на позицијама моћи, и имају права да искажу свој сензибилитет.
Четврти део Петровићеве књиге носи наслов Психоза и доживљај света. Стваралац и реципијент.
Аутор у овом делу своје књиге сагледава однос између ствараоца и реципијента у светлу питања како психички поремећаји утичу на сам процес стварања уметности и рецепције таквих уметничких дела. Посебно се разматра да ли је основано говорити о извесном подударању менталног склопа или сексуалних склоности између аутора и реципијената. Сретен Петровић нам указује и на то да у уметности није довољно да дело само донесе нешто ново, већ дело мора бити вредно, корисно и значајно „пре свега за Човека“.
Одељак Креативни процес и доживљај уметности – форма терапије Петровић завршава речима: „Сва дела једног уметника, према естетичкој претпоставци која ми је блиска, могу бити, а најчешће то и јесу, довршена, али ни у једном се сам Уметник лично не осећа до краја и „сасвим удомљено“ (стр.340).

У одељку Рецепција – између неприкосновене критике и публике наводи се познати случај ауторке Емили Дикинсон. Када је њена поезија постхумно објављена, одбачена је од тадашње критике, али је била прихваћена од широке читалачке публике и јавности. Емили Дикинсон се данас убраја у највеће америчке песнике. Сретен Петровић се позива и на Ротенберга и важност његове тезе да је „време најбољи катализатор вредности“. Наводи се пример писца Ежена Сија чија је књига Тајне Париза била штампана у 100. 000 примерака, управо у време када је Марсел Пруст живео, стварао и био анониман писац.

Четврти део Петровићеве књиге затвара одељак Стварање и доживљај. Психичке сметње на везама и обухвата ове пододељке: (А) Болесни уметник. Хистерија, (Б) Хомосексуалци и бисексуалци – ствараоци и уживаоци уметности и (Ц) Утицај зависности од алкохола на стваралаштво и доживљај уметности.

II

Једна од темељних вредности књиге Естетика и доживљај јесте указивање на Кантове и Хартманове ставове о томе да је оно метафизичко, тајанствено, несазнатно одлика даровитог и генијалног уметника. Такав уметник ствара као природа, и, обдарен уобразиљом, он поставља своја правила. Да би неко судио о уметности, тај мора поседовати сензибилитет за уметност, што му формално образовање не гарантује. Оно што разликује Рафаела од многих сликара његовог доба јесте његова оригиналност, интуиција и његова јединствена личност коју је утиснуо у своје дело. Разуме се, Рафаел је само један пример великог уметника.
Многе награде које се у данашње време додељују у области ликовне, песничке, музичке уметности често замагљују ствари и у медијском простору одржавају, веома често, статус кво.
Од уметности преживеће само оно што вреди и оно што ће људи сензибилни за уметност прихватити. Са овим дубоким увидима у Петровићеву естетику и ситуацију данашње уметности констатујемо да данас многи сматрају да поезија није уметност, при чему су се многи недаровити без стида прикључили „песничкој породици“ и пишу песме разумског порекла. Стога, један од предлога озбиљних естетичара јесте да се применом назива „уметничка поезија“, „уметничка музика“ и „уметничко сликарство“ уметност коначно одвоји од оних који су у потрази за емергентном креативношћу дубоко забасали на терен антиуметности и разних егзибиција.
Према мишљењу великог броја естетичара, међу којима је и Жан Клер (Критика модерности), промене у уметности се изводе на терену инвенције – новог. Сматрам да такви увиди треба данас да допринесу барем смањењу броја „уметника“, јер, разуме се, не може свако бити песник, композитор или сликар.

Истинска уметничка поезија је ближа музици и сликарству него прозном стваралаштву. У данашње време, бројне награде за поезију и ликовну уметност, као и за разне писалачке и визуелне праксе могле би се успешно објединити под заједничким називом „Нерон “, уз напомену да данас није спаљен Рим већ се ради о покушају спаљивања уметничког достојанства, природног дара, права на оно „зрнце лудости“, односно на „зрно лудила“ које је Лорка помињао када је говорио о поезији Пабла Неруде. А сам Пабло Неруда једном је изјавио: „…презирем реализам када је у питању поезија“ . И Лорка и Пабло Неруда су убијени: Лорка – у Шпанији, Неруда – у свом Чилеу, када му је у болници, где је насилно одведен, десетак дана након војног пуча убризгана смртоносна ињекција. Пиночеови војници су тих дана, када је Пабло Неруда убијен, торпедовали са војних бродова његову кућу у Исла Негри; кућа је, на срећу, касније обновљена и претворена у музеј Пабла Неруде.

Многи историчари уметности и књижевности оглушили су се о познати Кантов став „говорити стално шта уметност није и не може бити“, који је веома значајан за опстанак уметности.
Жан Клер с правом опомиње да живимо у александријско доба које се вратило, тј. у доба процвата секундарне литературе, текстова о текстовима. Међутим, и у доба антиуметности увек ће бити уметника, увек ће бити сликара, песника и композитора.Треба се присетити да је у доба поп арта и апстрактног експресионизма постојао и стварао велики амерички сликар Едвард Хопер, који је изузетно добро прихваћен од публике широм света.
Уметници у XXИ и потоњим вековима неће зависити од фамозних теорија Артура Дантоа, несуђеног „Хегела 20. века“, који је устоличио Брило кутије Ендија Ворхола као „уметност“ и устврдио да је наступио крај уметности, крај сликарства. За младе даровите уметнике је од непроцењивог значаја подршка каквог великог, даровитог, искусног уметника, који треба да их охрабри, подржи, односно да се изјасни о њиховом делу и дару.

Уметност и уметници неће зависити ни од институционалне теорије Джорџа Дикија, по којој ако се неколицина људи окупи у некаквој институцији, онда они могу тобоже арбитрирати о питањима уметности. Због описаних неприлика у којима се у наше доба нашла уметност, значај реципијената или љубитеља уметности постаје круцијелан фактор опстанка уметности. Адорно нас обавештава да је број љубитеља уметности у паду, а број псеудоексперата, тј. формално образованих у порасту. Овде обраћамо пажњу на сам факат постојања љубитеља уметности који имају сензибилитет за уметност, јер ће они на овај или онај начин неизоставно допринети опстанку уметности. Како су неки естетичари указали , публика, тј, љубитељи уметности су данас једини некорумпирани сегмент у области културе.

Петровићева књига Естетика и доживљај је важан догађај у српској култури. Она је незаобилазно штиво за савремене естетичаре, а значајна је и за уметнике који треба да јачају самосвест о властитој даровитости. Књига је, дакако, драгоцена и за љубитеље уметности, који имају право на сопствени доживљај уметности. Уз Дифрена, Енсценсбергера, Жана Клера, Сузан Зонтаг и режисера Андреја Кончаловског, Сретен Петровић се придружује одбрани права љубитеља уметности на неометано уживање, одн. права на слободно стварање уметности. А стварања уметности нема без јаких личности уметника и њихове тежње за слободом. На тај начин, књиге Сретена Петровића Естетика у доба антиуметности и Естетика и доживљај представљају теоријску основу за јачање самосвести и љубитеља уметности и уметника, теоријску основу за једну нову побуну данашњих уметника, коју можемо назвати и романтизмом 21. века.

Савремена естетика је већ евидентирала спој између постмодернистичких теорија уметности и постмодернистичке филозофије. Лиотар као радо цитиран аутор код једног дела постмодерниста сведочи да је теорија неретко дело „концептуалних манијака“, који заправо не схватају да су књижевност и теорија потпуно различити ентитети. Евидентирана је појава пракси као што су наративизам (експанзија концепција теорија књижевности које су свесно брисале границе између онога што је теоријско и онога што је књижевно) и надинтерпретације (писање о ономе што „текст скрива“). Према мишљењу великог броја естетичара, поменуте праксе уз бујање интерпретација загађују поље естетског, одн. поље уметности.

Евидентиран је и напад тог конгломерата постмодернистичке филозофије и постмодернистичких теорија на западну метафизичку филозофију. Ако уважавамо познат Хајдегеров став (Сва западна филозофија је метафизичка, сва западна уметност је метафизичка.),важна је та свест о борби за одбрану уметности и права на уметност у 21. веку.

Овај приказ треба разумети и као позив на читање књиге Сретена Петровића Естетика и доживљај: љубитељу уметности и лепоте. Пред нама је обимна књига (390 страница) из области естетике, одн. озбиљан ауторски подухват реализован управо у доба кад разни „теоретичари“ антиуметничких пракси веома агресивно делују у медијском простору читаве планете.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: