|
|
|
НИЈЕ ОВО СВЕ ЗЕМАЉСКО: ИМА НЕШТО НЕБЕСНОГА (ТРЕЋИДЕО)  | Горан Максимовић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
Други дио можете прочитати ОВДЈЕ
„НИЈЕ ОВО СВЕ ЗЕМАЉСКО:ИМА НЕШТО НЕБЕСНОГА“Још једном о јунакињама у Његошевом дјелу(Написано поводом 170 година од упокојења владике и пјесника Петра II Петровића Његоша)
Проф. др Горан Максимовић
Међу јунакињама Горског вијенца које се у драмском заплету појављују посредно, кроз казивања других јунака, посебно драгоцјено мјесто припада онима које приказује Вук Мандушић, а то су као што смо напријед нагласили: снаха Анђелија, неименована снаха Милоњића бана, Љубица Радунова. Мандушић казује о њима, а оне кроз његову причу помажу да га у потпуности карактеризујемо као једног од најиндивидуалнијих јунака Горског вијенца. Тумачи Његошевог дјела су с правом устврдили да је најемотивнији јунак Горског вијенца Вук Мандушић. Због тога Мандушића воле и Црногорци, и домаћи Турци, управо зато што је различит, што је другачији између свих њих. Арслан-ага Мухадиновић жели да му поклони "сарук" који је од везира у Травнику на поклон добио и нуди му да се окуме. Мандушић то одбија, јер живи за свој рачун, у складу са својом чудном ћуди, па се може казати да је истински духовни сродник епског Марка Краљевића. Мандушић је можда баш и зато добио велику Његошеву привилеговану позицију да буде једини јунак који је у Горском вијенцу приказан како учествује у борби, иако сви јунаци овог дјела сањају и говоре о борби. Мандушић је, поред владике Данила, "једини прави протагонист личне драме"[1] у Горскомвијенцу. Унутрашњи живот га разликује од осталих епских јунака, чини га подједнако романтичним и комичним. "Једини међу њима не сме да прича шта је сањао, јер је његов сан личан, док су снови свих осталих колективни".[2]Мандушић је по свему самовољни јунак, романтични човјек осјећања, који је судбински био заробљен у оклоп епског поднебља, морала и начина живота. Упркос свему томе, Мандушић дубоко у унутрашњим просторима свога бића живи у свијету романтичних идеала и подсвјесно пати због тога што су ти идеали неоствариви за њега и људе његовог поднебља. Мандушић је једини заљубљени јунак у Горском вијенцу и једини, па макар то било и у сну, казује о емоцијама, а самим тим долази у непомирљиви сукоб са схватањима свијета коме припада. "Његош је ту фигуру нашао у народној песми, и пренео је у свој спев, задржао јој све основне особине које су јој тамо дате"[3], а затим је умјетнички на магистралан начин преобликовао у типичног романтичног јунака 19. вијека.Отуда је Мандушић, заједно са владиком Данилом и игуманом Стефаном, како су то истицали готово сви тумачи Горског вијенца, најкомплетнији карактер Његошевог драмског спјева, али док су владичина и игуманова карактеризација засноване на интелектуалности, на „драми сумње“ и „драми оптимизма“, психологизација Вука Мандушића дубоко је утемељена у просторима емоцијама. Отуда, слично као и владика Данило, а више од свих других јунака Горског вијенца, Мандушић је истински сродник романтичних јунака европске литературе. Оних јунака који болно проживљавају несклад између свијета својих унутрашњих жеља и стварности. Тај несклад и то романтично противурјечје код Мандушића је у непрестаном превирању и борби. Видимо га у сцени са потурицама као суровог брђанина који прича како је своју снаху троструком канџијом излијечио када су у њу ушли ђаволи. Видимо га као кавгаџију који се инати са Турцима због расправе која се тиче вјере и нације. А опет га, са друге стране, видимо као рањиву и њежну душу, као јунака који снажно пати због тајне и етички сасвим неоствариве љубави. Свој прави, онај скривени унутрашњи лик, заробљен под маском епског јунака, Мандушић открива у сну, у ком казује о својој тајној и грешној љубави према туђој снахи и туђој жени, а својој куми која је љепша од виле бијеле. Тај контраст између његове спољашње грубости и унутрашње танане осјећајности избија на видјело у посљедњем призору Горског вијенца. До тада су се једна и друга страна његове природе испољавале одвојено. У том последњем призору Мандушић, мрачан, крвав, са поломљеним токама на прсима, казује романтичну причу о херојском брачном пару Радуну и Љубици и плаче због свог изломљеног џефердара. Када казује о снахи Анђелији, Мандушић је превасходно епски јунак, типични представник колективног морала и погледа на свијет. У великој мјери у овим стиховима дат је знатно другачије од општег романтичног ореола који му је у бројним другим ситуацијама подарио Његош. Мислимо ту прије свега на сновиђење у којем казује о љубави према снахи Милоњића бана, као и на завршне стихове Горског вијенца у којима долази код владике Данила и плаче над поломљеним џефердаром. Никола Банашевић тим поводом закључује да је „сличних контраста можда било и у карактеру песника Горског вијенца“.[4] Очигледно је да пред главарима Мандушић жели да потврди како с потурицама може једино да се преговара мачем, па зато излаже причу о несрећној снахи Анђелији коју су биле "сплеле мађије", тј. коју је био запосјео ђаво. Тражили су јој лијек на све стране, водили су је по манастирима, читали јој "масла и бденија", али помоћи није било, све док се Мандушић није досјетио и узео троструку канџију ("ужени јој месо у кошуљу"),[5] послије чега је враг утекао, а оздравила снаха Анђелија. „Ријеч је о остацима средњовјековног вјеровања да се ђаво увлачи у тијело, и да би обољелога требало лијечити ударцима. Ово схватање није било типично за старе Црногорце, али га је Његош искористио као идеју и мотив да се силе зла могу једино силом и страхом искоријенити“.[6]Наведено стање психичке запосједнутости снахе Анђелије можемо разумијевати и на други начин, као Његошев прикривени, умјетнички свакако неразвијени, покушај да укаже на преобликовани и замаскирани облик емотивне побуне жене са простора Црне Горе, којој је у епском свијету и у стегама колективног морала било ускраћено право на емоције, на страст и тјелесна уживања, на приватност у крајњем погледу. У том смислу, снаха Анђелија је била на прагу да задобије ореол романтичне јунакиње, али је након грубе тјелесне казне, коју је спровео Вук Мандушић, устукнула и није имала снаге за даљу емотивну борбу и остварење права на индивидуалност, на емоције, на тјелесна уживања и страст. Штета је, наравно, за умјетничку раван Горског вијенца, што Његош није касније дао више простора овој крајње необичној јунакињи.Наведеном Мандушићевом казивању о „вражијој снахи“ Анђелији, претходи у Горском вијенцу једна сасвим сродна епизода, испричана из перспективе кнеза Бајка, као алузија на познату народну причу о „злој жени“. Све то само потврђује веома добру и осмишљену Његошеву умјетничку стратегију да се бројним нитима казивања и приказивања на драмски начин мотивишу сви догађаји у Горском вијенцу, а посебно неминовност спровођења чина истраге потурица у Црној Гори. Након неуспјешне расправе са турским поглавицама, које су били позвали на цетињску скупштину, на предлог владике Данила, да покушају мирним путем и доказивањем да их поврате у вјеру прадједовску и тиме избјегну крвопролиће међу браћом, кнежеви Роган, Јанко, Бајко, Обрад и други главари иронично коментаришу узалудност тога посла, баш као што је узалудно со сијати. У таквом ироничном расположењу, кнез Бајко излаже алузију о „злој жени“, да би показао како су и потурчењаци тако тврдоглави да би и самог врага прије отјерали од себе, него се ослободили својих заблуда: "Сад ми паде на ум она прича/ кад онога из јаме вадише:/ по му лица црно, по бијело".[7] Према Вуковом запису та шаљива народна прича гласи овако: "Била је нека жена тако тврдоглава да је мужу упорно трвдила да је нека ливада стрижена, а не кошена. При томе је пала у јаму, те је из ње то исто викала. Зато муж оде кући, оставивши је у јами. Након неког времена сажали му се, те је хтједе извући. Но умјесто ње извуче врага, који је био пао у исту јаму. На оној страни главе која је била ближа жени био је посиједио. Послије тога муж извади и жену, али је она и даље тврдила исто. И потурчењаци су тако тврдоглави".[8]Много је умјетнички сложеније и психолошки мотивисаније Мандушићево сновидовно казивање о лијепој снахи Милоњића бана. У сну као на јави, у мртво доба ноћи, Мандушић казује, а кнезови Роган и Јанко у шали га још више својим питањима подстичу у томе, како се заљубио у „милу снаху“ Милоњића бана. Та млада жена која није имала ни осамнаест година „живо му је срце понијела“, а да га није обавезивало „деветоструко кумство“ са баном Милоњићем, уграбио би је па бјежао „главом по свијету“. Тиме се отвара једна веома снажна, и то етичка димензија ових стихова, а самим тим постаје и „морална кочница“ која је била непремостива препрека за остварење те љубави. „Кумство је у Црној Гори било снажна етичка и религиозна веза међу људима, и није се смјело кршити ни под којим условима. Сматрало се да би прекршилац био жестоко кажњен од Бога и природних закона“.[9] Мандушић не зна да ли је то ђаво или су мађије, али зна да кад је угледа како се смије да му се свијет око главе врти: „Кад је виђу ђе се смије млада,/ свијет ми се око главе врти“.[10] Врхунац његове љубави одиграва се у ноћи, када је остао да преноћи у колиби Милоњића. Пред зору, у мјесечној ноћи, украј ватре насред сјенокоса, Милоњићева снаха је расплела вијенац косе до ниже појаса и почела га чешљати, а танким гласом је нарицала "како славља са дубове гране"[11] за младим дјевером Андријом, који је погинуо у боју против Турака. Млада жена је посебно тужила што јој свекар није дао да остриже вијенац косе у знак жалости за погинулим дјевером, како је то народни обичај налагао: "жалије му снахин вијенац било/ него главу свог сина Андрије".[12] У завршним стиховима Мандушићевог љубавног сновиђења, Његош у потпуности разоткрива срце свога епског јунака: "Тужи млада, за срце уједа,/ очи горе живје од пламена,/ чело јој љепше од мјесеца - / и ја плачем ка мало дијете. / Благо Андри ђе је погинуо/ дивне ли га очи оплакаше, / дивна ли га уста ожалише!"[13]Важно симболичко значење у овим љубавним стиховима има и „вијенац косе“ и то из два разлога. Најприје зато што се жене у патријархалном црногорском свијету нису чешљале пред мушкарцима, већ су то радиле онда када су биле сигурне да их нико од мушких неће видјети. Зато се ова млада и лијепа Његошева јунакиња чешља по ноћи крај ватре насред сјенокоса, а вијенац косе је расплела тек онда кад је била сигурна да је сама. „Зато се Мандушићу наметнуло поређење њених очију са пламеном, а чела са месецом“.[14] Друго симболичко значење „вијенца косе“ односи се на раширени женски народни обичај шишања косе из жалости за погинулим блиским сродником. Стари Милоњић бан, како смо претходно нагласили, није дозволио својој младој и лијепој снахи да одсјече „вијенац косе“, због чега је њена туга и бол за погинулим још снажнији. Поводом ових најљепших Његошевих љубавних стихова испјеваних у Горском вијенцу, а који су уврштени и у бројне антологије српског пјесништва, Миодраг Поповић указује и на њихову аутентичну метафизичку димензију: "Мандушићев сан није само усхит женском љепотом. Песма има и другу лирску димензију. Као херој који сваког часа може да се суочи са смрћу, Мандушић потајно жели да остане жив и после смрти у тузи жене која ће и њега оплакивати, као и снаха Милоњића девера Андрију".[15] Посебан романтичарски ореол овом љубавном доживљају даје карактеристичан ноћни амбијент, слика љетње ноћи на планини, у коме се одвија тај необични сусрет, а који је у потпуном и снажном сугласју са „духовним стањем главног јунака“.[16] Могуће је указати на поједине аналогије ових стихова са пјесмама других српских романтичара, највише са Бранком Радичевићем (Туга и опомена, Непознатој), као и Лазом Костићем (Santa Marija della Salute), али је најизразитију умјетничку блискост ипак могуће најприје успоставити са Његошевом пјесмом Ноћ скупља вијека: „Снаха Милоњића је однекуда, из непознатог правца, дошла нечујно, као вила у пјесми Ноћ скупља вијека, што само појачава мистерију“.[17] Томовић је указао и на могуће литерарне аналогије са библијском Пјесмом над пјесмама, као и са „Хелениним нарицањем у Илијади за најмилијим од свих ђевера, Хектором“.[18]О лику Љубице Радунове, Мандушић казује на самом крају Горског вијенца, када након крвавог обрачуна с потурицама у Прогоновићима, у Љешанској нахији, долази на Цетиње на Божић да замоли владику Данила да му пронађе мајсторе како би му прековали "бистар" џефердар који је у боју с Турцима "престригао" турски куршум док га је пред очима држао. Описујући јуначку Радунову борбу против харачлија љутих Арнаута, који су га били опколили у кули, Мандушић у ту архетипску епску слику укључује и лик жене Радунове Љубице. Важно је имати овом приликом у виду и стварносни карактер описаног догађаја и приказаних личности. Видо Латковић наглашава да постоји један документ који је свједочио да је Радун 1663. године био кнез у Команима: „Одржало се и предање о овом нападу на његову кулу. Његова жена Љубица, по истом предању, била је кћи бана Милоњића“.[19]У свега два стиха Његош најпотпуније разоткрива снажну личност и типични карактер Љубице као жене са епских простора: "Жена млада, ама соко сиви,/ пуни пушке своме господару".[20] У коментару који је поводом ових стихова написао Слободан Томовић посебно је потенцирано значење синтагме „соко сиви“, која се у Црној Гори „приписивала некоме ко је одважан, храбар или посебно спретан, довитљив“.[21] Таква врста необичне женске одважности, али и оданости своме господару, тј. човјеку кога је вољела, нарочито је потенцирана у другом стиху у коме је показана њена „спретност у руковању и баратању оружјем“,[22] тако да је захваљујући томе Радун успио да се одбрани од напада Турака харачлија. Та одбрана је утолико била драматичнија што су харачлије биле опколиле Радунову кулу и око ње запалили сламу и сијено, али су обоје ових херојских супружника издржали до онога часа када им је стигла драгоцјена помоћ од Вука Мандушића и његове чете храбрих јунака. Посебну енигму међу јунакињама Горског вијенца представља дилбер-Фатима, "синовица с Обода кадије",[23] о којој у магистралним лирским стиховима сватовске пјесме казује Мустај-кадија. Матавуљ, Пижурица (у првој расправи из 1966. године), Калезић и Ђилас у расправама о женским ликовима Горског вијенца, потпуно изостављају ову јунакињу, можда и зато што су сматрали да се ради о лицу из сватовске пјесме, а не конкретној јунакињи чије је име укључено у постојеће народне лирске стихове. Са друге стране, Миодраг Поповић у поменутој Историји српске књижевности романтизма, у поглављу "Љубавна поезија", управо лијепој Фатими посвећује највише простора између свих женских ликова у Горском вијенцу. Наведену енигму додатно су појачавали завршни стихови пјесме, које су бројни коментатори Његошевог дјела намјерно превиђали или остављали непротумачене на прави начин (Стефан Митров Љубиша, Милан Решетар, Видо Латковић, Никола Банашевић, Слободан Томовић и сл.): "над цвијећем плива зорњача,/ а возе је весла сребрна,/ Благо одру на ком почине!".[24] Наводимо неке примјере: Видо Латковић у издању Његошевих Изабраних дела из 1964. године даје сасвим уопштен коментар: „Овим метафоричним стиховима обухваћена је цела појава Фатиме, како се лагано креће“.[25] Са друге стране, Слободан Томовић у своме Коментару Горског вијенца (1986) преузима тумачење Николе Банашевића: „Три последња Мустај-кадијина стиха су егзалтирана, симболична слика Фатиминог одласка, пре свитања, у дом свога Суља. Цвеће, то је Фатима; за њу је сличном фигуром, већ речено да је пренесена у нови дом“.[26] Милосав Бабовић је указао на чињеницу да је Његош у завршним стиховима ове пјесме, који су „прожети еротским набојем“, открио „чулни доживљај љепоте“, потпуно различит од онога узвишеног доживљаја из Мандушићевог сновиђења и задивљености пред љепотом снахе Милоњића бана: „Емоција његовог горштака, ратника, није сензуална. Лепоту снахе Милоњића Вук види у коси, очима, челу и гласу, а не као Мустај-кадија Фатимину у уснама, грудима, стасу и пути“.[27] Важно је најприје имати у виду потпуни контекст у којем је испјевана пјесма о лијепој Фатими. За вријеме цетињске скупштине, када су главари вијећали о нужности истраге потурица у Црној Гори, појављују се "свати Мустафића", а женио се Суљо барјактар, дјевојком Фатимом из Ријеке Црнојевића. Сватови су необични зато што су у њима помијешани домаћи Турци и Црногорци, те поготово зато што су се љуто натпјевавали својим националним пјесмама. Потурице су пјевали о Ђерзелезу, а Срби им одговарали пјесмом о Марку Краљевићу, потурице о Илдериму (Бајазиту Првом), а Срби о Обилићу, потурице о Алији Бојичићу и Будалини Талу, а Срби о Комнену барјактару, Старини Новаку и Бају Пивљанину. Управо зато да би умирио такву узаврелу атмосферу, поготово зато што су главари на скупштини с негодовањем гледали на саму чињеницу да су Срби уопште присутни међу турским сватовима, тако да их називају подругљиво "потрпезне кучке, Бранковићи и лижисахани",[28] Мустај-кадија пјева сватовску пјесму о лијепој Фатими. Српски главари са посебним презиром, али и са предрасудама и очигледним непознавањем правих ствари у породичним односима у Турака, казују о обесправљености жене у Турака, о томе да се не вјенчавају, да им се жене не убрајају у чељад, већ да их држе као продано робље, да им жене служе само за задовољство док су лијепе и младе, а кад их се засите могу да их истјерају на улицу: "Они кажу: жена је човјеку/ слатко воће ал печено јагње;/ док је таква, нека је у кућу".[29]О лијепој Фатими, Мустај-кадија пјева управо тако да би умирио напету атмосферу међу помијешаним сватовима, да би одобровољио српске главаре који су их слушали, али и да би разобличио поменуте предрасуде које су српски главари имали о турском доживљају и поштовању жене, па и самом чину вјенчања и склапања брака у исламској средини. Најпотпуније то потврђује исказ кнеза Јанка: „А каква је то вражја женидба/ кад вјенчања никаква немају,/ но живују ка остала стока“.[30] Поред свега тога, наведену сватовску пјесму Мустај-кадија започиње из још једног важног разлога, зато што је свјестан да је наведеним натпјевавањем озбиљно нарушен препознатљиви свадбени обред, јер није уобичајено да се у сватовима пјевају јуначке пјесме, чак није ни пожељно јер пјевање других пјесама осим сватовских према раширеном народном вјеровању изазивало је несрећу. Управо зато, Мустај-кадијина пјесма и почиње стиховима да је дилбер-Фатима удата, а да није укопата и да је не треба због тога оплакивати, те да ће је Суљо држати као своје очи у глави. Након тога је услиједио типични опис женске љепоте, са каталогом пјесничких слика и метафора које је Његош могао пронаћи у бројним народним пјесмама. Слободан Томовић указује на могуће најприближније литерарне аналогије са пјесмама "Удаја сестре Љубовића" или "Женидба Милића Барјактара", а наглашава да је Његош инспирацију могао је пронаћи и у библијској Пјесми над пјесмама.[31] Дјевојка има диван струк, очи су упоредиве са двије звијезде, а лице јој је јутро румено. Испод вијенца исплетене дјевојачке косе гори звијезда Даница, која представља метафору за дивно чело, али и за украсе које су невјесте носиле у виду звијезде под младиним вијенцем. У каталогу женске љепоте, посебно Његош издваја симетрична уста, румене усне, међу којима сијевају бисери сњијежних зуба, грло боје слонове кости, а бијеле руке као крила лабудова. Након тог оживљавања архетипа женске љепоте из епских пјесама, Његош као пјесник највише долази до изражаја у завршна три стиха: "над цвијећем плива зорњача,/ а возе је весла сребрна./ Благо одру на ком почине",[32] који доносе онај еротски набој каквог, наравно, нема у поменутим епским пјесмама. У разумијевању ове пјесме свакако морамо имати у виду и алегоријско значење узвратне пјесме „свата Црногорца“, који одмах одговара на Мустај-кадијино пјевање: „Соко мрзи поља од прашине,/ соко неће жабу из лужине,/ соко хоће високу литицу,/ соко тражи тицу јаребицу;/ јаребица танка и висока,/ ма тијела како ватра жива".[33] Док се у пјесми турскога свата потенцира само еротско значење, у пјесми црногорског свата о соколу и јаребици укршта се етичко и еротско значење љубави. Тиме се „идеолошко надметање пренело са јунаштва на љубав. Свака страна хоће да докаже да има не само боље јунаке него и лепше жене“.[34] Слободан Томовић наглашава да „у оба случаја, јаребица својим витким тијелом, нежношћу, крхкошћу и плашљивошћу, симболизује особине младе жене која привлачи мушкарца и у њему подстиче еротску страст“.[35] Према запажању Милоша Ковачевића, који се како смо раније нагласили превасходно бавио лингво-стилистичком анализом, а који је из неког разлога превидио добра интерпретативна запажања Милосава Бабовића, можемо претпоставити да је добрим дијелом разријешена недоумица око разумијевања завршних стихова пјесме о дилбер-Фатими. "Управо тим стиховима Његош и постиже највећи еротски набој (кога нема у народној пјесми): гиздавост тијела ("плива зорњача"), што се изазовно њише на заносним ногама (што га "возе весла сребрна"). Ти стихови морају да имплицирају жељу за љубавним ужитком, што посљедњим стихом Мустај-кадија и имплицира: "Благо одру на ком почине!".[36] Једноставније речено, на основу ових запажања могуће је извести утемељен закључак да у завршним стиховима Мустај-кадијине сватовске пјесме о дилбер-Фатими, улазимо у свијет сложене Његошеве лирске еротографије. "Над цвијећем плива зорњача", тј. изнад њене вагине (метафорички "цвијећа"), плива пупак (метафорички "зорњача"), као најсјајнија јутарња звијезда Даница на океану дјевојачког неба, тј. стомака. "Возе је весла сребрна", метафорички тим океаном дјевојачког стомака, са цвијећем, тј. вагином испод, а зорњачом, тј. пупком изнад, управљају весла сребрна, тј. дјевојачке ноге. Посљедњи стих "Благо одру на ком почине", представља врхунац те еротске екстазе и метафорички казује да је блажен онај, тј. да ће бити срећан онај у чијем кревету ова љепотица буде спавала. Наравно, овдје је неопходно показати извјестан интерпретативни опрез и имати у виду да се синтагма „весла сребрна“ појављује на још једном мјесту у Горском вијенцу и то у сасвим другом значењу које има везе са вјеровањем у моћ нечастивих сила. Ради се о казивању „бабе вјештице“, онда када на саслушању објашњава главарима „како се граде вјештице“, а затим тврди: „Живином се сваком промећемо;/ возимо се на сребрна весла,/ лађа нам је кора од јајета“.[37] Међутим, управо јој за ту „лађу“ и та „весла“, како то иронично поручује кнез Јанко, нико неће повјеровати: „Слушај, бабо, све ти вјерујемо:/ може бити и мједено гувно,/ јахати се може на вратило,/ ма за лађу и весла сребрна,/ то ти нико вјеровати неће,/ јер је сасма преништава лађа“.[38]
Наставиће се...
[1]Јован Деретић, нав. дјело, стр. 66.
[2]Исто, стр. 66. [3]Павле Поповић, О Горском вијенцу, нав. дјело, стр. 143. [4]Никола Банашевић, нав. дјело, стр. 245. [5]Петар II Петровић Његош, Горски вијенац, Луча микрокозма, нав. дјело, стр. 45. [6]Слободан Томовић, нав. дјело, стр. 167. [7]Петар II Петровић Његош, Горски вијенац, Луча микрокозма, нав. дјело, стр. 44. [8] Видо Латковић, „Објашњења уз Горски вијенац“, Петар II Петровић Његош, Горски вијенац, Луча микрокозма, нав. дјело, стр. 270. [9]Слободан Томовић, нав. дјело, стр. 212. [10]Петар II Петровић Његош, Горски вијенац, Луча микрокозма, нав. дјело, стр. 63. [11]Исто, стр. 64. [12]Исто, стр. 64. [13]Исто, стр. 64. [14]Видо Латковић, „Коментари стихова“, Петар II Петровић Његош, Изабрана дела, прир. Видо Латковић, Народна књига, Београд, 1964, стр. 169. [15]Миодраг Поповић, нав. дјело, стр. 189. [16]Слободан Томовић, нав. дјело, стр. 213. [17]Исто, стр. 213. [18]Исто, стр. 214-215. [19]Видо Латковић, „Објашњења уз Горски вијенац“, Петар II Петровић Његош, Горски вијенац-Луча микорокозма, нав. дјело, стр. 239. [20]Петар II Петровић Његош, Горски вијенац, Луча микрокозма, нав. дјело, стр. 129. [21]Слободан Томовић, нав. дјело, стр. 380. [22]Исто, стр. 380. [23]Петар II Петровић Његош, Горски вијенац, Луча микрокозма, нав. дјело, стр. 82. [24]Исто, стр. 87. [25]Видо Латковић, „Коментари стихова“, Петар II Петровић Његош, Изабрана дела, нав. дјело, стр. 194. [26]Слободан Томовић, нав. дјело, стр. 262. [27]Милосав Бабовић, нав. дјело, стр. 88. [28]Петар II Петровић Његош, Горски вијенац, Луча микрокозма, нав. дјело, стр. 83. [29]Исто, стр. 83. [30]Исто, стр. 83. [31]Слободан Томовић, нав. дјело, стр. 261. [32]Петар II Петровић Његош, Горски вијенац-Луча микрокозма, нав. дјело, стр. 87. [33]Исто, стр. 87. [34]Јован Деретић, нав. дјело, стр. 133. [35]Слободан Томовић, нав. дјело, стр. 262. [36]Милош Ковачевић, нав. дјело, стр. 102. [37]Петар II Петровић Његош, Горски вијенац, Луча микрокозма, нав. дјело, стр. 101. [38]Исто, стр. 101-102.
|
