детаљ слике: КРК Арт дизајн

ПОЕЗИЈА СВЕТЛОСТИ

(Војкан Ђурђевић, Срце куца одјеком од другог, Удружење за одбрану

ћирилице „Добрица Ерић“, Београд, 2021)

    „Почетак и крај сваке филозофије јесте слобода“

                                                                   Шелинг

 Гордана Јеж Лазић

Поетска збирка Војкана Ђурђевића Срце куца одјеком од другог отвара свемоћно пространство истинске слободе и радости, оне коју је ововремени човек под баластом цивилизације давно изгубио. „Само на једном месту је / срце на месту“ стихови су које аутор понавља у две песме и носе лајтмотив целе збирке. Срце, његово потицање и припадање, место на којем му је све на месту, симбол је љубави и кроз збирку развија алегорију вечног постојања божанског као љубави по себи, човечног као честице божанске љубави и уметности  као дара бесмртности онима који су у њој препознали своје благо.

„У мени је реч / која је постала моје једино благо / коју не знам да изговорим / и коју песма не може да објасни / реч које нема у речницима“ каже песник свестан благослова који му је рођењем дат, али једнако свестан и крста различитости „Мудар јеко је открио песму без речи / ко се себе постидео настањен између крила“.

Са становишта поетике аутора апсолутно се намеће филозофски дискурс („часовници нас на путу престижу / у средини скривени гинемо“), уметник је за њега одметник од света који увек корача између две метафоре, свестан да нема другог пута/ вечност се рађа / једном у нама. Управо ауторово сагледавање сопственог поетског бивствовања отвара други, много шири слој његовог поетског израза, исконску духовност („Киша долази од неба / и њему се жудно враћа“). А тај слој уводи прегршт снажних, у Ђурђевићевој поезији виртуозно развијених мотива: бескрај, свемир, светлост, сунце, небо, тишина, снови, птице.

 

            „Земља маше крилима у потрази за сунцем“

„Зар се несаницом зове / ово неспавање / на таласима будних снова“

„То што могу да прелетим / птица не може“

„Небом се шире очи моје“

„Тишина у стиховима буја“  - Само су неки од мноштва живописа ових мотива

који се преплићу из песме у песму. Међутим, мотив који се појављује као константа и то кроз анафору, обраћање жени, и од почетка интригира и својом реалистичношћу наводи читаоца на криви пут, у ствари је спона свих наведених мотива.

           

            „У њеном оку видим чвор / повезаности / звезда и светлости“

            „Не откривам разлоге зашто се обраћам баш теби која ме не читаш“

            „Без тебе нема дуготрајне песме“

            „Наш почетак је измислио сам себе“

            „Положио сам своје молитве пред тебе“

            „Постоји граница / у мени / коју само ти / успеваш прећи“

            „Укрштена времена су спона међу нама“

            „До тебе ме је поуздано довела / твоја тајновита присутност / у мојим давнашњим

 стиховима“

 

Мотив жене у Ђурђевићевој поезији исходи из појма Богомајке, развија се кроз појам мајке земље („Ми смо угризом у срце земље осетили укус неба“), што би уједно било и ауторово виђење Чистилишта и пута до Раја, све до појма вољене жене. Мајка, иако не директно кроз песму, неизбежно постоји у ауторовој поетици кроз његово поимање жене, а оно је суштаствено одређено светим ликом Богомајке. То Ђурђевићевој поезији даје једну посебну димензију. У времену када се у српској књижевности, код аутора свих генерација, још увек живо осећају трагови неосимболизма; када филозофска поезија улази на велика врата, а духовност се враћа, како у наше национално, тако и у наше стваралачко биће, Војкан Ђурђевић стаје у ред оних српских песника које ће време пред нама називати претечама или утемељитељима једног књижевног правца.

Миљковићеве ватре и те како пламте Ђурђевићевом поезијом, али са ове временске дистанце носе у себи мирис паљевине с краја света, оне о којој Реј Бредбери говори у свом „Фаренхајту 451“. Војкан Ђурђевић у песми Недодир каже:

 

„Последња жеља гори на огњишту / где се пеку књиге / за свечану вечеру“.

 

Али исто тако, управо у овој песми, аутор подсећа на „Песнички квасац за хлеб од пећинског цвећа“. И као сликар и као песник, Ђурђевић зна да и цртеж и реч свој прапочетак бележе у утроби пећине, ритуално и магијски додуше, но има у том повратку почетку дубоке симболике повратка себи. „Нешто чему не долази крај то је могућност дасе вратимо на место у себи где смо увек били срећни“, каже аутор. Како збирка одмиче, све чешће је приметан управо повратак  детињству, чистом, анђеоском добу живота. То је, очигледно, Ђурђевићев пут сазревања, пут у духовност све ближу хришћанском  идеалу општег добра. У одважности да остане свој приметна је и порука, нетипична за његов метафорични стил, пре блиска народном изразу: „Тешко оном ко своју песму не пева“. При том, у Ђурђевићевој поезији нема ни патетике ни песимизма ни бега од реалног света око њега. Стихови су његов крст и молитвеник у руци, мистична нит између уметника и неба, света светлост која му показује пут, али и свима око њега који је препознају.

 

„Сунце ће данас да иде у корак са мном / и само они који нису осетили његову топлоту / у то неће поверовати“.

 

Структурално, поезија Војкана Ђурђевића почетак и крај свог израза нашла је у слободи. Лишена је строге форме, риме, уједначене дужине стиха, чак и знакова интерпункције. Упркос томе, постигнута је веома лепа поетска дикција  избором звучних гласова, нарочито честим алитерацијама сонаната, као и бројним асонанцама. Занимљива је алитерација гласа М, која асоцијативно води ка речи мајка. Бројне су метафоре, персонификације, симболи, алегорије, антитезе, а нарочит утисак остављају синестезије  („ослушни севање мојих боја“). Сликар у песмама, песник у сликама, Војкан Ђурђевић каже: „Све што пролази / трајаће ако је одјекнуло / ако је прерасло своју висину“. Поздрављам одјек ове поезије у времену пред нама!

 

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: