детаљ слике: КРК Арт дизајн

ПОЕЗИЈА ЈЕ СВЈЕДОК СУНЦА СКРИВЕНОГ ПОД ЈЕЗИКОМ

Песнички пут је посут многим радостима, узвишеним осећањима, али и немирима и тугама које само лирске душе дубоко осећају. Својим даром, песници емоцију преносе читаоцима. Како каже моја саговорница, песникиња Јованка Стојчиновић Николић,поезија је свједок сунца скривеног под језиком.

Песничко путовање Јованке Стојчиновић Николић траје од младалачких дана. Написала је седамнаест књига поезије, суделовала у оснивању Театар Феста у Добоју и била на челу Удружења књижевника Републике Српске.

Јованка Стојчиновић Николић - пјесникиња

Разговарала: Бранка Селаковић, Књижевна радионица Кордун,  11.02. 2022 - Београд

Како сте крочили у свет књижевности и шта вам значи поезија?

Човјек свој живот сам мора учинити љепшим и интересантнијим, тим више, што прије схвати његову пуноћу и неопходности да га треба упознавати у свим његовим облицима и изазовима. Да би се све то остварило пресудне су разне околности, као и средина у којој се одраста. Још као ученицу основне школе, занимале су ме разне животне вриједности.  Тако сам из радозналости, а по препоруци мога наставника (тада) српскохрватског језика, Сретена Ковачевића, који је био и пјесник, почела да читам (у петом разреду Основне школе), што је било пресудно и веома позитивно у смислу проширивања мојих интересовања уопште за књижевност. Тада сам читала углавном прозу, која је увелико мијењала моју „духовну физиономију“, тако да је уз њу и поезија све више налазила мјеста у мојој свијести. Од писаца које сам тада читала,  наслиједила сам љубав за литературу, која је и данас моја свакодневица. Од прве написане пјесме па до прве књиге прошло је више од десет година. Ипак, прву награду сам добила за прозни рад „И тече Босна“, објављен у новинама „Глас комуна“, Добој, рубрика „Глас младих“, 16. 1. 1965. године.

Актуелна је Ваша књига Сунце под језиком за коју Душко Певуља каже да је ваше лирско завештање. Шта остављате у наследство будућим генерацијама, а шта сте наследили од песника које сте волели да читате у младости?

Књига „Сунце под језиком“, коју је 2021. објавила Српска књижевна задруга, Београд у едицији „Атлас“, је моја 17. књига поезије, која и даље у себи чини живим упечатљиве слике и доживљаје из моје младости, али и данашњих, па и дана који би „могли доћи, а нису“. Једноставно, поезија је свједок сунца скривеног под језиком, да свјетлост увијек може да освијетли унутрашње биће пјесме (и мене која ово пишем), и да тако избрише ту „тајанствену“  границу између свјетла и таме, понекад и судбински скривене у тијелу. Поезија је као и љубав: зрнце свјетла које ноћ из душе помјера. Како је повод за интервју књига „Сунце под језиком“, ево и једне кратке пјесме из књиге:

ЗАПИТАНОСТ

Како вријеме пролази

Све више се питам

Да ли си ти Онај који ме ставио

На Врх мача

Или (ме) са њега скинуо

Имали сте прилику да своја дела представите и ван Балкана, стога ме интересује како теме којима се баве овдашњи аутори и ауторке бивају прихваћене у иностранству?

Нажалост, живимо у времену узбурканих односа и поприличне „декаденције човјека“ у систему вриједности, само што видљивост животних преокупација није иста на свим меридијанима, па тако и тежина живљења негдје оставља дубље,анегдје „поплићане“ трагове. Сасвим сам, искуствено, сигурна да најбољу поезију рађа бол. По болу се људи највише препознају. Отуда је и снажна и катарзична пријемчивост поезије која „ниче“ на овим просторима. Она је најчешће у нама, да ли из ватре или других идеала, није ни важно, колико је битно да је лирско и духовно „прибјежиште“, које у себи интегрише све То – Поезију.

Какво је ваше мишљење о савременој песничкој сцени?

Не знам шта бих Вам рекла! То ми се питање чини доста незанимљивим, непривлачним и неподстицајним  за било какво размишљање, јер превише биљки на једној парцели, не могу изнијети плод. О томе ће вријеме донијети свој суд. Савремено доба је „поставило“ на сцену много различитих погледа на свијет, па тако и на „пјеснички свијет“. Но, прихватам и одобравам, свако спасавање себе, из живота за живот; боље и пјесничким поступком-изразом, него декадентношћу друге врсте, која води проблематизовању сопствене одрживости.

Били сте на челу Удружења књижевника Републике Српске и могли сте боље да уочите интезитет сарадње међу ствараоцима региона. Колико су развијени ти односи и сарадња са часописима и издавачима?

Када је у питању сарадња такве врсте, она је потпуно индивидуална и чини ми се, како вријеме пролази, у потпуној регресији. На сцени су мали, ситни интереси, који се тешко превазилазе. Спој идеалног и реалног, по мени, више не постоји. „Ново вријеме“ је са собом донијело  другачија размишљања и карактере, те свијест о „непогрешивости и савршености“, а тиме и немогућност искрене сарадње како на књижевном, тако и на егзистенцијалном пољу. Ренесанса у овој области ће кренути онога дана, када се међусобно будемо више читали и уважавали. Ја сасвим на други начин прилазим свакој књизи коју сам добила на поклон од колега, држећи је на свом радном столу, све док је не прочитам. Понешто и запишем. Људи у књижевности својом енергијом  увијек премрежавају вријеме. Жељела бих да колико толико буду примијећени и смјештени у унутрашњу природу читаоца и својих колега.

Са Милованом Витезовићем, Милицом Јефтимијевић Лилић и Жиком Ајдачићем поводом уручивања Златне значке, Културно-просветне заједнице Србије

Поред књижевности волите и театар, али епидемија је утицала на посетиоце и органзацију многих представа. Шта се догађа са Театар Фестом у Добоју?

Веома сам радосна што сте, упућени у мој лични одабир културолошких изазова и поштовања. Све промјене које се дешавају у човјеку по личној селекцији или жељи, поздрављам. Мени је некако неспојиво да се неко може бавити само једном врстом умјетности, ако се уопште може тако означити подјела, као на примјер: књижевна, ликовна, музичка, позоришна... Оне су све као пупчаном врпцом повезане и нерздвојне као „битак и суштина“. Култура је храна за душу и тијело, само је свако узима по својој потреби. Ја сам, радећи у Центру за културу у Добоју, 1999. године основала први позоришни фестивал „Театар фест – Добој“. До сада је одржано двадесет (20) фестивала, а три нису (један због поплаве у Добоју 2015., а друга два због пандемије Корона вируса). Надам се да ће се ове године  наставити одржавање фестивала, јер у супротном, била би то за Добој и регију већа културолошка пошаст од вируса корана и враћање у праисторију и „издају“ већ устаљених и провјерених цивилизацијских вриједности.

Прва награда за књижевни рад 26.1.1965.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: