детаљ слике: КРК Арт дизајн

КОБ

Наслеђено се не продаје. Оно што ти преци оставише подари својим потомцима, наши су дедови тако говорили. А ти, ако не мораш, не дирај у тај закон - закон наслеђа. Није то због земље ни ради богатства, већ да се корени не секу, да унуци дедове не забораве. Живот понекад не пита, мора се преживети ил’ оздравити, ал’ ако не мораш, ти само предај даље, да расте, да се множи и дели, и да се име са поносом носи.

Моја је земља мала, срчана, са пуно раскршћа и разапињања.  Вазда се у њој ратовало и туђе присвајало, али ништа је јадну није тако болело к’о кад су јој рушили цркве, палили свеце, на правди Бога због власти убијали, и кад су браћа на међи крвници постајали. Свака друга кућа има неку своју међу, те брат на брата, син на оца, к’о да нису једна крв, а све због тог парчета земље што не стекоше него наследише. А шта је земља крива, она све прогута, па ћути. И нас ће све једном у своја недра примити к’о семе, а на нама је да бринемо шта ће од нас изникнути.

Наиђе тако нека коб, заподене душу па зло почне да заповеда. А зло зна баш да боли, па запамте и потомци и онда та коб живи дуго, расте, гута и све више тражи. Нема њој краја, угнезди се у душу човечију да себи отвори пут у вечност. Зато, узми се у памет и деци својој коб не остављај, не играј се с нечастивим, него га вером и крстом отерај у његов мрак. Опрости и кад то нико од тебе не тражи, јер само тако се прекида пут те коби у вечност.

Познат по чувењу и поштењу, вредни сељак Драгољуб живео је на плодној земљи, а руке му беху још плодније. Разумео је земљу, неговао, волео и такав му је био и род. Земља му је узвраћа љубав. Нарав му беше блага, народ га је ценио, посебно радници што су у најам долазили. А кад неког воле они што за надницу раде, може ли то бити рђав човек? Газда Драгољуб и жена му, изродили су троје деце , напредне, здраве и паметне. Деца беху вредна  и за земљу везана, али је газди Драгољубу било важно да воле и школу. А кад би се школска година завршила узимао би књиге своје деце и читао. Није се школовао али је волео да зна. Мудар, природне, здраве интелигенције, сељак бистрог ока, знао је да долази време  када ће школованом човеку живот бити лакши и децу је своју слао на високе школе.  Колико је могло, тако је и било. Старији син постаде судија, кћер изучи са професора, само млађи син није био за књигу, па га отац даде да изучи за трговца. 

И данас дани у селу се сећају каква је то домаћинска кућа била.  Ширила се лоза низбрдо имања газда Драгољуба . Сунце целог дана храни набрекле гроздове модре од зрења. Мирише грожђе нашироко.  До винограда воћњак, лепо ти милина да станеш па само да се дивиш јаким, негованим стаблима. Брескве жуте као дукати, а јабуке сочне, здраве лепо ти вода на уста крене кад их само гледаш. Радници беру воће, слажу у гајбице и певају. Причали су људи како неке газде надгледају, па бране радницима да узберу грозд ил’ јабуку, али не и газда Драгољуб. Иде он за својим послом, уговара продају, па кад се врати,  они више обрали него код других, а он им насмејан пакује да деци понесу.  Сва се та роба на брод товарила и одлазила Дунавом докле му ток досеже.

Газда Драгољубу пуно срце. Својом руком калемио, неговао и плодове убирао, радници задовољни, децу ишколовао, поженио, поудавао, унуке дочекао. Па кад дође Ђурђевдан, двориште олистало, зазеленело, мирише пролеће и мирише срећа у дому његовом. Трпеза славска нашарана, а унучићи се по дворишту растрчали и он их гледа тако живахне, здраве и паметне па му од милине дође да запева. Окупе се гости, двориште пуно народа,  да се поједе и да се попије и нашали, па граја и смех се развуку до дубоко у ноћ.

Кад, ето ти ње. Пробуди се она коб и затражи своје баш на прагу газда Драгољубовом. Велика несрећа  завришта на срце његово и он изгуби своје прво дете, свог првог сина који по души беше најпоштенији и најцењенији, а у брата његовог и сестру уђе неко зло, похлепа нека необјашњива. Млађи син поче да мисли на земљу, на имање, желео је све да присвоји, све братовљево њему да припадне  и поче да уцењује старе и сломљене родитеље. Како је само патио газда Драгољуб, само је он знао колико. Имали шта теже на свету него дете своје сахранити, и имали већег пораза него кад се онај што си га створио окрене против брата, којег је сахранио, и пљуне на његову нејаку децу. Држао се чврсто сад већ ослабљени старац, непристајући на предлоге и подвале, држећи се онога како је речено, јер дедови наши нису писали него су реч поштовали и ње се чврсто држали. Није прошло много кад газда Драгољуб пође за својим сином, а коб ојача и још више поцрне.

Унучићи његови, без оца, савише се око мајке, мајка око њих, па на њих троје тако слабе и  пуне туге поче да режи к’о звер та подмукла, покварена сила. А једно зло никада не иде само, у то доба целу земљу нападе беда, немаштина, и оно најподмуклије и најсуровије рат. И они тако полугладни и одбачени, без оца, за оставину затамњени, осташе сами кад се и жена газда Драгољубова приклони живом сину, уцењена и раслабљена, а убрзо затим и она оде своме мужу, па онда и Богу на истину. Сестра је стала иза брата, а на газда Драгољуба и сина му првенца заборавише, ето к’о да их није ни било, а децу нејаку род најрођенији издаде.

Имање газдe Драгољуба прогутао коров, земља стоји пуста, иста она што је мирисала плодна поносом, тамо где се некад певало и воће брало, само један ред јабука, кажу не зна им се сорта, сведоче да је ту некад радио неки газда.

Унуци се расули по свету, мрзе се они што се знају, а деца им се и не познају. А на Ђурђевдан, двориште празно, исто оно двориште где је газда Драгољуб госте дочекивао и где се до касно у ноћ наздрављало и певало.

Кући оронулој нико врата не отвара. А коб, њој се не види крај, само се шири к’о куга, гута и не преза, а плодна земља постаје проклета.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: